Ponovo sam odgledao ’Hobita’ da bih shvatio zašto su filmovi postali toliko ružni

Dobrodošli u Još jedanput, kolumnu u kojoj autori ponovo recenziraju filmove sa čijih su projekcija izašli.

Nekada davno, pre nego što je MoviePass (privremeno) čitavo iskustvo odlaska u bioskop pretvorio u u nešto što je jednostavno koliko i otvaranje Netfliksa, izlazak sa projekcije usred filma je bio retko primenjivan čin protesta.

Tokom decenija života filmskog zaluđenika, samo su četiri filma ikada kod mene izazvala tako žestoku reakciju. A od njih četiri, zločini samo jednog od njih su dovoljno oprostivi da bih razmislio o tome da mu dam drugu šansu.

Tokom prvog pokušaja da odgledam Hobita: neočekivano putovanje, 2012, imao sam pomešana osećanja. Voleo sam originalnu triologiju Gospodara prstenova, a u detinjstvu sam praktično izlizao VHS kopiju crtanog TV filma Hobit iz 1977. S druge strane, flagrantno kukavička odluka da se jedna od najkraćih Tolkinovih knjiga rasparča na tri trosatna filma me je veoma zabrinula. Hoću li gledati nešto od umetničkog značaja, ili me na prevaru uvlače u skupu, dugododišnju obavezu?

Tokom inicijalnog gledanja, sa olakšanjem sam shvatio da je, iako je scenario nezgrapan, blesav i rogobatan, makar gluma gledljiva. Kada su to Martin Frimen i Ian Mekelen ikada bili manje od poslastice? Sasvim solidno sam podnosio gegove i izvrtanje priče.

Ono što me je odvratilo od gledanja je to što je za ovaj film koršćena visoka rezolucija frejmova (HFR) – od 48 frejmova u sekundi, što je duplo više od 24 koji se obično koriste u filmovima, u pokušaju da snimci budu hiperrealistični. Ali umesto da me to prebaci u uverljivu Srednju Zemlju, zbog ovog kinematografskog izbora sam se osećao kao da gledam lokalne vesti. I što je još gore, duplirao sam svoju lošu odluku i odlučio se za 3D, povrh HFR-a, pa sam zbog nekih bržih akcionih scena osetio morsku bolest.

Problem frejm rejta samo je uvećan u scenama u kojima se pojavljuju animirana neljudska čudovišta. Svaki trol, goblin i ork u filmu su izgledali kao trodimenzionalno odštampana figurina premazana uljem za kuvanje. Digao sam ruke negde oko drugog sata trajanja filma, kada se u filmu pojavio kralj goblina iz doline, mašući mi ispred nosa svojom bradom nalik malignom tumoru, zahvaljujući trodimenzionalnoj filmskoj magiji. Znajući da me čeka još sat vremena filma, lako sam doneo odluku da zapalim odatle.

Ubrzo sam shvatio da nisam usamljen u tome što mi je izbor HFR-a bio grozan. Bezbrojni kritičari i gledaoci su u vreme kada se film pojavio osuđivali reditelja Pitera Džeksona zbog toga što je odabrao format zbog koga su gledaoci kojima nije bilo muka od vizualnog doživljaja mislili da izgleda „lažno“, čak i kada je u pitanju gomila stvorenja iz mašte koja trčkaraju po Srednoj Zemlji.

Kako se ovo uopšte dogodilo? Stavimo na trenutak u stranu postojanje sumnjivog holivudskog knjigovodstva i njegove efekte na ovu triologiju, zato što znamo da su filmovi o Hobitima snimljeni i producirani u paketu, sa budžetom od preko 750 miliona dolara. Samo Hobit: neočekivano putovanje je imao zvaničan produkcioni budžet od 180 miliona. I možemo samo da pretpostavimo da je bar par miliona od tog budžeta otišlo na specijalne efete. To što ti efekti ipak nekako uspevaju da izgledaju bedno, posle svog tog utrošenog vremena i para, gotovo se graniči sa impresivnim.

Ali možda je u pitanju bila savršena oluja 3D-a i HFR-a zbog koje mi je u to vreme izgledao toliko grozno. Odlučio sam da dam Hobitu još jednu šansu. Nadao sam se da će HD verzija koju sam se spremao da strimujem – u dve dimenzije i sa prihvatljivijim frejm rejtom – sprati grehe iz prošlosti.

Na nesreću, iako mi film više nije napadao oči, brojni vizuelni problemi i dalje su iskakali sa ekrana. Impresivni seoski pejzaži Novog Zelanda, koji se nisu razlikovali od onih koje sam gledao u Gospodaru prstenova, delovali su mi kao da mađioničar ponavlja svoje trikove. Animacija je jeziva, i svako čudovište ima uljasti odsjaj, i pretvara glumce u leševe iz crtaća, kada treba da se nose sa njima u akcionim scenama. Veliki deo filma je takođ podlegao i šibanju narandžastom i plavom bojom, koje uništava film već skoro dve decenije.

Nakon vremenskog perioda koji je delovao kao da je trajao godinama, oborio sam svoj prethodni rekord i bio nagrađen scenom „šta ja to imam u džepu“, kada Endi Seriks uzdiže svoje viđenje Goluma u vrtoglave nove visine, urlajući i mumlajući tokom svake replike. Ali osim toga, sat vremena koji sam ranije propustio je dosadna orgija specijalnih efekata u akcionim scenama koje se ne razlikuju od ostatka bitaka u filmu.

I konačno, napokon, moje putovanje se završilo sa sirotim Bilboom Baginsom koji se miri sa činjenicom da je njegovo putovanje tek počelo. Saosećao sam se sa sirotim hobitom, ali ne dovoljno da bih ga gledao još šest sati. Ništa što bi Šmaugova pustošenja mogla da mi ponude ionako ne bi moglo da nadmaši urnebesan video sa snimanja Benedikta Kamberbača koji fingira.

Ono što mi je bilo najupečatljivije kod ponovnog gledanja ovog filma iz 2012. je to što je, uprkos žestokim inicijalnim kritikama štampe i javnosti povodom njegovog vizuelnog izgleda, njegov posrani izgled postao gotovo savremeni standard za specijalne efekte, umesto da ostane sramotna fusnota na putu ka boljim stvarima. Brza pretraga Gugla me je usmerila u pravcu mogućeg krivca.

Weta Digital, kompanija za digitalne efekte sa Novog Zelanda, u čijem osnivanju 1993. je delom učestvovao i Piter Džekson, je preko noći postala industrijski titan, zahvaljujući ugovoru za tri filma o Gospodaru prstenova Pitera Džeksona. Osim toga što su dobili Oskara za svaki film iz triologije – uglavnom zbog revolucionarne tehnologije hvatanja pokreta koja je prvi put prikazana u scenama sa Golumom iz Družine prstena – ova pažnja je dovela niz novih klijenata Weti. Ovaj mali studio je morao brzo da se širi da bi pokrio sve te nove poslove.

Weta Digital se od tada transformisao u masivni ali ipak tajnoviti studio koji je promenio holivudski pejzaž i imao ulogu u svim ostalim blokbasterima iz protekle decenije, uključujući i Osvetnike, Paklene ulice i Planetu majmuna. Takođe su radili i na prvom Avataru, i u ekipi su za sva četiri planirana nastavka, tako da će ova kompanija garantovano imati uticaj na kinematografiju barem do 2025. godine.

Međutim, izgleda da je Weta negde usput izgubila kompas i počela da isporučuje plastične, ružne modele koje ja mrzim i viđam u svakom filmu sa specijalnim efektima, Wetinim ili ne. Samo kada rade sa svojim zlatnim dečakom Endijem Serkisom, kao u Usponu planete majmuna, gde prenose baklju iz onih originalnih Golumovih scena, izgleda da uspevaju da izbegnu sve one stilističke zamke.

Moraću uskoro da vidim neke znake napretka, zato što Hobit izgleda dovoljno loše da nema šanse da ću da odgledam još četiri Avatara bez nekog ozbiljnog ohrabrenja.