​Šta pravi geniji misle o poslu?

Ideja osvedočenog genija – a obično se misli na nekoga ko je na testu inteligencije imao više od 98% tačnih odgovora – priziva stereotipe o poslovnim tajkunima i nepobedivim šahistima koji jašu na talasu svog neizbežnog uspeha. Oni su „najpametniji ljudi na svetu", i uslovljeni smo da od njih očekujemo velike stvari.

Ali podaci prikupljeni u udruženjima ljudi sa visokim koeficijentom inteligencije – kao što su Mensa i Tripl Najn – pokazuju nešto prilično drugačije: ljudi sa izuzetno visokim koeficijentom inteligencije dolaze iz svih sfera života, i jednako je verovatno naći ih kako rade kao menadžeri nekog restorana i kako teoretišu o postanku svemira.

Iako se koeficijent inteligencije sam po sebi više ne smatra za sveobuhvatnu meru inteligencije, i dalje ostaje najkorisniji način za merenje sposobnosti neverbalnog rasuđivanja i drugih kognitivnih procesa. Da bih demistifikovao stereotipe koji prate natprosečno inteligentne ljude, razgovarao sam sa desetinama osoba sa visokim koeficijentom inteligencije o njihovim životima, mozgovima, i vezom između inteligencije i uspeha.

„Geniji su svuda oko nas", kaže Varun, tridesetpetogodišnji član Mense, koji je godinama radio kao piljar, pre nego što je stekao diplomu hemijskog fakulteta. Kada je sa 19 godina postao član Mense, mislio je da će postati deo društva kvantnih fizičara. Ali „ubrzo sam shvatio da asistent u laboratoriji lako može da ima viši koeficijent inteligencije od zvaničnog profesora", rekao je.

Varun misli da niz faktora, kao što su mogućnost obrazovanja, kretanje u pravom društvu, mesto gde si odrastao, kao i percepcija o sebi igraju jednaku ulogu u tome kako će se tvoj život razvijati kao i tvoja moć rasuđivanja i izračunavanja. Zašto? Zato što se većina nas ne takmiči u ravnopravnim uslovima. „Društvo nije meritokratija, uprkos filmovima u kojima genijalni autsajderi prebrode ovu ili onu prepreku. To su gluposti", kaže on.

Jedna članica još ekskluzivnijeg udruženja Tripl Najn rekla je da stereotipi najverovatnije potiču iz percepcije mladih o inteligenciji u školskoj učionici, i od ljudi kao što su Bil Gejts i Stiven Hoking, koji postaju toliko slavni, da i detalji o njihovoj inteligenciji postanu opšte poznati. S druge strane, većina njih, koji ne uspeju i rade manualne poslove, ostaju nepoznati.

„Na spiskovima najinteligentnijih nećete naći konobare, jer to nikoga ne bi zanimalo", kaže ona. „Ljudi žele da shvate zašto su ti ljudi toliko uspešni, pa se zakače za stvari kao što je koeficijent inteligencije".

Veoma mali broj ljudi koje sam intervjuisao radi u oblastima koje se obično vezuju za visok koeficijent inteligencije. Velika većina obavlja obične, svakodnevne poslove, u administraciji, saobraćaju, uslužnim delatnostima, itd – daleko ispod društvenog i javnog radara.

Kao i Varun, većina njih je zamišljala da će se pristupanjem u udruženje naći u društvu vodećih svetskih akademika, ali su se iznenadili kada su otkrili da su i svi ostali isto mislili.

„Zanimanje i inteligencija su samo površno povezani", kaže Mari Hou, članica Mense čiji se koeficijent inteligencije nalazi u prvih 0,1%. Godinama je radila kao stjuardesa, pre nego što je doktorirala medicinu rada. „Nije vam potreban visok koeficijent inteligencije da biste uspeli u životu, kao što ni visok koeficijent inteligencije ne garantuje uspeh".

Mnogi kažu da u svojim biografijama, kao i od onih koji nisu članovi, čak i kriju da su članovi udruženja ljudi sa visokim koeficijentom inteligencije, i to da bi izbegli predrasude. „To je prednost samo u određenim okolnostima", kaže Mari, dodajući da to brzo može da postane i pogrdna stvar.

„Uspeh na način koji je prihvaćen u društvu – na primer, dobitak Nobelove nagrade – iziskuje neumoran, naporan rad, poslušnost i gotovo iracionalnu posvećenost nekoj posebnoj temi", kaže član Mense Sebastijan Maharadži. „Po mom iskustvu, većina ljudi koji žele da uspeju na takav način obično imaju kompleks inferiornosti, i razvijaju mnogo navika koje im pomažu da pothranjuju to postignuće. Ali ljudi koji od rođenja znaju da su pametni to nemaju, i kao rezultat toga, razvijaju mnogo karakternih navika koje su ometajuće, i nisu obavezno pohvalne".

Martin, četrdesettrogodišnji magacioner i dugogodišnji član Mense, kaže: „Nikome to ne govorim, jer ne želim da me prozivaju i da budem izolovan. Uvek sam to krio od svojih kolega; to je moja lična stvar".

Mnogi su priznali da su bili izuzetno uspešni u igrama kao što su ukrštene reči i šah, i u oblastima znanja kao što je matematika, bez obzira na to da li ta znanja koriste obavljajući svoj posao. Mnogi su rekli i da je to da li koriste ta znanja ili ne subjektivna stvar.

„Ja to koristim da bih pamtio nazive, raspored i doznake, tako da ne moram po ceo dan da pretražujem naloge, da bih znao gde šta ide", kaže Martin, koji ima skoro fotografsko pamćenje. „Ali ne pravim predstavu od toga; svi misle da jednostavno imam dobro pamćenje, i da naporno radim".

Henri, koji ima pedeset i nešto godina i član je Mense, otkrio je svoj izuzetno visoki koeficijent inteligencije dok je služio dugu kaznu zatvora za saučesništvo u ubistvu, što po njemu „pokazuje da koeficijent inteligencije nikako nije pokazatelj mudrosti".

On veruje da visoki koeficijent inteligencije zapravo utiče na čovekovu prilagođenost. „Vidite kakve društvene norme vladaju", kaže on, dodajući da ovo može da izazove nezainteresovanost za učestvovanje u toj trci pacova. Tako da iako sposobnost brzog učenja naizgled može da otvori mnoga vrata, paradoksalno ona kod nekoga može da izazove želju da vrata ostanu zatvorena.

Mnogi su takođe priznali da pate od raznih oblika poremećaja hiperaktivnosti i deficita pažnje, kao i od socijalne anksioznosti, ali ne na način na koji to prikazuju kod fiktivnih TV junaka.

Filip, četrdesetogodišnji član Mense, čiji koeficijent inteligencije se nalazi u najviših 0,5 posto, bio je mašinovođa na dugim linijama, dugo nakon što je doktorirao ekonomiju. „Plata je bila veća nego na početnim pozicijama u finansijskom sektoru, a i nisam morao ni sa kim da imam posla", kaže on.

Jedan magistar političkih nauka i član Mense koji radi kao taksista kaže da ga je tom poslu privukla fasciniranost egzistencijom „na margini, i interakcija sa ljudima iz svih sfera života".

Kada sam ih pitao da li bi se u idealnom svetu radije bavili nečim drugim, što je u direktnoj korelaciji sa njihovim jedinstvenim veštinama, i da li ikada razmišljaju o svom protraćenom potencijalu, većina je odgovorila odrično.

„Možeš da budeš pametan u onome što radiš i da primeniš svoje znanje na bilo šta što radiš, na zadovoljavajući način. Ja sam želeo da zaradim na najlakši i najbrži mogući način. Društvene vrednosti tu ne predstavljaju nikakav faktor, ako je neko zaista iskren", kaže Filip, bivši mašinovođa.

Magacioner Martin se slaže: „Posao je posao. Mislim da nije važno čime se baviš. Ja radim ovo. Primam platu. Provodim vreme sa svojom porodicom. Kada bi ljudi koji misle da su pametni želeli da obavljaju samo poslove za koje svi smatraju da su pametni, mislim da bi bilo pomalo blesavo".

Ali Filip i Martin ne govore u ime cele zajednice ljudi sa visokim koeficijentom inteligencije. Mnogi sa kojima sam razgovarao obavljaju akademske ili izvršne poslove, i dodaju da ih je njihov koeficijent inteligencije direktno doveo do zaposlenja i nameštenja na univerzitetima, i da je bio važna stavka tokom razgovora za posao.

„Na kraju krajeva, zaposleni to vide, i kod njih činjenica da je 'ta osoba inteligentnija od 98 posto ljudi' izaziva radoznalost, kaže jedan član Mense, koji je advokat specijalizovan za intelektualnu svojinu. On veruje da uspeh osobe sa velikim koeficijentom inteligencije zavisi od fine ravnoteže između tvrdoglavosti te osobe i njene mogućnosti da svoje veštine prikazuje na društveno prihvatljiv način.

Na nesreću, kaže on, mogućnost prepoznavanja te fine ravnoteže u ovoj sredini nalazi se u sivoj zoni koja određuje uspeh u društvu.

Ali većina onih sa kojima sam razgovarao, svoj visoki koeficijent inteligencije najviše koristi za usklađivanje svog ličnog zadovoljstva, kao i kod bilo koje druge veštine.

„Jedna od najboljih stvari kod taksiranja su diskusije koje ponekad zapodenem sa nekim profesorom, ili sa bilo kime ko želi da razgovara o protraćenom potencijalu", kaže ranije pomenuti taksista. „Zaključak bi obično bio, 'Ne, hvala'".

Neka imena su izmenjena ili nenavedena, na zahtev intervjuisanih.