​Tajna istorija interneta, od nuklearki do mačjih videa

Iza svakog rikrola stoji hladnoratovska tehnologija čija je namena bila da obezbedi uzajamno nuklearno uništenje. Od kraja devedesetih, tu tehnologiju smo zvali raznim imenima, od „diferenciranih usluga" do AF41 odnosno CS5. Ali priručnici još uvek koriste originalne nazive: preimućstvo, sistem dizajniran tako da informacija od kritičnog značaja ima prioritet u odnosu na sve ostale; Flash Override, predsednička jurisdikcija nad nuklearnim arsenalom u slučaju iznenadnog sovjetskog napada; i CRITIC/ECP, oznaka za prioritet tako visok da ga čak ni Strateška vazduhoplovna komanda SAD nikad nije koristila.

Ova tehnologija sastavni je deo internet protokola (skr. IP) koji definiše osnovnu jedinicu komunikacije putem interneta, takozvani datagram. Svaki datagram sadrži malu količinu podataka koji se šalju, uz naslov u kom se navodi pošiljalac i primalac. Dizajn datagrama je sveden do te mere da se mogu slati bilo kakvim mrežama, od bakarnih telefonskih žica i podmorskih optičkih kablova do satelita i ptičijih nosača, a kako formular dole pokazuje, moguće je prosto ih zapisati i fizički uručiti.

U rukovanje informacijom spada i hijerarhija „preimućstva". Sama definicija IP protokola kaže da mreže „nekad tretiraju saobraćaj višeg stepena preimućstva prioritetno u odnosu na sav ostali," i navodi osam mogućih stepena prikazanih na obrascu sa slike. Ni definicija ni ostala dokumentacija ne objašnjavaju preciznije šta koji stepen preimućstva tačno podrazumeva; čak ni inženjeri koji su iz ovog sistema razvili striming video standarde i onlajn gejming sadržaj nisu znali šta tačno ove reči znače i odakle potiču.

A potiču iz vremena atomske bombe.

Formular koji omogućava fizičko uručenje IP datagrama. U prazna polja se unose bitovi koji bi se inače slali elektronski. Ovi formulari deljeni su po inženjerskim konferencijama do kraja osamdesetih; danas se mogu naći u Muzeju kompjuterske istorije .

Koncept prioritetnih poruka star je koliko i problem sistemskog zagušenja porukama. Vojska je poznata po velikom obimu komunikacije, pa su u vreme Drugog svetskog rata američki vojnici imali uspostavljen sistem: poruke su mogle biti obične, hitne, i „fleš". Hitne poruke su imale prioritet u odnosu na obične, kao npr. kad je Ajzenhauer javio da je „ zadatak izvršen ". Fleš poruke, sa druge strane, bile su i kratke i hitne – na primer, pozicija na kojoj su upravo uočeni neprijateljski avioni. Naziv potiče iz telegrafije, odnosno iz vremena kad su se vitalne poruke slale bukvalnim bljeskom svetla u ogledalu.

Posle Drugog svetskog rata, sveprisutna FM radiodifuzija donela je mogućnost da se mreža elektronskih poruka prošiti čak do prvih linija fronta; to je u strateškom smislu bila prava revolucija, ali je takođe višestruko uvećalo obim sadržaja koji se slao i primao; kad god bi više ljudi u blizini pokušalo da komunicira preko istih frekvencija, nastao bi haos. Korejski rat doneo je viši stepen organizacije prioriteta, sa četiri nivoa koji se i danas koriste: rutinske poruke, prioritetne poruke, hitne poruke, i fleš.

Ova četiri standarda preimućstva bila su strogo definisana:

– Rutinske poruke (kodirane u vojsci početnim slovom R) uključivale su svakodnevnu komunikaciju kao što su periodični mirnodopski izveštaji. Trebalo ih je isporučiti u okviru od 24 časa.

– Prioritetne poruke (početno slovo P) bavile su se operacijama koje su trenutno u toku, kao što su kretanje trupa na terenu. Trebalo ih je isporučiti u roku od jedan do šest sati; zbog njih bi se prekidale rutinske poruke samo ako su bile poduže.

– Hitne poruke (početno slovo O) su se bacile informacijama koje ne smeju da čekaju: zahtevi ta pojačanja, izveštaji o kretanju neprijateljskih snaga. One su prekidale i rutinsku i prioritetnu komunikaciju, a trebalo ih je isporučiti u roku od 30 minuta do jednog sata.

– Fleš poruke (početno slovo Z) su bile „rezervisane za informaciju o prvom kontaktu sa neprijateljem, ili o operativnom sadržaju vrhunskog značaj (…) kao što je dojava o neočekivanom prisustvu prijateljskih snaga u području koje se bombarduje." Rok isporuke nije definisan, očekivalo se da budu uručene „što je pre moguće."

Hladni rat se, u godinama koje su usledile posle Koreje, razvio do neočekivanog nivoa. Prve termonuklearne bombe pojavile su se 1953., a iste godine je umro Staljin. SSSR je 1961. testirao Car bombu , najveću ikad napravljenu, dok su SAD u upotrebu uvele TACAMO avion, mobilni komandni centar iz kog se moglo upravljati nuklearnim arsenalom u slučaju da Vašington bude uništen. Kubanska kriza je 1962. dovela svet na ivicu samouništenja.

Upravo u tom periodu, između 1958. i 1963., nastala je preteča preteče interneta, informaciona mreža pod nazivom AUTODIN i telefonska mreža pod nazivom AUTOVON.

Da sistem ne bi bio preplavljen bezbrojnim fleš porukama koje bi usledile ako bi izbio Treći svetski rat, AUTODIN je uveo novi nivo preimućstva: Flash Override, na raspolaganju samo predsedniku i ministru odbrane, odnosno njihovim zamenicima. Svrha ovog nivoa prioriteta bilo je slanje naredbi za hitno delovanje, predefinisanih komandi nuklearnim bombarderima i podmornicama, odnosno postrojenjima za lansiranje projektila.

Za svaki slučaj svakog slučaja, AUTODIN je otišao i korak dalje: uveli su i šesti nivo preimućstva, čije ime i definicija prioritetnog sadržaja nikad nisu bili standardizovani. Sistem od pet nivoa ipak je zadržan, i to iz dva razloga.

Prvi razlog je činjenica da je veoma popularan AUTOVON telefonski sistem već koristio pet nivoa. Ovaj sistem je među prvima uveo tonske pozive . Ko je dovoljno star da se seća fiksne telefonije možda pamti i polifoni zvuk koji su tasteri pravili: niži ton bi označavao red a viši vrstu svakog tastera. AUTOVON je uveo i dodatnu, četvrtu vrstu sa strane na kojoj su se nalazili tasteri za preimućstvo. Pritiskom na neke od njih, poziv bi bio usmeren linijom višeg prioriteta. Dakle, zbog rasporeda telefonskih tastera bilo je praktično da postoje četiri stepena preimućstva (iznad „rutinskog").

Drugi razlog je prosta činjenica da niko nije znao šta da radi sa šestim nivoom prioriteta, višim od najvišeg. Ako je četvrti nivo „za kad pucaju", a peti nivo za početak globalnog nuklearnog rata, teško je zamisliti čemu bi mogao da posluži šesti. Zato je dokumentacija mahom ignorisala šesti nivo, ili navodila da ga treba tretirati isto kao Flash Override , tj. peti nivo. Praktično je zaboravljen.

Danas su i AUTODIN i AUTOVON zamenjeni, ali sistem od pet nivoa prioriteta i dalje je standard za moderne vojne telefonske uređaje. Nezavisno od telefonije, Flash Override nivo je uglavnom nestao iz upotrebe; moderni međunarodni priručnici za komunikaciju čak ga ni ne pominju. Naredbe za hitno delovanje (EAM) i dalje se često koriste, pa je na određenim radijskim frekvencijama moguće čuti kako se čitaju šifrovane poruke avionima i podmornicama. Pretpostavljamo da se šalje samo logistički sadržaj ili podaci o vojnim vežbama.

(I tu se vidi preimućstvo na delu: EAM poruke nekad prekidaju " Skyking poruke" drugačijeg formata "Skajking, skajking, ne odgovarati. [Tri slova]. Vreme [dva broja]. Odobrenje [dva slova]." Smatra se da su ove poruke upućene vazdušnim jedinicama za brzi odziv, nuklearne prirode ili ne; neposredno posle 9/11 slanje ovih poruka bilo je učestalo. Avijacija, naravno, ne želi da oda o čemu se tačno radi.)

I tako stižemo do Internet protokola, koji je uspostavljen između 1979 i 1981. u okviru akademsko-vojnog programa. Cilj je bila kompatibilnost sa postojećim vojnim mrežama, pa je IP sadržao sistem preimućstva „direktno izveden iz AUTODIN sistema ministarstva odbrane," kaže Vint Cerf, vođa ovog projekta. U početku su nameravali da uvedu čak 16 nivoa preimućstva, ali te 1981. već je bilo jasno da nivoe prioriteta iznad petog niko niti želi niti razume.

"Flash Override je ostao na vrhu," kaže Cerf, čija koleginica Loren Vajnstin dodaje da su "originalne specifikacije uzete direktno iz AUTOVON četvrte kolone crvenih dugmića." Čak ni autori preteče interneta nisu znali čemu je služio šesti nivo.

Ali ostalo je matematički potrebno da se očuva i ovaj stepen prioriteta. Kompjuteri beleže podatke binarno: broj od dva bita omogućava samo četiri varijante (00, 01, 10, 11), dok broj od tri bita omogućava osam. Dakle, bilo je potrebno da postoji osam vrednosti preimućstva u sistemu, a ne pet. Ostalo je samo nadenuti imena za suvišna tri nivoa.

Šesti nivo su, dakle, nazvali po dva sinonima najčešće navedena u raznim verzijama AUTODIN dokumentacije. Preimućstvo je bilo „Komandno za hitno delovanje", odnosno „kritično". Računalo se da oni koji koriste ovaj nivo prioriteta već znaju svu dokumentaciju napamet, pa mu je ostavljen skraćeni naziv CRITIC/ECP.

Najviša dva nivoa nisu potekla iz vojske, već iz civilnih telefonskih mreža i problemima sa kojima su se one suočavale. Kad je mreža preopterećena, najvažnija poruka koja se mora poslati nije poruka nijednog od korisnika, već kontrolna poruka koja mreži saopštava kako da se nosi sa preopterećenjem. Ove sistemske kontrolne poruke podeljene su na dva nivoa delom zato što je trebalo popuniti dva preostala nivoa prioriteta , a delom zbog prirode novonastalog protokola.

Kompjuterske mreže, na kraju krajeva, nisu bile novina te 1981. godine. Razvijali su se standardi za saopštenje bazičnih komandi tipa „ovo pošalji onom tamo kompjuteru", jer su sistemi bili priključeni na razne mreže, od AUTODIN do SATNET i ARPANET. Dakle, bio je potreban „među-mrežni protokol."

Kontrolisati čvorišta na kojima su se razne mreže ukrštale imalo je smisla samo ako sopstvena mreža već funkcioniše, pa je kontrolnim kodovima za čvorišta dat niži prioritet u odnosu na kontrolne kodove lokalne mreže. Dakle, sedmi nivo prioriteta zvao se "Međumrežna kontrola," a osmi "Mrežna kontrola."

Eto kako smo stigli do moderne verzije IP prioriteta: četiri nivoa za uobičajenu vojnu komunikaciju, dva za lansiranje termonuklearnih projektila, i dva za kontrolu mreže.

Sistem preimućstva dugo nije ni bio u upotrebi jer IP nikad nije jasno uspostavio šta koji nivo prioriteta treba da znači. Bez tih pravila, niko nije mogao da zna kakav bi bio efekat primenjen na stvarne mreže. Do kraja devedesetih nije bilo jasnih uputstava, a hardverske podrške do sredine prve decenije 21. Veka. U to vreme, čak ni vrhunski stručnjaci nisu bili upoznati sa ovim detaljima. Amin Vahdat, glavni inženjer u Guglu, rekao je da su imali na raspolaganju samo „nagađanja zasnovana na strukturi vojnog porekla".

Dakle, prvi stvarni korisnici najviših nivoa IP preimućstva nisu bile posade strateških bombardera, već korisnici najvećih i najopterećenijih kompjuterskih mreža danas: striming video, onlajn gejming, video konferencije. Prioritetni sadržaj su danas verovatno video snimci mačaka, dok Flash Override poruke možda šalje vaš šef da vas pita zašto u radno vreme gledate mačke na internetu.

Sledeći put dok budete strimovali stare epizode „Dosijea iks", setite se da koristite mehanizam osmišljen da sprovede u delo nuklearni rat, makar iz Boinga 707 pošto je Vašington sravnjen sa zemljom. Istina je, što bi se reklo, tamo negde.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu