Kad se u budućnosti tačno odigrava "Neuromanser"

Nikad nisam čitao roman koji je bolje anticipirao duh ranog 21. veka od Neuromansera, zlokobnog novotalasnog manifesta Vilijema Gibsona iz 1984. godine. Zbog njegove nečastive vidovitosti, logično je zapitati u koji je period smeštena radnja. Jesu li užasne i divne stvari koje je predvideo zamislive za deset godina? A za 50?

Ni u tom romanu ni u njegovim nastavcima nigde se ne pominje konkretan datum, ali se Gibson osvrnuo na ovu temu otkrivši da se u njegovoj glavi Neuromanser odigrava negde 2035. godine.

To je, nažalost, trenutak kada postajem nepodnošljiv. Pročitao sam Neuromansera neprijatan broj puta i nisam ubeđen da Gibson poseduje tekstualne dokaze koji bi smestili njegovo sopstveno delo u tako blisku budućnost.

Trebalo bi ovde nakratko da zastanem i napomenem: ako postoji poseban krug pakla za nepodnošljive hipstere koji misle da znaju više o romanu od njegovog autora, sigurno ću završiti u njemu.

To je savršeno prikladno, pretpostavljam, budući da je eshatologija tema koja se neprestano ponavlja u Neuromanseru, košmarnom romanu trepćućeg neona ovenčanom nagradama Hjugo, Nebula i Filip K. Dik. U njemu, bleštavi ambis sajberspejsa — roman je možda najpoznatiji po tome što je skovao upravo taj izraz — sam je po sebi neka vrsta života posle smrti, isparcelisanog u velelepne ešalone mega korporacija i vojno-industrijske zemlje špijuna, koju pohodi zaverenička veštačka inteligencija koju Gibson opisuje kao duhove i demone prizvane iz arhiva kolektivnog sujeverja čovečanstva u neku vrstu poslednje igre pasijansa sa globalnim tanatosom.

Pretpostavljamo da je Gibson složio sličnu facu kad smo doveli u pitanje datum dešavanja njegove knjige. Slika: Alessandra Benedetti/Corbis via Getty Images

Tokom godina mnogo je toga rečeno o Gibsonovim proročkim sposobnostima: u Neuromanseru ne samo da je zamislio internet u svom punom sjaju dobru deceniju pre nego što se primila prava stvar, već je skicirao i gomilu anksioznosti povezanih sa vebom koje u velikoj meri zvuče, ono, kao sve što me danas najviše plaši u vezi sa Fejsbukom ili Uberom.

U romanu, na primer, postoji tehnologija koja se zove "neuronski obris" — ona vam dozvoljava da iznajmite svoje fizičko telo kao da je Airbnb, a vaša mušterija može kibernetski da upravlja vama tokom seksa ili nečeg još goreg — što danas zvuči kao žestoka kritika "ekonomije tezgi". Sve dok se ne setite da ni veb ni "ekonomija tezgi" nisu postojali 1984. godine.

Kad jednom malo bolje obratite pažnju, shvatićete da je Neuromanser prepun jezivih paralela sa sadašnjošću. On u raznim detaljima anticipira kompjuterski "oblak", vojno i komercijalno hakovanje, komercijalne svemirske letove, rijaliti televiziju, kozmetičku hirurgiju i dizajnerske psihoaktivne supstance. Čak i imena lokala u njemu zvuče trendovski po današnjim standardima: Le Monde, Crickateer, Emergency.

Sam Gibson je, trebalo bi da istaknem, neko ko se po sopstvenom priznanju sporo prilagođava novotarijama i ima ambivalentan stav prema sopstvenom kultu kompjuterskog proročišta. U decenijama po objavljivanju Neuromansera, tvrdio je da je mračni milje romana manje spekulativan a više odraz osamdesetih ili makar aspekta dotične ere koju je karakterisala neka vrsta neobavezne svireposti koju teško može da razume nežno dete devedesetih kao što sam ja. Možete takođe ustvrditi da je Neuromanser bio možda više inspirativan nego proročki — njegova tehnološka vizija, tvrdi se, prosto je toliko upečatljiva da su neki njegovi čitaoci završili radeći u tehnološkom sektoru i stvarajući prave verzije Gibosonovih izmaštanih tehnologija.

Ipak, Gibson se priseća da je Neuromansera prvi put smislio dok je lutao centrom Vankuvera u leto 1981. godine, slušajući Joy Division na netom kupljenom sonijevom vokmenu. Teško je otrgnuti se utisku da je, dok je to radio, nesvesno kanalisao nekakvu neodređenu brazdu u trajektoriji istorije koja je od prenosivog kasetofona dovela do Spotifaja i dalje od njega, možda čak tako daleko kao što su naši sopstveni prototipi neuronskih obrisa — Taskrabbit, možda, ili Chaturbate.

Ali ako se strogo držimo teksta, mislim da će proći još prilično mnogo vremena pre nego što završimo u svetu Neuromansera. Na to najviše ukazuje par vremešnih likova čije godine mogu da se iskoriste za izračunavanje da je knjiga očigledno smeštena u period mnogo posle 2030-tih. Ako 2035. godine Džulijus Din ima 135 godina, na primer, on bi već bio u staračkom domu u trenutku kad se Gibson osamdesetih latio olovke i papira, bez jasnih naznaka da će postati crnoberzijanac u Čiba Sitiju. A da ne govorimo o Džonu Harnesu Ešpulu, koji se poverava Moli da ima skoro 200 godina — što bi značilo, neprikladno, da je rođen pre Američkog građanskog rata i da bi gotovo sigurno bio mrtav do trenutka kad je Gibson počeo da piše.

A potom je tu zapušteni Fin koji puši paragas cigare i usputno komentariše "Zakon iz '53", kao regulativu koja se bavi građanskim statusom veštačkih inteligencija. Nisam uspeo da pronađem nijedan sličan zakon iz stvarnog sveta pod tim nazivom, te pretpostavljam da Fin nije mislio na 1953. već na 2053. godinu.

Kad se sve sabere i oduzme, mislim da je prilično jasno da je Neuromanser smešten u drugu polovinu 21. veka, možda čak i u 22. vek. Reference na katastrofalne globalne turbulencije u skorijim decenijama mogle bi da objasne relativno skromnu brzinu kompjuterskog napretka — jedna od najzasterelijih rečenica u knjizi odnosi se na bedna tri megabajta RAM-a — a istovremeno objasni relativno razvijenu industriju svemirskog putovanja.

Poslao sam mejl sa svojom teorijom Gibsovonom agentu, koji mu je pokazao i poslao mi njegov odgovor: "Zaista sam radnju knjige zamišljao negde oko 2035. godine, ali kad sve lepo izračunate, postaje jasno da je autor knjige neko ko odmalena ne ume sa brojkama."

Pitam se, međutim, da li Gibsonov nagoveštaj da je Neuromanser smešten u bližu budućnost nego što sam tekst to pokazuje ima neku dublju pozadinu. Njegov agent je odbio da mu prosledi moja potpitanja, tako da naprosto spekulišem kad se pitam je li on sam malo ubrzao vremenski sled, možda čak podsvesno, jer oseća da naš sadašnji trenutak neumitno gravitira Neuromanserovom uz takve pojave kao što su Fancy Bear, Oculus Rift ili Trampov Tviter nalog.

Možda, bojim se, pokušava da nas upozori da smo stigli suviše blizu prizivanju demona.

Još na VICE.com

Povratak u budućnost — lekcija iz kapitalizma

Ilustrovana budućnost snova

Glavoprehlada

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu