Fotografije sa prave „Plaže“

Članak je prvobitno objavljen na VICE Nemačka.

Prošle godine fotografkinja Rebeka Ruten je provela tri meseca u hostelu na pustom tropskom ostrvu, gde je grupa bekpekera pronašla svoju utopiju. Tamo je dokumentovala dnevne potrebe i ekscese ovih oskudno odevenih slobodnih duhova koji dolaze pretežno iz zapadnog dela planete i dovoljno su privilegovani da mogu sebi da dozvole višemesečni beg od normalnog života. Rebeka je pokušala da održi objektivnu distancu radeći kao fotograf, ali istovremno očigledno nije želela da joj bilo šta promakne. Jedini način da se približi svojoj temi bio je da postane deo ove grupe hedonista koja pokušava da nađe smisao života u igricama opijanja i čestim međusobnim jebanjem.

Provedene mesece pretvorila je u knjigu Never-Never Land koja počinje idiličnim pejzažima netaknutih šuma i fotografijom zapljusnute svinje u moru. Na sledećoj stranici je dvoje ljudi koji nabijaju guzove u objektiv, sa sveže urađenim tetovažama "¿POR QUÉ NO?" ("zašto da ne?"). Rebeka je ostala tajanstvena što se tiče tačnije lokacije hostela, jer je želela da zaštiti zajednicu od najezde posetilaca.

Pričao sam sa Rebekom o tome kako je ova serija nastala.

VICE: Tvoja knjiga me mnogo podseća na film „Plaža" tj. gomilu klinaca odsečenu od realnosti u svom skrivenom raju. Da li si pre nego što si otišla u hostel bila zabrinuta kako će ceo projekat da ispadne?

Rebeka: Zapravo i nisam. Prvi put sam otišla u ovaj hostel januara 2014. godine. Zatekla sam sređene ljude, svirala je glasna i dobra muzika, vladalo je uzbuđenje i sve je bilo nekako intenzivno. Osećao se duh prave zajednice. Kada sam sledeći put otišla zbog ove knjige želela sam da se uverim da li je taj način zaista bezbrižan kao što deluje.

Na osnovu tvojih zapisa iz dnevnika jasno je da si svakim danom sve više gubila objektivnu distancu koju si želela da sačuvaš.

Činjenica da je sve to jedan foto projekat mi je uvek bila negde u glavi, ali teško je održati distancu. Internet mi je samo povremeno bio dostupan, pa nisam bila u mogućnosti da održim kontakt sa porodicom i prijateljima. Mnogi od gostiju hostela su tu već dugo, pa su pravila za došljake odmah ustanovljena. Bio je važan taj osećaj da pripadaš. Svi su učestvovali u igrama opijanja i podsticao se neobavezni seks sve vreme.

Kako si uspela da zabeležiš sve ove momente ako nisi baš često bila trezna?

Uvek sam u džepu nosila kameru. Bilo je teško fotografisati baš sve, a istovremeno biti deo svega i uživati u tome. Prestala sam da uživam kada sam shvatila kako se sve ponavlja u krug. Videla sam sve više i više ljudi kojima nije bilo dobro i koji su se trudili da otupe svoja osećanja – što se ne razlikuje puno od događanja u nekom klubu subotom uveče. Ljudi jednostavno ponekad požele da odlepe.

Hostel deluje kao da je skriven duboko u prašumi, kako zapravo izgleda?

To je tropska sredina, što podrazumeva ludačku količinu škorpija, papagaja i majmuna. Jednom sam uspela da nagazim udava. Scenografija je stvarno bila neverovatna ali u isto vreme i jako opasna. Ljudi koji su u sjebanom stanju nervirali su životinje. Hostel je toliko izolovan da ukoliko vam se nešto strašno desi ne postoji mogućnost odlaska u bolnicu. Većina gostiju se u tim trenucima nakljuka analgeticima i nada da će bol prestati.

Reci mi nešto više o rukopisnim stranama iz dnevnika koje se nalaze u knjizi?

Nekim likovima koji su mi bili zanimljivi sam postavljala određena pitanja o njihovom životu i zamolila da mi odgovore ispišu u dnevnik. Fenomenalno je koliko su neki od njih naivno shvatili vreme provedeno na ostrvu. Pisali su stvari poput „Ovo je najbolje iskustvo u mom životu", a onda na fotografijama vidite ljude koji povraćuju i guraju svoj skrotum u nečije lice.

Šta misliš o bekpekingu posle ovog iskustva?

Zapitala sam se zašto pre svega bela deca srednje klase žele da izgrade svoje utopije bekstva u zemljama koje su u razvoju, a ne lokalno stanovništvo. Zašto odluče da pobegnu baš u ove politički slabe zemlje - samo zato što je lepo vreme? Ili zato što im se čini da ih niko neće smarati?

Bekpeking je nekad bio moja religija, mislila sam da je to jedini pravi način življenja. Ali sada se prema tome odnosim kritičnije. Kada putujem, želim da sa drugima razmenjujem iskustva o stvarima koje ne poznajem – želim da izađem van svog balona. Hostel je balon.