Tukao sam mazohistu za pare na jugu Srbije

Ispričano Urošu Dimitrijeviću; sagovornik je zamolio da ostane anoniman

Išao sam u drugi razred srednje škole, imao 17 godina i Fejsbuk je kod nas tek bio u povoju, jer su ljudi još uvek mahom blejali po Majspejsu. Na Fejsu još uvek nije bilo ničeg interesantnog, dobre ribe ga još nisu provalile, a Farmvil će doći tek kasnije. Jedino što je postojao taj čet na kojem sam visio sa svojim dvocifrenim brojem prijatelja .

Jednog dana mi je u inboks stigla poruka od tipa koji se potpisao kao Andrej. Samo to, bez prezimena, bez profilne slike, samo Andrej. Napravio je kratak uvod, ali je bio direktan već u prvoj poruci koja se završila rečenicom koja mi se boldovala pred očima:

"Da li želiš da me biješ za pare?"

Isprva sam pomislio da je u pitanju neki manijak, gej ili perverznjak koji traži od mene neku ludačku kombinaciju seksa i batina . Ali s obzirom da se konverzacija odvijala onlajn i da sam bio na bezbednoj udaljenosti, odlučio sam da raščistim stvar do kraja. Zaintrigiralo me je šta taj tip zapravo želi.

Ubrzo mi je objasnio da je mazohista, da živi u Prokuplju i tražio je od mene da ga fizički i verbalno zlostavljam, nudeći mi usput pare za to. Pristajao je na batine, ali jedini uslov je bio da ne ostanu nikakvi vidljivi tragovi. Predložio sam da se nađemo negde u Nišu, u nekom parku ili sličnoj lokaciji, ali on je insistirao da to obavimo u njegovoj kući u Prokuplju. Razmišljao sam nekoliko trenutaka, a onda pristao. Znam, imao sam 17 godina i spremao se da odem kod potpunog anonimusa kako bih ga tukao za pare . Ukratko, bio sam idiot.

Sve detalje smo dogovorili onlajn. Trebalo je da dođem za vikend u Prokuplje, nađem se sa njim u centru, a zatim zajedno odemo do njegove kuće. Prihvatio sam da odradim ovaj, u najmanju ruku, čudan poslić za 20 eura. Kako sam ipak imao frku od toga da ne završim kao donor organa za Žutu kuću, krenuo sam sa jednim drugarom koji je u to vreme imao ribu baš u Prokuplju, čisto da bude u blizini, pa smo nas dvojica spojili lepo i korisno, work and travel. Za svaki slučaj sam poneo i jednu improvizovanu štanglu dugačku pola metra, koju sam ispleo od bakarnih žica. Ali to je trebalo da služi isključivo za samoodbranu, nisam nameravao da je koristim kao igračku tokom predostojeće seanse.

Za vikend sam već bio u Prokuplju i čekao ga na dogovorenom mestu. Drugar je blejao sa ribom u krugu od nekih stotinak metara, a ja sam nervozno gledao u mobilni telefon sa novom sim karticom kupljenom specijalno za tu priliku, očekujući poziv ili poruku od mog "poslodavca". Ubrzo je potvrdio da dolazi i kako se moment susreta približavao, imao sam sve veću frku. A onda se ispred mene stvorio bukvalno najskapaniji tip koga sam u životu video i predstavio se kao Andrej. U ranim dvadesetim, nije bio sitan, ali je izgledao mlitavo, reagovao usporeno, a reč "jad" se prosto iscrtavala na njegovom čelu.

Čim sam video sa kim imam posla (ali bukvalno posla), odmah sam se opustio. Bio sam svestan da mogu sam da ga prebijem ako pokuša nešto. E sad, ako su me u kući čekali još njih desetorica, onda sam ga ugasio, ali začudo tada nisam o tome razmišljao.

Krenuli smo do njegove kuće usput pričajući o glupostima, vremenu u Prokuplju, intenzitetu saobraćaja tokom vikenda i slično. Doveo me je do najobičnije kuće sa malim dvorištem. Njegovi roditelji su živeli u prizemlju, a on na nadograđenom prvom spratu. Kada smo se popeli gore odmah sam osmotrio čitavu prostoriju. Pogledao gde se nalaze vrata, prozori, da li i kako mogu da pobegnem ako budem bio primoran na takav potez. Andrej je zaključao vrata kako nas niko ne bi prekidao i ponudio me kafom i rakijom kako bi me opustio. Popio sam jednu tursku i par domaćih dok sam gledao nešto na flet skrin televizoru i odlučio da se malo bolje upoznam sa svojim poslodavcem. Pričao mi je kako završava studije francuskog jezika i da lovu za ovo batinjanje zarađuje od prevoda. Možda me je i lagao, nemam pojma, ali delovao je iskreno. Nakon kraćeg upoznavanja, došlo je vreme za početak sesije.

Kleknuo je pred mene i ja sam počeo da mu lupam šamare. Mnogo je čudan osećaj kada udarate nekog koji vam svojevoljno dopušta da to radite. Osećao sam se dobro, na momente zbunjeno, sadistički prijatno, ali mi je i malo bilo žao jer je tip previše jadan. Udarao sam ga jako, ali pazio da mu ne ostanu nikakve modrice. Zapravo, s njim sam se izveštio da nekoga udarim dovoljno jako da ga fino zaboli, a da nema tragova nasilja. Idealno ako bih nekad poželeo da bijem suprugu, pomislio sam.

Udarao sam ga tako nekoliko minuta, pa su mi obični šamari dosadili i onda sam zgrabio kabl od fiksnog telefona i počeo njime da ga udaram. Lupio sam ga svega par puta, a onda me je, najjadnijim glasom koji sam u životu čuo, zamolio da stanem. Tada sam shvatio da mi je on potpuno podređen i da sam, barem u tim trenucima i u njegovoj sopstvenoj kući, ja njegov gazda.

Nakon kraće pauze, promenili smo taktiku. Sada je on ležao na zemlji dok sam ga ja šutirao, gazio i skakao po njemu. Nisam se plašio da li ću da mu polomim rebra i pocepam plućno krilo. Zapravo tada sam shvatio koliko se dobro kontrolišem. Poznajem ljude koji bi u ovom slučaju ubili čoveka na mesto, a ja, ja sam bio pravi profesionalac .

Moj klijent mazohista je tražio od mene da ga verbalno ponižavam. Pa sam počeo, gledao ga na podu tako sklupčanog dok mu pričam kako je jedno jadno biće.

"Ti si pička, obična mala sisa. Hoćeš kevu da ti dovedem sada da vidi kakvog je jadnika rodila, je l to hoćeš?", govorio sam mu. A on je samo ćutao i očigledno uživao u svemu tome.

Opet smo napravili pauzu. Uključio sam televizor, uzeo činiju muslija koja mi je ponuđena, a moj domaćin je kleknuo na kolena, navalio se na laktove i služio kao hoklica za moje noge. Kao da to nije bilo dovoljno, zamolio me je da mi izmasira noge. Kako nisam tip koji ima foot fetiš, sve to mi je bilo čudno, na momente i odvratno, ali tada sam pomislio "jebeš ga, posao je posao" i pustio ga da mi masira stopala. Malo sam ga i šamarao stopalima, čisto kako bih skrenuo misli sa činjenice da ispred mene upravo kleči tip koga poznajem tek pola sata i masira mi znojave čarape, a i da unesem malo zabave u sve ovo.

Čitava procedura je trajala nešto više od sat vremena. Andrej je na kraju bio zadovoljan tretmanom, isplatio mi je dogovorenu sumu i zahvalio se. Jebote, kao da sam došao klimu da mu popravim, a ne da ga ponižavam kao pripadnika niže kaste. Dogovorili smo da se vidimo još neki put.

Našao sam se sa drugarom i ispričao mu moju bizarnu priču. On se čitavo vreme valjao od smeha i nazvao me bolesnikom i kurvom. Zaključili smo da smo se tog dana obojica lepo proveli u Prokuplju, s mogućnošću da je meni bilo malo bolje.

Kada sam se stigao kući, bio sam zadovoljan. Dobio sam pare, što je odlično, nisam ubijen , kidnapovan niti silovan, a i što je najbitnije, nije bilo nikakve seksualne tenzije. Da je tip izvadio kitu i počeo da drka dok ga ja udaram, verovatno bih ga prebio iz sve snage i otišao ne uzevši lovu. Ovako, sve je bilo okej.

___________________________________________________________________________Pogledajte VICE film Šokantni svet mladih britanskih delikvenata

___________________________________________________________________________

Nastavili smo naše "druženje" preko fejsbuka, jer je Andrej tražio sajber ponižavanje. Počeo je da me oslovljava sa "gospodare". Bilo mi je čudno, ali sada sam već čitavu situaciju posmatrao kao striktno poslovnu, pa sam mu uzvratio prostim "robe". On je slao, ja sam odgovarao i trudio se da budem što kreativniji u virtuelnom pišanju po nekome.

Naredni dolazak je već bio opušteniji. Išao sam sam, čak ni improvizovanu štanglu nisam nosio. Jedino je lova bila manja. Lik nije imao stalne prihode, pa smo se ovaj put dogovorili da odradim posao za 1500 dinara, što je bilo prihvatljivo. Ovog puta je bilo više verbalnog ponižavanja nego fizičkog, tako je Andrej tražio, a i ja sam sam ukapirao da više nije toliko stvar u batinama, što mi je bilo okej, samo ipak malo dosadnije. Mahom smo ponavljali foru sa ljudskom hoklicom i ja sam glumio njegovog gospodara, brecajući sa kada bi on pokušao nešto da kaže.

"Ko ti je dao dozvolu da mi se obratiš, robe?", razdrao bih se. Sada mi je smešno, ali tada je bio samo biznis.

Kada bih ga ponižavao, važila su stroga pravila. Ja sam bio gospodar, on je bio rob. To je bio naš svet, naša realnost, barem u tih sat vremena. Van toga sam pokušavao da pričam sa njim, govorio sam mu da treba da nađe neku devojku koja bi mu to nadomestila, ali on me je ubeđivao da to sve nema nikakve veze sa seksom. Tada je krenulo da me boli dupe, bio sam u fazonu, "ko te jebe, dokle god mi plaćaš, meni je super".

Za treći dolazak je već jedva skupio hiljadu dinara. Odlučio sam da dođem i odradim to, onako sportski, ali nisam pristajao ni na šta manje od jedne crvene. Posle se ispostavilo da je Andrej hteo da to sve održimo na sajber nivou, a ja nisam hteo da radim za džabe (imao sam i ja ponos, nekakav, ali ponos) i ubrzo smo završili naše druženje.

Nakon toga, nisam imao više sličnih poslova. Ne zato što nisam hteo, već zato što nisam imao prilike. Ipak, tržište za ovakvu vrstu usluga još uvek nije procvetalo u Srbiji. Kada bi mi neko sada tražio da ga bijem i da pritom nosim kostim deda mraza ili klovna, pristao bih bez većeg razmišljanja. Jer realno, čak i pored klinačke znatiželje, ja sam ipak jedan pohlepan čovek koji je radio ovo zbog para. Apsolutno sve može da se proda, ako se ponudi dovoljno visoka cena. Ne mogu da kažem da sam baš iskusan za ovakve vrste usluga, ali ako ništa drugo, barem nisam nesigurni tinejdžer i dosta sam svesniji sopstvene snage. Doduše, nikome ne bih preporučio ovako nešto. Ima previše budala, a ja sam samo imao ludačku sreću da naiđem na mirnog.

Lovu koju sam zaradio tukući čoveka sa psihičkim poremećajem potrošio sam na gluposti, mahom na hranu i na piće.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu