​Kako je biti onaj drugi u otvorenom braku

Soba deluje mrtvo.

Gotovo sve je spakovano u pažljivo etiketirane kutije. Slika sa venčanja koja je visila na zidu dnevne sobe upadljivo je odsutna. Kula od konzervi piva svakih nekoliko minuta sve je veća.

Ležim izvaljen na kauču na kom je sve počelo.

Na kauču na kom sam, pre nekih osam meseci nakon što smo se naduvali i pogledali neki urnebesno loš hrišćanski film, prvi put vodio ljubav sa devojkom koju sam poznavao i u koju sam bio zaljubljen godinama, a koja je slučajno bila — pardon, koja je i dalje — udata.

Vozio sam poslednju turu s ono malo stvari koje ima do svog stana kada sam skoro doživeo napad panike — napad panike od kog vam se zamagli u glavi i na ivici ste da povratite — i izveo krajnje nezakonito polukružno okretanje, odmah pronašao prodavnicu pića i vratio se na dotični kauč na kom sam pokušao da se napijem i potisnem osećaj krivice zbog svega, dok je ona sedela kraj mene, govorila mi da me voli, da će sve biti u redu i da se ne osećam krivim jer je ona ta koja je donela odluku da posle osam godina napusti svog partnera.

Nije trebalo ovako da se desi.

U startu mi je rekla da ne može da bude moj primarni partner. Šema otvorene veze koju je dogovorila sa mužem posle nekoliko godina braka značila je da povremeno smeju da se smuvaju sa drugima, ukoliko ispričaju jedno drugom kada i sa kim će se to desiti. Jednom mu je pomogla da otvori profil na Tinderu neposredno pre nego što je pošao na poslovni put.

Bili su arhetip strašno komunikativnog, seksualno otvorenog, jebeno ljupkog para.

Bila je to krajnje neobična situacija za mene — mene koji sam svoje tinejdžerske godine uglavnom proveo pohađajući razne konferencije za apstinente, čitajući ogromnu kolekciju knjiga protiv masturbacije i očigledno nikad nisam imao časove seksualnog vaspitanja.

Pre toga sam imao samo jednu ozbiljnu devojku. Često smo se ljubakali u podrumu kuće mojih roditelja, ali nismo išli mnogo dalje od toga.

Jednom, posle dve godine zabavljanja (u tom trenutku bio sam negde u ranim dvadesetim), dok smo se ljubili dodirnula mi je kitu. Rekao sam joj da treba da prekinemo, a potom joj se poverio da i dalje gledam porniće. Ona je neko vreme plakala, a ja sam se naglas pomolio za nju.

Ubrzo nakon toga, predložila je da pauziramo jedno od drugog. Ali ne pre nego što sam ja insistirao da se venčamo.

Narednih godina, predmet moga straha menjao se kako je moja posvećenost Mesiji popuštala: umesto da strahujem od večnih posledica neosveštanog snošaja, počeo sam da se brinem da ću odmah iskazati svoje seksualno neznanje — nemajući pojma, na primer, gde je ili šta je tačno klitoris — i potpuno sjebati nečije veče .

Zbog čega sam prvobitno odbijao njena nabacivanja.

Pokazala mi je slike devojke koju se spremala da kresne u drugom gradu, što mi je, kasnije sam shvatio, poslužilo kao prilično jasan nagoveštaj da je otvorena prema ideji vanbračnih aktivnosti.

Ali kada mi je istinski prišla tokom hip-hop koncerta izgledajući neverovatno zgodno i tražila da pođem kući sa njom — muž joj je bio na ranije pomenutom poslovnom putu — odbio sam je vrlo nespretno: "Možda", šapnuo sam joj isprva, a potom dodao: "Ne večeras", dok je ulazila u taksi.

Pričali smo narednog dana o tome u kafiću.

Pokušao sam izokola da joj objasnim da nisam zainteresovan: neizgovoreni podtekst bio je da mrzim svoje telo, ne znam da li mi je kita premala, nemam pojma kako se otkopčava grudnjak ili stavlja kondom, a ni kako da pokažem zainteresovanost a ne budem suviše naporan.

Ispostavilo se da su moji pokušaji bili suviše suptilni. Ili joj je možda njeno sopstveno fundamentalističko vaspitanje pomoglo da prozre moje izgovore.

Strpljivo me je naučila gde da je ljubim i šta joj prija. Narednih nedelja smo se smuvali nekoliko puta. Kad se danas osvrnem, rani dani mi deluju pomalo kao tipična nezavisna romantična komedija, ona sa Gretom Gervig ili Džejkom Džonsonom: suši u četiri ujutro, duge plejliste alternativnog R&B-a i velike količine džina.

Jedne noći, ispred male hamburgerdžinice u koju smo zalutali nakon što smo se smuvali, rekao sam joj da je ona prva osoba sa kojom sam vodio ljubav.

Pretpostavila je još pre nego što me je prvi put pozvala da pođem kući s njom, budući da joj sam se dopao a smatrala je da nije fer da mi se ne ukaže prilika za seks pre nego što izgubim svaku nadu. U ranim danima je čak pominjala da će pokušati da me upari sa jednom od svojih prijateljica.

Ali onda smo počeli da se zaljubljujemo jedno u drugo.

Upravo samo izašli iz moje omiljene prčvarnice kad mi je to izravno saopštila, prethodno izjavu najavivši rečima: "Ovo je totalno bolesno." Do tog trenutka je postalo već prilično očigledno.

Savršeno smo se slagali. Štiklirajte svaki postojeći kliše o neprimećivanju prolaska vremena i osećaju da možete da ispričate jedno drugom sve.

Njen muž, sa kojim sam se prijateljski družio nekoliko puta na žurkama i igrao video igre na istom onom kauču na kojem sam se smuvao sa njegovom ženom, šalio se da smo ona i ja praktično jedna te ista osoba.

On i ja nikada nismo otvoreno pričali o našoj šemi. Niti sam je ja dodirivao ili ljubio dok se on nalazio u prostoriji: bila je to neka vrsta prećutnog pravila, ustupak zbog činjenice da sam bio neka vrsta uljeza. Ali tih nekoliko neugodnih razgovora bili su mnogo razumniji nego kad sam situaciju pokušao da objasnim nekolicini bliskih prijatelja.

Jedan od mojih najstarijih prijatelja, koji je nedavno zaprosio svoju partnerku, samo je ćutke zurio u mene zapanjen. Jedan drugi prijatelj je pola sata vikao na mene. Posle toga sam prestao da govorim ljudima; iako je moja ekipa prilično napredna kad je u pitanju seks, mnogi od njih izgleda da i dalje smatraju venčane zaruke ozbiljnom stvari.

Zbog čega se sve ozbiljno zagovnalo kad je rekla mužu da smo nas dvoje zaljubljeni jedno u drugo.

Verovatno je mogao da predoseti.

Ona i ja smo se gotovo neprestano dopisivali porukama. Ponekad bi dolazila kući kasno noću taksijem: nismo se kresali prema novouvedenom pravilu, ali to je ostavilo premalo drugih opcija kao objašnjenje šta to radimo.

Udala se mlada, iz gomile komplikovanih razloga. Tokom godina postala je sve kritičnija prema konceptu braka. Njih dvoje su često pričali o tome: ne toliko o njemu i njoj, koliko o samoj instituciji braka.

Nije bilo ničeg izričito lošeg u njihovoj vezi. Ali možda nepovratni troškovi i pravno obavezujući ugovor ne bi smeli da budu jedini razlozi da se čvrsto držite nečega 60 godina.

Predložila je koncept poliamorske veze. Njemu se to nije dopalo. Iz razumljivih razloga.

I tad smo nas dvoje počeli ozbiljno da razgovaramo o tome da želimo da budemo zajedno. Da se odselimo u novi grad, usvojimo mačku i krešemo se bez osećaja da nekog varamo.

Prilika se ukazala iznenada kad je zatražio od nje da se odluči.

Između njega — pristojnog momka sa stabilnim poslom — i mene, nekoga ko stalno žonglira sa anksioznošću i depresijom, verovatno i ranim stadijumom alkoholizma, dok zarađuje mnogo manje od proseka.

Bio je uskršnji vikend. Nije nam promakla simbolika.

Vozom smo otišli do jedne travnate poljane pored velikog autoputa na kojoj su stajale dve crkvice: jedna katolička, druga ruska pravoslavna. Prilično sam siguran da je sličnost sa Anom Karanjinom bila slučajna.

Saopštila mi je da želi da bude sa mnom. Spokoj koji sam osetio dok sam slušao te reči — konačan odgovor posle nekoliko nedelja neizvesnosti — mogao sam da poredim samo sa onim jednim putem kad smo se spuštali sa tripa na pečurkama (na istom onom jebenom kauču), nakon što sam praktično sreo Boga slušajući Džejmsa Blejka. Drugim rečima, bio je to jedan od najsavršenijih trenutaka u mom životu.

Odlučila je da kaže mužu nadajući se da će se njih dvoje razići donekle prijateljski, ali i da pokuša da ga navede da shvati kako nije on uradio ništa loše, već da je samo ona želela da život povede u drugom pravcu.

Otišli smo u porodični restoran sa druge strane autoputa da proslavimo tu odluku, sedeći satima i pričajući ni o čemu posebno.

Naredni dani su mi uglavnom prošli u izmaglici. Mislim da sam bio napola partije Left 4 Dead 2 kad je stigla u moj stan noseći ranac sa nekoliko komada odeće, četkicom za zube i laptopom.

Nije više mogla da ostane u svom stanu. Sve njene bliske prijateljice nisu živele u gradu. Njena porodica ne bi razumela. I tako se uselila kod mene.

I od tada nam je jebeno fantastično.

Samo nekolicina prijatelja zna za čitavu priču. Većina ljudi — uključujući moje roditelje, koji je obožavaju — dobili su skraćeni sinopsis iz koga je izostala kompletna šema sa otvorenom vezom i slučajno razaranje braka koje je usledilo.

Njen muž me je pre nekoliko nedelja anfrendovao na Fejsbuku. Ima smisla. Ali iz nekog razloga to me je uznemirilo, kao nekakva najava da ću se uskoro naći na ivici nervnog sloma.

U pitanju je delimično svest o tome da je on stvarno jedan pristojan momak koji mi istinski nedostaje kao prijatelj. I da sam mu nenamerno sjebao život iz razloga koje verovatno i dalje do kraja ne razume. Da sam za njegovu mržnju prema njoj u velikoj meri zaslužan ja.

A tu je i svest o tome da, uz nekoliko izuzetaka, ona i ja nikad nećemo moći da ispričamo pravu priču o tome kako smo se upoznali i zaljubili jedno u drugo: suviše je ružno, krši previše pravila i potcrtava svaki postojeći stereotip o potencijalno lošim stranama otvorenih veza.

Ali me verovatno najviše izjeda to što ne znam kako bih reagovao da se isto desi meni. Ako se, negde u budućnosti, devojka u koju sam ludo zaljubljen zagreje za nekog drugog, poželi da se smuva sa drugim ili je prosto život odvede nekud dalje.

Što su sve prilično mogući ishodi. Požuda, seksualnost i ambicija postoje u širokim dijapazonima, a često se menjaju bez mogućnosti predviđanja. Nemoguće je zahtevati takvu vrstu posesivnosti nad nekim.

Ali to je verovatno mnogo lakše reći kad niste vi ti koji ostanete sami u zajedničkom stanu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu