Zašto mentalno obolele osuđenike ne treba zauvek držati iza brave

Početkom prošle godine smo objavili priču o rehabilitaciji i puštanju Vinsa Lija koji je čoveku odsekao glavu i nad njim počinio kanibalizam u autobusu kompanije „Grejhaund" – što je, sasvim očekivano, pokrenulo pravu lavinu komentara na našem sajtu. Ispostavilo se da mnogi veruju kako jedina kazna koja sleduje za odsecanje glave nepoznatim ljudima u javnom prevozu i hranjenje njihovim organima je da se ta osoba zaključa, a ključ baci, ili da se osudi na smrtnu kaznu. Društvo već ima dovoljno poteškoća u lečenju ljudi sa psihičkim problemima, a kada se na diskriminacije i žigosanja sa kojima se ovi ljudi svaki dan suočavaju doda još i nasilničko ponašanje, onda ne treba da čudi što većem delu zajednice sama ideja da ih treba zauvek zatvoriti deluje potpuno logično.

Ali Džon Kastner, kanadski reditelj dokumentarnih filmova i dobitnik Emi nagrade, rešio je da svima koji zastupaju takav stav dokaže da nisu u pravu. Kastner je veći deo karijere proveo pomno prateći mračna i zaboravljena lica sveta u kojem živimo i nalazio drugačiji pogled na pitanja koja isprva deluju sasvim jednostavno. Tema njegovih filmova poput Živeti sa ubistvom (2012), Lov na Bobija Outveja (1997) i Osuđenik na doživotnu i dama(1984) je život kriminalaca na izdržavanju kazne koji se suočavaju sa svojim zločinima i veoma ljudsku dramu koja utiče na sve u njihovom okruženju.

U najnovijim filmovima Bez krivične odgovornosti (2013) i Daleko od srca, daleko od očiju (2014), autor se bavi još jednom stranom ljudske prirode koju su mnogi već otpisali: ljudima sa mentalnim tegobama za koje je pred zakonom utvrđeno da nisu odgovorni za nasilna krivična dela koja su počinili.

Bez krivične odgovornosti prati život Šona Kliftona iz Ontarija koji je pušten na slobodu posle osam godina lečenja jer je usled psihotičnog napada ubo nožem jednu ženu u lancu prodavnica Volmart. Daleko od srca, daleko od očiju opisuje probleme sa kojima se suočava četvoro pacijenata po povratku u društvo, uključujući i Majkla Stjuarta, raskidanog osećanjem krivice zbog ubistva člana porodice. Da bi snimio ovaj film, Kastner je proveo 18 meseci u Brokvil centru za lečenje mentalnih bolesti, što je samo po sebi slučaj bez presedana. Pozvao sam ga da popričamo o tome i da naučim zašto se njegovi filmovi smatraju toliko važnim kada je u pitanju lečenje mentalnih bolesti.

VICE: Šta poručujete svima koji misle da mentalno obolele počinioce nasilnih krivičnih dela nikada ne treba pustiti na slobodu?

Džon Kastner: Vidiš, to je dobro pitanje i naravno da smo ga čuli i ranije. Skoro da je nemoguće zamisliti kakvi su ti ljudi u stvarnom životu, kao ni kakve su te institucije. Ali je mišljenja teško promeniti samo rečima. Za to je potrebna onako velika moć kakvu ima dokumentarni film koji sve posmatra izbliza. U tome smo dobri jer svi znamo šta se desi u životu kada se počini neki ovako strašan zločin – pokažu vam zlokobne slike tipa koji je to uradio samo da bi odmah potom nestao i mi ga više nikada ne vidimo. U javnosti tako ostaje utisak da su ti ljudi isto što i čin koji su izvršili u nekoj mračnoj noći – da su monstrumi i da ih treba skloniti. Mi onda kažemo: „Ne. Ove ljude morate dobro da upoznate. Treba neko da vam ih predstavi. Da ih čujete kad govore. Da ih pogledate u oči. Morate da sagledate način na koji razmišljaju i tek onda sami presudite da li je svako ko je počinio monstruozan zločin i sam monstrum. Ili je bolestan."

Kakav je bio vaš stav prema mentalnim bolestima pre snimanja filma?

Prihvatao sam iste stereotipe kao i svi drugi. Ali doktorka Liza Remšo iz Centra za mentalno zdravlje i bolesti zavisnosti mi je bila i mentor i inspiracija. Sve je to bila njena ideja. Ona je forenzički psihijatar i došla je na probnu projekciju mog filma „Živeti sa ubistvom". Već sam snimio nekoliko filmova u kojima se trudim da uklonim žig sramote sa ljudi, najčešće kriminalaca. Liza je tražila da vidi i druge filmove koje sam snimio i onda mi je rekla: „Znate, ako postoji neko ko zaslužuje da se sa njega skine ljaga, to su ljudi koji pate od mentalnih bolesti, posebno oni koji su počinili najteže zločine."

Na njih se u javnosti gleda kao na čudovišta. Bilo je skoro nemoguće ući u ove institucije. Pogledajte samo medije – nikome ne uspeva da se zadrži duže od pet minuta.

To me i jeste najviše zapanjilo: prosto je neverovatno u kojoj meri vam je bio dozvoljen pristup.

U ovoj zemlji je to slučaj bez presedana. Tamo sam proveo preko tri i po godine. Radnja oba filma pokriva period od preko 18 meseci. Govorili su mi: „Pobogu, budite srećni ako vam uspe da navedete makar trojicu ili četvoricu na saradnju." Eto koliko su takvi ljudi demonizovani u kanadskim medijima. A vidite, u toj bolnici je bilo 59 pacijenata, a mi smo u oba filma uspeli da snimimo njih 46, plus 75 članova osoblja.

Kako je sve izgledalo kada ste zavirili iza kulisa?

Imao sam dosta iskustva rada po zatvorima. Sretao sam puno opasnih ljudi. Pretili su mi mnogi za koje niko normalan ne bi poželeo da mu prete, znate one sa ožiljcima. Ovde nisam imao predstavu šta mogu da očekujem i prvog dana po dolasku bio sam potpuno prestravljen. Ali bio je to strah od nepoznatog. Laknulo mi je kad sam upoznao osoblje i od njih saznao da su se i oni bojali kada su prvi put došli tamo. U filmu jedna medicinska sestra kaže: „Kada sam ovde došla, držala sam jezik za zubima. Kad bih išla hodnikom, leđa sam uvek okretala prema zidu". Eto, ja to nisam znao!

Koliko je teško snimati ovakve filmove?

Sveukupni cilj bio je nešto skoro potpuno nemoguće: kako prikazati nekog ko je počinio stravičan zločin i onda, kao prvo, navesti gledaoce da razumeju njegovo stanje svesti, da shvate da taj čovek nije zao, već da je bolestan. Kao drugo, da li je moguće otići i korak dalje, izvan običnog razumevanja, i izazvati saosećanje prema ovim ljudima, tako da se gledalac zabrine za njih? I konačno, da li se to može izvesti a da se ni na koji način ne umanje patnje žrtava? Zadatak nije bio nimalo lak i sami prosudite koliko smo u tome uspeli.

Meni se čini da su same strukture filmova pomogle da prenesu pravu poruku, posebno u slučaju filma Bez krivične odgovornosti u kojem pratite rehabilitaciju Šona Kliftona nakon što je devojčicu ubo devet puta.

Mi sve ispričamo dva puta, slično kao u filmu Rašomon. Kad čujete za neki zločin, a o svemu znate podjednako malo kao i bilo ko od zaposlenih u medijima koji su tu vest i preneli i sa kojima delite iste predrasude, vi pomislite, majko mila, ovo je, izgleda, neki monstrum. Ali kad ga jednom upoznate, onda se usudimo da vam priču o zločinu ispričamo još jednom, ali ne samo iz njegove perspektive, već da vam prikažemo um tog nazovi zločinca u trenutku psihičkog sloma, kada pokušava da izvrši ubistvo. Posebno je neverovatno što se on svega seća.

Razlika između njegovog ponašanja na početku i na kraju filma je začuđujuća.

Ja to zovem „doktor Džekil i mister Hajd" transformacija. Kao da je popio neki čarobni napitak. Zli gospodin Hajd je potegao iz bočice i ponovo postao ljubazni doktor Džekil. Bila je to samo prva u nizu stvari zbog kojih sam odlučio da moram da snimim ovaj film. U procesu istraživanja sam bio svedok da im dolaze tipovi u, kako oni to tamo zovu, prenaglašeno psihotičnom stanju, to jest odmah nakon što su počinili neko užasno nasilje.

Kada počnu da im daju injekcije antipsihotičnih lekova i razgovaraju sa njima tokom kognitivno-bihejvioralnih terapija, vidi se kako se ti ljudi u narednih nekoliko meseci polako vraćaju na planetu Zemlju. Prvo prestanu da ispoljavaju agresivnost, tako da više nije potrebno vezivati ih, što nije bio slučaj odmah po prijemu. Isto tako, kada su primljeni, mumljali su nešto nepovezano, da bi kasnije to mumlanje postepeno nestajalo. Posle dva do tri meseca je moguće upustiti se u razgovor sa osobom koja se ponašala kao izbezumljeni ludak kad su je doveli. A kada laik poput mene posmatra takvu transformaciju, onda ona, da budem sasvim iskren, deluje kao neka vrsta magije. U takvim trenucima pomislim da ovo moraju svi da vide, da moraju da shvate da se ovim ljudima može pomoći, da ima nade. Puno se toga može učiniti za njih.

Osećao sam se čudno kad sam pred kraj filma uhvatio sebe skoro da navijam za tog tipa, što sam pomislio da i žrtva i njena porodica jednostavno moraju da ga vide i oproste mu, što bi mi pre gledanja filma delovalo potpuno nenormalno.

U drugom filmu, Daleko od srca, daleko od očiju, glavni junak je Majkl Stjuart koji je ubio majku. Njegov brat na kraju filma kaže isto što i vi. Pitao sam ga da li mu je bilo teško da oprosti bratu. A on mi je na to odgovorio: „Kad smo kod praštanja, ne može se oprostiti ljudima koji su bolesni. Kako oprostiti nekome ko ima tumor? U pitanju je bolest i ništa drugo. Svi to razumemo. U ovom slučaju, na nesreću, postoje dve žrtve: prva je moja majka koja je nažalost izgubila život, ali postoji i druga žrtva i njegovim patnjama još nije došao kraj."

Nadajmo se da će mnogima na kraju ipak da se upali lampica kada pogledaju ovaj film. Upoznate takvog momka i pomislite, bože kakav dobar lik, pa još i pametan, mogli smo u njegovoj koži da se zateknemo i ja ili moj brat. Od šizofrenije često oboljevaju i veoma inteligentni ljudi. To je surova, strašna i tragična bolest.

Zašto je trebalo toliko vremena da se snimi ovakav film i kako treba raditi ubuduće?

U dnevnom listu Gloub end mejl sam objavio članak u kome pišem da je došlo vreme da psihijatri prestanu da skrivaju pacijente od očiju javnosti. Oni to rade iz najbolje namere – boje se negativnih reakcija, žele da zaštite svoje pacijente i sve to čine jer su zabrinuti i predusretljivi. Ali su posledice katastrofalne.

Ljudi svejedno misle da se radi o monstrumima. Nema tog čoveka sa koga ćete skinuti žig sramote tako što ćete ga skloniti. Skrivanjem se stvara prazan prostor koji ljudi onda popunjavaju slikama iz horor filmova kakvi su „Zatvoreno ostrvo" i slični, koji u javnost šalju jezive poruke. Jer ono što takvim postupkom u stvari poručuje je: „verujemo da su ovi ljudi tolike nakaze da vam nećemo dozvoliti ni da ih vidite." Takav jedan metod je stoga unapred osuđen na neuspeh i njime se zapravo stvara loša slika u javnosti a da to i nije bila namera, već upravo obrnuto.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu