„Trumanovska paranoja“: ono kad veruješ da te ceo svet posmatra

Zamisli da te neko prati. Ne čak ni neko, već nešto. Kamere. Kriju se negde, svugde – možda u žbunu ispred kuhinjskog prostora, možda iza ogledala u kupatilu, ili u saksiji koju koleginica tako uporno drži na svom stolu. Iza kamere leži čitava nacija vernih gledalaca koji prate svaki tvoj korak.

Sa ovom vrstom paranoje Dr Džoel Gold prvi put se susreo oktobra 2003., kada je muškarac od 26 godina primljen u njegovu psihijatrijsku bolnicu. Čvrsto je verovao da njegov život neko snima i emituje širom sveta. Pacijent je ovu samoobmanu sam povezao sa filmom „Trumanov šou" iz 1998. u kom protagonista Truman Burbank otkriva da mu je ceo život bio brižljivo dirigovana televizijska emisija. Svi ljudi sa kojima se ikad sreo bili su glumci, a ceo svet ga je gledao u direktnom prenosu.

„Trumanov šou" je tokom sledećih nekoliko godina postao pouzdana referenca za pacijente Dr Golda koji su patili od deluzija. On je mnoge od ovih slučajeva opisao u knjizi koji je izdao sa bratom Ijanom pod naslovom „Sumnjičavi um: kako kultura utiče na ludilo."

Ova savršeno prigodna kulturna referenca nije jedina koja se može primeniti na istu vrstu deluzije. Samo četiri godine posle te 2003., Fejsbuk je postao stvarno popularan, rijaliti programi su krenuli da se šire („Velikog brata" gledali su u 40 zemalja), a CCTV kamere su posle 9/11 postale sveprisutne u zapadnom svetu.

Danas, godine 2016., ideja da te neko posmatra – krišom ili ne – sasvim je realna. Društvene mreže dozvoljavaju nam da postojimo u veštačkim stvarnostima koje smo sami dizajnirali, dok nam televizija nudi veštačke stvarnosti u kojima žive drugi. Živote nam tehnologija uređuje: kucamo tvitove, prikupljamo Snepčet anegdote, fotošopujemo pa kačimo svoje slike na Instagram. Tviter ima 115 miliona aktivnih korisnika mesečno. Zašto bi bilo nezamislivo da neko negde gleda šta to što im nudimo?

Kada je komičar Tomoaki „Nasubi" Hamacu počeo da se pojavljuje u japanskom TV programu pod naslovom „Susunu! Denpa Šonen", nije imao pojma da ga ljudi gledaju. Tek godinu dana kasnije, kada mu se učešće naglo završilo pred pomahnitalom publikom u studiju, on je shvatio da je publika uopšte postojala.

Producenti su Nasubija direktno sa audicije odveli u mali jednosobni stan, oduzeli mu odeću, i ostavili ga da tu živi. Rekli su mu da mora klađenjem da osvoji sve što mu je potrebno, a tek kad dobitak bude dogurao do milion jena (približno isti broj dinara), moći će da izađe. Skoro godinu dana kasnije, rekli su mu da je „pobedio". Kao u Black Mirror epizodi, četiri zida sobe su pala i uz aplauz studijske publike. Nasubi je vrisnuo, i dalje golišav.

„Pala mi kuća," rekao je voditelju a publika je eksplodirala od smeha. Počeli su da mu prikazuju najzabavnije snimljene trenutke iz prethodnih godinu dana. „Znači, svi vi ste me gledali golog sve ovo vreme?" pitao je Nasubi, šokiran, i dalje ne shvatajući da je emisija emitovana širom zemlje. „Zar se to sme?"

Nasubi je nesvesno postao zvezda, japanski Truman Burbank bez odeće i bez društva, ali uz nekoliko miliona obožavalaca. Nesvestan svoje novostečene slave, Nasubi je osnovao svoj brend i počeo da izdaje dnevničke zapise, koji su ubrzo dospeli na liste bestselera. Zahvaljujući producentima, postao je loš vic uživo.

Naravno da izolacija koju nametnu TV producenti nije ni nalik paranoji koju izaziva duševna bolest, ali ovaj ilustrativan primer dokazuje da je moguće postati zvezda sopstvene filmske biografije. Dokazuje da u stvarnom svetu postoji kakav-takav ekvivalent fiktivnoj situaciji u kojoj se našao lik Džima Kerija.

Nasubi nije znao da ga ljudi gledaju, ali mi smo danas savršeno svesni mogućnosti da nas neko posmatra bez našeg znanja. Snoudenove informacije pokazale su da država odavno ima mogućnost da nadgleda našu komunikaciju, a mogu i direktno da nas posmatraju putem veb kamere. Fejsbuk nas pita „O čemu razmišljate?" a mi mu odgovaramo. Mnogima je posao da snimaju sebe telefonom, a povremeno i druge u okviru raznih „praktičnih šala" i „društvenih eksperimenata". Ko je prirodno sklon nekoj od brojnih varijanti „Trumanove deluzije"" (TD), danas mora da se nosi sa brojnim spoljnim faktorima koji samo podržavaju samoobmanu koja mu se razvija u glavi.

Medicinski istoričar Roj Porter rekao je da „svako doba ima onu vrstu ludaka kakvu zaslužuje"; što se kultura agresivnije upliće u naše živote, to više deluje na naše psihoze. Kako se tehnologija menja, tako se i TD manifestuje na nove načine. „S razlogom se obično misli da su u toksičnim okruženjima i bolesti češće," kaže Ijan Gold u telefonskom razgovoru. „Što je društvo više toksično, to se psihoze lakše javljaju."

Upravo zato „Trumanov šou" kao referenca dobro dođe braći Gold: omogućava pacijentima da jasno objasne psihijatru šta ih muči. „Ljudi ovo prepoznaju kod sebe. Često kažu da im je laknulo kad su shvatili da od istog poremećaja pate i drugi ljudi, da nisu sami," kaže Ijan.

Ali um nam je satkan od tankih niti, a duševno oboleli um je – kako Džoel kaže u knjizi – „samo pohabana, istanjena verzija duševno zdravog." Treba se uzdržati od povlačenja tih niti da se ne bi sve rasparalo. Pitam Ijana da li su oklevali da nazovu oboljenje po dobro poznatom filmu, da se ne bi olako uzela bolest koja deli ime sa elementom pop kulture. Kaže da su o tome razmišljali. „Nismo hteli da se psihoza trivijalizuje. Džoel zna iz prve ruke koliko patnje izaziva ovaj poremećaj. Brinula nas je mogućnost da povezivanjem deluzije i imena filma ne pogoršamo stanje, ali do sada nismo imali nijedan slučaj koji bi na tako nešto ukazao."

Zbog specifičnih karakteristika ovog oboljenja, braća Gold obično nisu spreman da dozvole medijima pristup pacijentu; „slava" bi možda otežala stanje u kom se nalazi. Ovo je samo mera opreza; Džoel kaže da slava ne pojačava sama po sebi simptome TD, već to rade izvori stresa.

Kevin Hol, pacijent braće Gold, je jedini bio spreman da imenom i prezimenom bude pomenut u knjizi. Kevin pati od bipolarnog poremećaja, dok mu je TD izazvao jedan stresan period u životu. Imao je utisak da svet gleda takozvani „TrumanKev šou" tokom svake manične epizode. Po prvi put ovo je izbilo na površinu u studentskim danima, kada se nemilosrdno forsirao spremajući kolokvijum a paralelno lečio i kožno oboljenje. Nije spavao, samo je pio energetska pića. Počeo je da umišlja da su sve pesme sa radija direktno bave njegovim životom.

Na kraju ove epizode, Kevin je počeo da prilazi nepoznatim ljudima na ulicama Bostona i postavlja im nezgodna pitanja; policija se pojavila kad se popeo na drvo. Sledeća epizoda usledila je pošto je diplomirao; tokom regate u Japanu sa pripitim jedriličarima. Umislio je da „režiser" nadgleda sve aspekte njegovog života, pa se vozio po Tokiju ukradenim kamionom. Treća epizoda se poklopila sa povratkom raka testisa (jedan su mu ranije uklonili, ali odbio je radijaciju da bi mogao da se posveti završnoj godini studija). Sledeća se javila posle razvoda, a poslednju je iskusio posle smrti bliskog prijatelja (pre nje je 14 godina proveo bez simptoma TD).

Kevin je atipičan utoliko što otvoreno priča o svom TD. Ima iskustva se medijskom pažnjom; njegovo olimpijsko jedrenje tokom borbe sa rakom dokumentovali su „Njujork Tajms" i „Vašington Post". Danas je pisac, iako se još uvek bavi jedrenjem. Kontaktirali smo ga preko Tvitera da bismo saznali da li je tehnologija uticala na njegovu bolest.

Kevin održava prisustvo na društvenim mrežama zbog potreba posla; kaže da je „upleo opasne elemente mojih psihotičnih tripova sa svakodnevnim životom". Lečio se na razne načine dok je pisao Black Sails White Rabbits: Cancer Was the Easy Part. Nova terapija jeste pomogla, ali ipak ga nije u potpunosti poštedela psihotičnih epizoda.

„Pre pada, povratna sprega društvenih mreža postala mi je jako primamljiva – više bih postovao, istraživao, komunicirao. U jednom trenutku više se ne svodi sve na često postovanje, već postaješ ubeđen da te svi gledaju." Kevina plaši ovaj prelaz sa stava „delim svesno" na stav „neko drugi sve ovo režira". Dugo se trudio da ustanovi koji tačno okidači pokreću nove epizode psihoze, ali u tome još uvek nije sasvim uspešan.

Trumanova deluzija možda zvuči egzotično – sigurno zbog veze sa holivudskim filmom – ali u stvari je česta vrsta paranoične psihoze, vezana za kulturnu referencu. Teško je reći da li napredna tehnologija utiče na povećan broj dijagnoza ali specijalista Ijan Gold smatra da bi to mogao da bude slučaj. Doduše, iako na duševno zdravlje utiču brojni spoljni faktori, nemoguće bi i neodgovorno bilo spekulisati o uzrocima dijagnoze u bilo kom pojedinom slučaju.

Pratite Paskal Day na Tviteru