U Srbiji boli samo kada dišem

1997.

(Simjanovićeva tema u pozadini)

Te 1997. sam završio srednju školu i upisao fakultet. Još uvek sam bio nevin. Na vlasti su bili Sloba i Mira. U Srbiji su trajali protesti protiv njihove krađe glasova. Vučić i Toma su bili u Šešeljevoj stranci. Na Evropskom prvenstvu u Španiji, Đorđević je Hrvatima dao trojku u poslednjim sekundama meča, a koji dan kasnije SR Jugoslavija je postala evropski šampion. Umrli su Tauns Van Zant, Alen Ginsberg, Robert Mičam, Dragan Nikitović, Stefano Grapeli i lejdi Dajana. Radio B92 je bila stanica koju pokreću kreativnost i entuzijazam. Te godine je na njemu počela da radi Brankica Stanković, a muzika koju je puštao Miško Bilbija značila mi je više nego sve Đorđevićeve trojke zajedno.

Nik Kejv, Luna i Yo La Tengo snimili su tri albuma koja sam ubedljivo najviše slušao te godine. KejvovThe Boatman's Call me je ljubio po svim onim mestima po kojima ona nije. U junu sam bio na njegovom koncertu u Budimpešti na kom je pevao sedam pesama sa tog albuma. Sitcajem okolnosti sam ga tada i upoznao, razgovarao i slikao se sa njim. Moje devetnaestogodišnje noge su jedva izdržale stisak Nikove ruke. Luna nikad nije snimila ploču koju sam voleo više od Pup Tent. Yo La Tengo klasik I Can Hear Heart Beating as One mi je verovatno najomiljeniji album svih vremena. U proleće sam na festivalu Ring Ring gledao koncert japanskog benda Ground Zero, koji mi je sve do ove godine bio najbolji koncert u životu. U januaru se u Beogradu prikazivao Bertolučijev film Stealing Beauty i otprilike tu negde počinje ova priča.

(Simjanovićeva tema odlazi u fejd)

Slavila se Srpska nova godina, datum koji sa mojim životom ima veze isto koliko i smrt lejdi Dajane. Otišao sam potpuno sâm u bioskop Balkan da pogledam Bertolučijev film. Devojku nisam imao jer sam bio osamnaestogodišnji "dobrica" sa viškom kilograma, a prijatelji su išli na žurke na kojima se vrteo The Prodigy. U sali nas je bilo desetak. Dopao mi se film. Zaljubio sam se u Liv Tajler. Sećam se da sam joj žešće zavideo zato što je skinula mrak. Odlepio sam i na Toskanu zbog zelenih krošnji, sunca i odsustva ljudi. Muzika iz filma mi je prijala, posebno pesma Rhymes of an Hour grupe Mazzy Star. Njihova pevačica se zove Houp Sandoval (njeno ime prevedeno na srpski bilo bi Nada). U nju sam se zaljubio mnogo pre Liv Tajler.

Kada sam izašao iz bioskopa, na Trgu Republike me dočekala gužva. Spojila se proslava Srpske nove godine i protesti protiv Slobe i Mire. Bio sam redovan na studentskim protestima iako sam bio maturant, iako ih je predvodio Čeda Jovanović od čijeg loženja mi se i tada bacala pegla. Kao i od onog drugog nadobudnog klinca sa bradicom koji je u međuvrmenu nestao. Bežao sam sa časova da bih šetao gradom sa studentima. Bio sam kao Vladica iz filma "Varljivo leto '68", mada nisam imao svog Cileta. Osećao sam grižu savesti kada ne odem na demonstracije. Kako me je odmah nakon (prave) Nove godine uhvatio neki grip, nakupilo se desetak dana odsustva sa protesta. Zbog toga sam rešio da se to veče promuvam po Trgu i odradim svoju dužnost, nadajući se da neću čuti Firestarter.

Krenuo sam ka bini, da vidim šta se tamo dešava. Bila je ogromna gužva, iz minuta u minut sve veća. Ne volim fudbal i nikad nisam bio na pravom stadionu, a do tad ni na jednom koncertu na kom je bilo toliko ljudi, samim tim ni u takvoj gužvi. Izaći odatle je postalo bukvalno nemoguće. Osetio sam paniku.

Stajao sam u mestu. Ruke uz telo, noga uz nogu. Masa me nosi. Žene vrište. Ispadaju im ogrlice, minđuše. Neke devojčice plaču. Teško se diše. Vazduh je nemoguće udahnuti punim plućima. Uplašio sam se. Bilo je važno samo nekako izaći odatle. Iako nisam ni prstom mrdnuo, rulja me nosila. Pomerio sam se, tačnije, pomerili smo se - preko 50 metara stojeći u mestu. Tada sam prvi put shvatio šta je zakon mase. Individualnost je tu nebitna. Slično kao u korporativnom svetu danas. Drugi odlučuju o tvojoj sudbini i možeš biti pregažen za tili čas.

Srećom, to se tada nije desilo. Masa me je iznela do jednog mesta gde je moglo malo lakše da se diše. Brzo sam ugrabio rupu među ljudima i hitro krenuo ka nečemu što je ličilo na čistinu. Izvukao sam se na jedvite jade.

Stao sam na jednu žardinjeru. Zapalio sam cigaru. Gledao sam tu ogromnu gomilu. Već na pola cigare, ona kritična masa je počela da se razbija. Kada je žar došao do filtera, bilo je očigledno da je najgore prošlo. Ljudi su uzbuđeno prepričavali jedni drugima šta im se dogodilo. Neke su polivali vodom. Drugi su pregledavali džepove da vide da li im nešto fali. Treći su psovali Slobu. Meni je falio neko da mu ispričam šta mi se desilo.

Ostao sam na toj žardinjeri još neko vreme. Volim da posmatram ljude. Njihova lica i pokreti nekada govore više od knjiga. Posle pola sata, stanje se vratilo u normalu. Ljudi su igrali uz muziku sa zvučnika. Neki su uzvikivali "Gotov je!" Pilo se kuvano vino. Osmesi su se vratili. I ja sam bio mnogo bolje nego pola sata ranije. U vazduhu su ponovo mirisale promene. Na licima tih namučenih ljudi, mogla se jasno pročitati nada. Nada da ta kritična masa nešto može da uradi. Pomislio sam na Liv Tajler i njeno gubljenje nevinosti. Znao sam da me ta divota tek čeka. Ne Liv, nego skidanje mraka.

Počela je Firestarter. Sišao sam sa žardinjere i krenuo kući.

2014.

Pesma Almost Like the Blues sa trinaestog albuma Leonarda Koena

Te 2014. sam smršao 32 kilograma. Nisam nevin već dugo. SR Jugoslavija, ili kako se već zemlja zvala pre 17 godina, više ne postoji. U martu se navršilo osam godina od smrti Slobe. Vučić i Toma više nisu u Šešeljevoj stranci, na vlasti su. U Srbiji nije bilo masovnih protesta protiv njih. Niti protiv bilo koga drugog. Šešelj se vratio iz Haga. Na svetskom prvenstvu u Španiji drugo mesto su zauzeli srpski košarkaši koje je trenirao Aleksandar Đorđević. Umrli su Filip Simor Hofman, Nikola Simić, Čarli Hejden, Bobi Kiz, Robin Vilijams, Lorin Bekol, Majk Nikols, Tomi Ramon, Jovan Ćirilov i Bobi Vomak. Srbiju su u maju pogodile katastrofalne poplave, nakon kojih su usledila tri dana žalosti. Brankicu Stanković sada čuva policija, Miško Bilbija više nije na radiju.

U junu sam uradio intervju sa Dinom Veramom, nekada liderom grupa Galaxie 500 i Luna, istom onom koja je snimila Pup Tent 1997. Yo La Tengo su proslavili tri decenije postojanja. Još uvek su pored Bitlsa moj omiljeni bend i još uvek nisu bili u Srbiji. Yo La Tengo, ne Bitlsi. A nisu ni oni. Umesto njih, te godine su nas posetili Morisi, Džoan Baez, Herbi Henkok i Plasido Domingo. Sva publika sa ova četiri koncerta ne bi bila dovoljna da ispuni novobeogradsku Arenu. Čola je u decembru rasprodao dve Arene. Uradio sam intervju sa Morisijem. Deo mog intervjua su citirali NME i Uncut. Istog dana sam pozajmio 1000 dinara od prijatelja. U junu sam prvi put gledao koncert Nila Janga nakon čega mogu reći da mi Ground Zero posle 17 godina više nije najbolji koncert u životu. Bioskop Balkan ne radi već godinama. Trune prazan u centru grada kao i mnogi drugi. Bioskopi. A i oni koji nisu bioskopi.

(Leonard Koen odlazi u fejd)

Sredinom decembra 2014. imao sam privilegiju da se vozim autobusom broj 50. Ta linija povezuje Banovo brdo i Konjarnik. Putnici u njoj su najčešće namrgođeni, nose pohabane akten tašne iz vremena socijalizma i izraz lica koji otkriva da im misli ne borave u pedesetici. I uvek je gužva koja je veća nego ona na Božić kada se na Terazijama penzioneri tuku sa decom za zlatnik iz česnice. Više je praznih mesta u jednom vrtiću nego praznih stolica u pedeset pedesetica.

Kada su se po dva puta izređali autobusi sa svih ostalih linija, konačno je došao i onaj sa brojem 50. Naravno, prepun. Žurio sam i nisam mogao sebi da dozvolim luksuz da čekam još pola sata da dođe druga. Ušao sam. Nekako.

Stojim kod srednjih vrata u toj gužvi. Kao i uvek na ovoj liniji, do mene dopire miris znoja, parfema i neostvarenih snova. Na sledećoj stanici ušlo je još više ljudi. Osećao sam da me pritiskaju sa svih strana, kao i blagi bol u grudima. Kiseonika je bilo sve manje. Slično kao na Trgu republike pre 17 godina, masa je počela da me nosi. Bio sam na pola puta do zadnjih vrata iako nisam mrdnuo prstom. Na kraju sam se zaista našao kod zadnjih vrata a da bukvalno nisam napravio nijedan korak. Međutim, za razliku od mase sa Trga, putnici u autobusu su bili mnogo ravnodušniji. Tek po neko je na putu ka izlasku besno povukao torbu kroz masu. Ostali su ćutke gledali na jedno oko dok im je drugo bilo prekriveno nečijim ramenom. Iako sam teško disao, ni ja se nisam uplašio kao onda pre 17 godina. U međuvremenu sam iskusio slične gužve, a i nisam se vozio linijom 50 prvi put. Znao sam da mi neće biti ništa. I nije. Posle nekoliko stanica, gužva se proredila.

Kako se autobus lagano praznio, opet sam pribegao svojoj omiljenoj aktivnosti. Gledao sam ljude. Njihova lica su bila bezizražajna. Neobrijanom čoveku pored mene kao da je bilo potpuno svejedno što mu je žena koja je izlazila pokidala dugme od sakoa. Osamdesetogodišnji deda nije davao ni pet para što mu klinac sa frizurom koju je nosio Dejvid Bekam pre 10 godina, ne ustupa mesto. Momak se smeškao dok je čitao šaljivi tekst ispod slike gole devojke u nekim jeftinim novinama.

Nisam mogao da se otmem utisku da je najveća promena u odnosu na gužvu sa Trga Republike u stvari samo semantičke prirode. Naime, za razliku od 1997. godine kada si u Srbiji pisao reč "nada", prvo slovo je moglo da bude i malo. To više nije tako. Nada je sada isključivo vlastito ime. Nade su naše majke, devojke, sestre, ćerke, prijateljice. Nada je moja prva ljubav iz grupe Mazzy Star. Ako napišete "nada" a ne "Nada", to je gramatička greška. Ali kako ovde ljudi nikad nisu mnogo marili za gramatiku, iako se mnogi kunu u Vuka Karadžića, verujem da će uvek biti onih koji ovu zaboravljenu reč pišu malim slovom.

Ono što je sigurno, takvi se sigurno ne voze linijom 50.