​Ne plašite se svoje vagine

Dok ležim na tirkiznom gumenom pijedestalu, sa nogama u uzengijama i velikim plavim listom papira prostrtim preko stidnih dlaka (iz "pristojnosti"), doktor polagano gura providnu plastičnu patkicu u moju vaginu i, upravo u tom trenutku, na radiju kreće Total Eclipse of the Heart. Teško je ne voleti kliniku za urogenitalnu medicinu.

Mislim to krajnje iskreno: volim urogenitalnu kliniku. Orgazmički je predivno što u Velikoj Britaniji svako može da uđe na kliniku za seksualno zdravlje — bez prijavljivanja kod lekara, bez zakazivanja, bez novca, bez pratnje — i da se pregleda za najviše nekoliko sati. Maltene svršim kad samo pomislim na sve te doktore i medicinske radnike koji su svoje živote posvetili jajnicima, matericama, grlićima materice i vaginama ove nacije.

A opet, navodno nisu sve žene spremne da sa lekarom porazgovaraju o svom klitoričnom hramu. Prema skorašnjem izveštaju koji je naručila Ovarian Cancer Action, gotovo polovina anketiranih žena godišta između 18 i 24 izjavilo je da se plaši "intimnih pregleda", dok je 44 odsto njih sramota da priča o problemima seksualnog zdravlja sa svojim lekarom. Štaviše, dve trećine tih žena izjavilo je da bi ih bilo strah da izgovore reč "vagina" pred doktorom. Svojim doktorom. To je očajnički, razočaravajuće i opasno tužno.

Svojevremeno sam 2001. godine bila kod sestre za negu seksualnog zdravlja koja se zvala gospođa Katbert. Ona mi je ljubazno, strpljivo i saosećajno objasnila da nisam trudna — da zapravo ne mogu biti trudna — već sam se samo spremala za zaključne ocene na kraju srednje. Razlog zbog koga sam osećala mučninu, vrtoglavicu i imala vaginalni sekret nalik sirnom namazu bio je stres izazvan simultanim jednačinama i naporom da zapamtim redosled svih britanskih premijera između 1902. i 1924. godine. Moje telo je prosto davalo sve od sebe da se izbori sa viškom adrenalina.

U to vreme, moja urogenitalna klinika nalazila se u malom domu zdravlja preko puta mesare koja je prodavala češko pivo svakom ko je dovoljno star da stoji bez ičije pomoći i salona za manikir koji je mirisao na brzu hranu. Nikad se nisam osećala odraslije nego kad sam prvi put izašla iz te zgrade, držeći u ruci prugastu papirnu kesu punu besplatnih kondoma i dovoljno kutija hormonskih anti-bebi pilula da ribi izrastu sise. Moja nova prijateljica gospođa Katbert mi je nežno i nenametljivo izmerila krvni pritisak i puls, a potom pregledala grlić materice i duševno stanje. Dala mi je vremena i prostora da se ispričam o svojim nadama i strahovanjima, posle čega sam bila spremna da se lansiram, raširenih nogu, u svet ljubavi i požude — sve to a da nisam morala da platim ni penija, ispričam roditeljima, pretvaram se da sam udata ili se brinem da će me neko osuđivati.

Moja lokalna klinika za seksualno zdravlje danas je, ako ništa drugo, još bolja. U kraju koji su toliko obeležile, oštetile i poharale dvojna pošast siromaštva i džentrifikacije kao što je Hakni, urogenitalna klinika je poslednji veliki simbol jednakosti društva. To je jedno od naših poslednjih kolektivnih prostora.

Dok sedite na recepciji i zurite u ogromne slike peščanih dina i krošnji drveća, postaje vam jasno da smo, jednom u životu, u ovoj buli svi zajedno. Čovek na plavoj plastičnoj stolici koji na telefonu čestita majci rođendan, devojke u savršeno identičnim pocepanim farmerkama koje skroluju WhatsApp, lik sa istetoviranim znakom Najkija na vratu koji nosi čašu vode svojoj devojci, crvenokosi hipster u sandalama koji u čekaonici čita o vradžbinama, majka i ćerka sa identičnim najlonskim torbama veličine usisivača koje pričaju o sofama, veštačko cveće, Magic FM na zidnom televizoru, dečica koja trčkaraju okolo pozdravljajući sve i svakoga dok mi ostali očajnički izbegavamo poglede jedni drugih — čitava družina je na broju.

I u tome i jeste poenta: možda ste zaposlena majka, možda ste tinejdžerka, možda ste pripravnica zadužena za društvene medije u kompaniji za digitalni marketing, možda ste nastavnica u osnovnoj školi, možda ste u braku, sami, seksualna radnica, nezaposlena, bogatašica, vernica, prestravljena ili prkosna, ali štagod da je vaša istorija, odakle god došli i sa kim god sinoć spavali, završićete na urogenitalnoj klinici.

Zbog čega je šteta vulvičkih razmera što se tolike žene boje da pričaju o svom telu sa osobom koja je naposvećenija tome da to telo održi zdravim. "Nijedan doktor vas neće osuditi kad mu kažete da ste imali više seksualnih partnera niti mu pomenete bilo šta iz svoje seksualne istorije", kaže mi preko telefona doktorka Trejsi Majls, predsednica Nacionalnog foruma sestara ginekološke onkologije. "Mi ne osuđujemo — i sami smo ljudska bića od krvi i mesa. Ako to nismo radili, verovatno bismo voleli da jesmo, a ako jesmo radili, verovatno će nam biti drago što ste to radili i vi."

Doktori se ne plaše žena koje imaju seks. Doktore ne zgražavaju vagine. Snebivati se da pričate o sekretu, bolu posle seksa, naduvenosti, promeni boje ili mirisa, svrabu i krvarenju ne samo da ne pomaže razgovoru između doktora i pacijenta, već ometa doktore, onemogućava ih da obavljaju svoj posao kako treba, ne sprečava ničije crvenjenje i može da se završi tako što ćete ugroziti sebe i svoje zdravlje.

Prema anketi The Eve Appeal — dobrotvorne organizacije posvećene lečenju raka kod žena koja je u septembru pokrenula kampanju borbe protiv anatemisanja ženskog zdravlja, jedna od pet žena povezuje ginekološki rat sa promiskuitetom . To znači da se jedna od pet žena, negde u zapuštenom i prašnjavom kutku svog uma, plaši da će joj lekar raširiti noge, pogledati grlić materice i pomisliti: "E, pa zaslužila si to, kurvo." Što je grozno, jer neće. Neće nikad. Ne samo zato što su oni doktori i stoga proveli više godina učeći kako da ljudsko telo posmatraju uz mešavinu ljudskog saosećanja i profesionalne nepristrasnosti, već, što je važnije, zato što se od promiskuiteta ne dobija rak.

_________________________________________________________________________

Kineske elitne telohraniteljke

_________________________________________________________________________

"Ne postoji uzročna veza između promiskuiteta i raka", kaže doktorka Majls. "Jedina istinski seksualno prenosiva bolest jeste strah i stid od razgovora o seksu; jedino to može da nas omete. Ako redovno idete na preglede kod lekara opšte prakse, bićete dobro. I ne morate da znate sve anatomske reči — ako pričate o svojoj rupi na koju piškite, rupi na koju kakite, rupi u koju stavljate tampon, i to je savršeno u redu."

Iako postoje dokazi o uzročnoj vezi između nekih ginekoloških rakova i tipa humanog papiloma virusa (HPV) visokog rizika, taj konkretni virus je toliko česta pojava da se "može smatrati normalnom posledicom seksualne aktivnosti", tvrdi The Eve Appeal. Osamdeset odsto nas će za života pokupiti neki oblik HPV virusa, čak i ako se čitavog života držimo jednog, pouzdanog partnera koji ume da upari boju čarapa i prsluka, redovno iznosi smeće, priča sa vašom majkom preko telefona i ne može da vam nađe klitoris. Ukratko, HPV visokog rizika može dovesti do raka, ali seks sa više partnera ne može. Naravno, nezaštićeni seks može dovesti do orgije drugih seksualno prenosivih bolesti, da ne pominjemo poneku bebu, ali promiskuitet i bezbedan seks nisu međusobno isključivi. A medicinske radnike će teško šokirati bilo koji od ta dva.

Imamo neverovatnu sreću što u Velikoj Britaniji svaka žena može da upadne na kliniku za seksualno zdravlje, raširi noge kao kauboj i dobije jednu od najboljih medicinskih nega na svetu. Možemo na Vikipediji da proučavamo dijagrame naše vagine kako bismo naučili razliku između našeg frenuluma i prepucijuma (potražite, cure). Možemo da dobijemo besplatne kondome svakog radnog dana u nedelji od našeg doktora ili prijateljske komšijske urogenitalne klinike. Možemo na Jutjubu da pogledamo kako same da se pregledamo, naučimo da prepoznamo simptome seksualno prenosivih bolesti, pročitamo internet ispovesti žena različitih zdravstvenih stanja i biramo iz, maltene vojnog, arsenala raznih kontraceptivnih sredstava. I sve to besplatno.

Trećina žena koje je anketirao The Eve Appeal izjavila je da bi im bilo prijatnije da pričaju o svojim vaginama i matericama kad bi se smanjila anatema koje prati ginekološko zdravlje i seks. Ali smanjenje te anateme najviše zavisi od nas. Mi moramo da povedemo taj razgovor i preokrenemo ga u našu korist. Moramo da stisnemo zube i počnemo da pričamo o našoj vulvi. Moramo da naučimo da cenimo i prihvatamo svoje genitalije kao i bilo koji drugi deo naših čudesnih, presmešnih tela.

Dakle, 'ajde, ne budite pička. Otvorite se malo o svojoj vagini.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu