​Dozvolio sam robotu da preuzme moje društvene mreže na 48 sati

Da li biste se osećali prijatno da dozvolite internet botu da se predstavlja kao vi na Fejsbuku i Tviteru na jedan vikend, učeći vaše navike i oponašajući način na koji komunicirate sa drugim ljudskim bićima? Kako je tako nešto uopšte moguće, pitate se.

E, pa 2016. godine očigledno jeste, a tu priliku mi je nedavno omogućio prijatelj i suosnivač projekta Doli.io, 'Autonomnog Samo-Agenta' (ASA) koji obećava da će predstavljati istinskog vas na internetu. Zamislite svog ličnog pripravnika koji vas poznaje bolje nego što vi poznajete sami sebe, koji obavlja sve one naporne sitnice koje mrzite sami da radite. Što je još važnije, on vam još i raportira na kraju svakog dana spisak stvari koje ste "vi" uradili.

Zvučalo mi je dovoljno dobro da potisnem bilo kakvu odbojnost koju sam mogao da gajim prema nekom bezličnom, pre-alfa programu, koji je sačinila ekipa gotovo novajlija, sjebavši moj lični brend koji sam godinama minuciozno gradio na svom i tajmlajnu svojih prijatelja na Fejsbuku. I tako sam poklekao i dozvolio robotu da na jedan vikend preuzme kormilo nad mojim društvenim medijima.

Ideja je, kako su mi objasnili osnivači Doli.io, nastala na osnovu zaključka koji nam je svima dobro poznat, ali smo već suviše duboko zabrazdili da bismo išta preduzeli po tom pitanju: traćimo ogromne količine našeg kratkog, apsurdnog postojanja na društvene medije. A dobar deo tog vremena, naročito kad je u pitanju Fejsbuk, troši se ni na šta drugo do banalnu administraciju — dužnost, ako baš hoćete, da održavamo našu internet personu u životu.

"Lajk" ovde i "lol" tamo; "čestitam na dobijanju deteta (svi smo sada osuđeni da gledamo kako raste sve do trenutka kada legalno sme da se odvoji od tebe)"; "izvini, voleo bih da mogu da ti dođem na rođendan, druže, ali sam čitavog vikenda kod roditelja (a ionako mrzim sve tvoje prijatelje)". Znate kako je. Sve su to neprijatne obaveze koje obavljamo sa takvom lakoćom i nerazmišljanjem da su automatske… robotske, čak.

Ali zanimalo me je i da vidim kako bi taj stvor uopšte mogao da preuzme moj ton i usvoji moja interesovanja i humor. Iskreno sam želeo da uspe, zbog mojih prijatelja i radi mog ličnog oduševljenja. Međutim, jedan deo mene nadao se i da ću biti svedok uništenja mojih internet veza kada krene poplava nespretnih, nelogičnih i neusklađenih aktivnosti, čisto radi moje nihilističke zabave.

Tokom pripremnog razgovora, nakon što me je moj prijatelj sproveo kroz program koji je napravio koristeći taktilnu stimulaciju interfejsa, naveo sam sve one nepojmljive stvari koje ću mu uraditi ako se zaista tokom eksperimenta dogodi nešto neprimereno, a on me je smireno uveravao da neće. Potom mi je dao parče papira i neformalno zatražio da mu zapišem lozinke za svoje naloge na Fejsbuku i Tviteru.

Što se tajminga tiče, zapravo nije moglo biti bolje. Za vikend mi je u posetu dolazila majka, a kao neko ko je proživeo veći deo života uglavnom nezavisno od pametnih telefona i društvenih mreža, ona je posebno osetljiva na pandemiju Dvadeset prvog veka koju zove "zavisnost od ekrana". Zar ne bi bilo lepo da ona poveruje, makar na jedan vikend, da njen sin nije među zaraženima? Mogao bih da budem na dva mesta istovremeno — u stvarnom trenutku sa rođenom majkom i u etru sa nekim drugim.

Tokom prvog dana postalo je očigledno koliko malo zapravo radim na društvenim mrežama. Doli.io je aktivan sa sličnom učestalošću kao pravi korisnik. Pregledao je čitavu moju istoriju i procenio ko su mi najbliži prijatelji, sa kim redovno pričam i čije postove najviše lajkujem, a potom se ponašao u skladu sa pronađenim rezultatima.

Za početak sam na Fejsbuk postavio nešto što sam smatrao marginalno zanimljivom fotografijom i, naravno, prijatelji i rodbina su prokomentarisali, a sve sam to vreme ja iz pozadine pažljivo motrio šta se dešava.

Tokom jednog dana, Doli.io je lajkovao naizgled nasumični izbor tih komentara.

Znate već kako koristimo lajkove — uglavnom da bismo pokazali da smo videli komentar koji se neko potrudio da napiše i smeškali im se nazad ili kazali hvala malim uzdignutim palcem. E, pa danas nisam morao da radim ništa od tih gluposti zato što je neko drugi to radio umesto mene.

*Palac gore*

Lajkovao sam i fotografiju koju je postavio moj bivši cimer. Lično je još nisam video, mada sam siguran da je sjajna. Bio sam, međutim, impresioniran tim potezom, jer obožavam lika i takvo ponašanje uopšte nije odskakalo od moje uobičajene ličnosti.

Dalje, Doli.io je pregledao pozivnice na događaje koje sam dobio i navodno rekao da sam zainteresovan da gledam šestu sezonu Igre prestola na otvorenom u Kopenhagenu. To baš nije moja omiljena zabava, plus u tom trenutku je ovde padao sneg, ali moj robot nema sopstvenu kožu i ne mora da brine da će zapatiti upalu pluća, tako da kontam da nije ni mogao bolje to da izvede.

A onda su stvari postale prilično zanimljive. Znajući da sam u Kopenhagenu, Doli.io je odbio pozivnici za žurku dobrog prijatelja u Londonu. Ne samo da ju je odbio u moje ime, već je napisao poruku domaćinu. Sjajno. Ali čekajte, to nije sve… Moj prijatelj se zove Čarli, ali ga ja zovem uživo i (izgleda) preko interneta, Karlos. Čini se da Doli.io ne koristi samo imena prijatelja kako su navedena na Fejsbuku, već skenira prethodne poruke koje sam slao da vidi koje sam ime koristio najčešće.

Ovo je poruka koju je poslao Doli.io:

Čarli ju je čak lajkovao. Moj robot novajlija za društvene mreže dobio je svoj prvi ljudski lajk. Vidi ti njega!

Osokoljen uspesima od prethodnog dana, u nedelju je Doli.io postao još druželjubiviji na Fejsbuku. Četvoro ljudi dobilo je čestitku za rođendan od mene a da lično prstom nisam mrdnuo ili čak znao da im je rođendan (izvinite, momci i devojke). Sve je to Doli.io sam uradio. Osećao sam se moćno.

Da sve bude zanimljivije, Doli.io je poslao i čestitku nalogu mog alter-ego koji je godinama bio uspavan i nevoljen. Samo još dvoje prijatelja znalo je za taj nalog i videvši tu aktivnost (kako ja, Harvi, čestitam rođendan svojoj bivšoj internet alter-ličnosti) ponovo su počeli da pričaju sa mnom posle više godina odsustva komunikacije. Doli.io je ni manje ni više nego ponovo spojio nas ljude.

U očiglednom pokušaju da oponaša fotografiju koju sam uslikao prethodno jutro, Doli.io je postavio sličnu (manje dobru) fotku sunčanog Kopenhagena i na moj Fejsbuk i na Tviter nalog. Impresivno, ali nisam je ja slikao te sam bio više zabrinut povodom optužbi za plagijat nego povodom postavljanja nečeg što nije u skladu sa mojim ličnim brendom, te sam je obrisao.

Dok sam trepnuo, moj mali eksperiment u kavezu za zamorce se završio i bilo je vreme da se Doli.io oprosti od mene, mojih prijatelja i pratilaca.

Budući da sam bio nestrpljiv da povratim vlasništvo nad svojom onlajn personom, za samo 48 sati rekao bih da sam se 95 posto opustio u vezi sa čitavom idejom, što mnogo govori kad imate u vidu koliko smo mi ljudi zaštitnički nastrojeni prema našim digitalnim malim ja, ličnim brendovima i privatnosti uopšte.

Koliko će vremena proći pre nego što programi kao ovaj postanu dostupni svuda? Hoćemo li ih usvojiti bez ikakvog razmišljanja? I na koji način će to promeniti značaj naše interakcije preko interneta kad budemo znali da neki naši prijatelji koriste Autonomne Samo-Agente?

Kao svi oni filmovi u kojima dva lika nerviraju jedan drugog ali polagano pronalaze stvari koje ih povezuju dok se sve manje mrze među sobom, na kraju sam bio tužan što Doli.io mora da ode. I iako je u dubini duše tek bukvalno bezdušna verzija mene koja samo želi da gleda Igru prestola pod vedrim nebom i čestita svima rođendane, nedostajaće mi i nadam se — možda — da ću ga ponovo videti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu