Šta sam naučila kao pisac iz senke

Nedavno sam poslala pismo na adresu moje bake. To je pismo nastalo u afektu, sa mnogo detalja o mom životu i referencama o njenom. Jedini problem je što nemam živu baku. Nisam čak ni znala ženu kojoj sam pisala. Jednostavno sam popunjavala pismo u ime klijentkinje, koja me je za to platila.

Pristojno zarađujem kao pisac u najam. Kada posla ima, plata mi je kao sezonskom advokatu i vrlo slično njima, radim tek kad mi se uplati određeni avans. To je posao koji nikada nisam očekivala da ću imati i sada oglašavam usluge na Elanceu, LinkedInu i Tviteru. U većini slučajeva ljudi me angažuju za rutinske poslove - srediti govore koje su već napisali ili osnovne lektorske korekcije - ali ponekad, moj posao se sastoji od pisanja najintimnijih pisama, i-mejlova i sms poruka.

Kada sam videla Hoakina Finiksa kako piše ljubavne čestitke za druge na početku Her, pomislio sam "Uf! Nikada!" To mi je delovalo kao previše futuristički vid komunikacije. Ali u realnosti, lični pisci u najam su zapravo već poznati. Ljudi su se okrenuli njima za pomoć oko eseja na koledžu, profila na dejting sajtovima, ali i čak oko sklapanja bračnih zaveta.

Kada sam prvi put počela sa ovim poslom, pretpostavila sam da me angažuju izuzetno zauzeti ljudi ili oni koji ne mogu da sastave nijednu rečenicu sami. U međuvremenu, shvatila sam da to nije istina. Većina ljudi za koje radim već imaju asistente (koji im takođe pišu mejlove) i koriste me da im uobličim poruke tako da nikada ne promaše kontekst. Još nisam radila sa nekim kome sam zaista potrebna - svi su oni dobri i elokventni ljudi - što me čini zapravo luksuznim i nepotrebnim dodatkom.

Jako malo njih koji me angažuju žele da pričaju telefonom, tako da o njihovom glasu naučim tek kroz poruke koje mi proslede, a šale koje koristim u porukama zasnivam na detaljima koje podele sa mnom pre nego što krenem sa poslom. Moj zadatak je da pročitam njihovu celu pređašnju diskusiju i prodrem u način na koji komuniciraju, fraziraju… Najveća greška u ovom poslu bi bila da ne zvučim autentično kao klijent, tako da ako sam već odlučila da postanem kameleon dijaloga, onda je jasno da me je to naučilo da bolje slušam ljude. Počela sam i da izuzetno obraćam pažnju kako ljudi koriste određene reči.

Ali pisanje za druge ljude može da bude baš zajeban trip. Poenta razmene mejlova ili čestitki jeste da se zbližiš sa tom osobom. To je potvrda vašeg odnosa ili načina na koji mislite jedno o drugom. Njihov izbor reči može da im obezbedi komfor ili romansu; tu se grade temelji nekih veza. Pa kada promenite prirodni tok poruka, stvari postanu malo čudne. Da li bi vam bilo uvredljivo kada biste saznali da je neki neznanac napisao poruku umesto osobe koju volite - ili da je vaša pažnja vredna angažovanja profesionalca?

Najlakša lova je kada dođu sa "pijanim" porukama (čak i kada sam ja cirkala, ipak je ovo 24/7 posao). Obično mi klijent pošalje skrinšot razgovora i zatraži odgovor. Često moram da odgovaram na stvari kao što su polugole slike, što može da bude veoma sjebano. Pogledam razgovor i pripremim mu nekoliko odgovora:

a) "Ne mogu da dočekam da iskusim pravu verziju"

b) "Cenim to što me ne teraš da koristim klišee i pitam te "šta imaš na sebi?"

c) "Mnogo dugujemo Grcima za osnove moderne arhitekture. Ali očigledno je nisu poznavali toliko dobro kao ti."

d) "Pošalji još jednu brzo! Baterija mi umire! ;)"

Moram da biram čudne lajnove tokom razgovora kao što je ovaj. Kao i žene koje rade brazilske depilacije, saznam veoma puno o životima mojih klijenata, a da oni ne znaju ništa o mom. Ponekada pomislim na prijatelje koje bih volela da namestim nekim svojim klijentima, ali znam da je mnogo bolje da ništa ne uradim nego da priznam da sam obraćala pažnju na njihove ljubavne probleme.

Mnogo popularnije od flertovanja su poruke u kojima ljudi saopštavaju da su bolesni. Nedavno sam sastavila poruku jednom klijentu koji je bolestan i želeo je to da saopšti voljenoj osobi. Dao mi je spisak internih fora koje koriste i uputio me je da "se boji da će je izgubiti, ali da ne želi da zvuči uplašeno i da na kraju krajeva, nju uplaši." Poslala sam mu nekoliko predloga pošto je to situacija iz koje mogu da izvučem najviše. To je vid terapije, pošto obično pomislim na nekoga koga volim i kome se nisam nikada adekvatno obratila tokom života, a onda im u potpunosti otvorim dušu. To je izuzetno katarzično iskustvo.

Nakon rada sa klijentima u njihovim najemotivnijim trenucima, naš odnos prelazi u neku čudnu, udaljenu frend zonu. Stalo mi je do njih i želim da uspeju u kreiranju veze i poslovnih projekata. Ali postoji i deo mene koji je malo ljubomoran. Oni su uglavnom zgodni, izuzetno uspešni, organizovani i uvek mi šalju fotografije sa udaljenih mesta na kojima nisam bila, a moram da se osetim kao da jesam. Ja sam pozitivac, kojeg inspiriše takav lajfstajl, ali kada nisam u elementu, više se osećam kao vojaer, nego pisac u najam.

Pre nekoliko godina odgledala sam srednjoškolsku predstavu o grbavcu koji je bio zaključan u sobi samo sa pisaćom mašinom. Mladi pisac je naterao grbavca da mu robuje i piše bestselere koje je predstavljao kao svoje. Pravi pisac je molio da bude oslobođen, ali njegov tamničar mu se ili smejao, ili ga je udarao, uvek ga terajući da se vrati u sobu kako bi pisao sadržaj koji bi krao od njega.

Volim svoj posao, ali nekada se osećam kao taj grbavac. Moji profili na društvenim mrežama pate od toga što prodajem najbolje šale; nekada na moje mejlove niko ne odgovara danima. Jednom mi je klijent rekao, nakon što sam napisao dugu i bolnu priču u njegovo ime, "Stvara mi katarzu to što sam konačno to izbacio." Odjednom sam znao kakav je osećaj biti surogat majka. Pišem u ime klijenata sa toliko pažnje - verovatno i više nego što bih pisao za moje najbliže - toliko da sam u njihovim dramama i misterijama izgubila svoje, pa čak i delić sebe usput.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu