Fotografije Apton Parka koje su dočarale duh istočnog Londona

Tekst je prvobitno objavljen na VICE Sports

Objavljena krajem 2016. godine, ova knjiga dokumentuje kulturu Apton Parka i Vest Hema kao fudbalskog kluba kroz medijum crno-belih fotografija snimljenih van i unutar starog stadiona. I dok njegove fotografije verno dočaravaju na stotine rituala na dan utakmice, trenutaka tokom igranja meča i najveći deo ličnosti baze navijača Vest Hema, one predstavljaju i lokalni kraj u svom prirodnom i nepatvorenom obliku. Tu su navijači u kafićima, služenje pite i pirea, Pearly Kings i dupke puni pabovi. Tu su klinci koji igraju fudbal u senci nebodera, tetovirani navijači koji prodaju fanzine i, sve u svemu, hiljade detalja koji pokazuju šta je nekada značilo biti navijač Vest Hema, istovremeno ilustrujući duh kvarta E13 u vreme dok se klub još nije preselio.

Kad fudbalski klubovi odluče da presele sedište iz finansijskih i komercijalnih razloga, ljudski trošak te akcije gotovo se nikad ne uzima u obzir. Dok gledate Fredijeve fotografije, postaje očigledno koliko je zapravo nemoguće preseliti kulturu kluba iz njegovog izvornog okruženja i očekivati da ona ostane ista. Identitet fudbalskog kluba je iskonski ukorenjen u njegovo okruženje, ne samo zbog samog fizičkog prisustva, već i zbog kolektivnih sećanja, poznatih lokacija i prizora, mirisa i zvukova na dan igranja utakmice. Na to dodajte lokalnu privredu čiji opstanak zavisi od kluba – omiljeni pabovi, restorani i štandovi sa hranom u kojima su navijači provodili nebrojene sate – i realnost selidbe počne da izgleda ozbiljnije od banalnih govorancija Karen Brejdi o promenljivim "vrednostima brenda" i kultivisanju Vest Hemove "globalne atraktivnosti".

Iako se Olimpijski stadion nalazi na samo nekoliko kilometara od Vest Hemovog doma prethodnih 112 godina, razlika između Stratforda i Apton Parka je izrazita. Dok je prvi mestimično sterilan – pustoš, pa Vestfilds, pa grozdovi luksuznih stambenih blokova – potonji je uzavrela košnica dešavanja, sa izbledelim viktorijanskim pabovima na svakom drugom ćošku i Kraljičinom pijacom koja se često preliva na ulice. Razgovarajući sa Fredijem, fundamentalna razlika za navijače kluba postaje još očiglednija. "Za mene je čitavo iskustvo to činilo posebnim doživljajem", kaže on. "Svima nam nedostaje stari kraj, naročito sada kada na stadion ulazimo kroz korporativni šoping centar."

Iako je Apton Park bio daleko od najuglađenijeg stadiona u zemlji, njegova autentičnost i atmosfera nikad neće moći da se reprodukuju negde drugde. "U slučaju Apton Parka, osećali ste da je to prava stvar", kaže Fredi. "Kad biste odlazili na stadion, na isti način na koji idete do Kristal Palasa i Kvins Park Rendžersa, osećali ste se kao da ste na nekom drugom mestu – kao onako kakav je London bio nekada." U gradu kojim sve više dominiraju stakleni monoliti i bezlična novogradnja, Apton Park je u mnogim pogledima ostao znak prošlih vremena. Za mnoge je to bilo mesto nasleđa, iako isuviše prljavo da bi ih tako doživeo bilo ko sem navijača Vest Hema.

Sastavljajući tako knjigu fotografija o Apton Parku i njegovom okruženju, Fredi je želeo da sačuva nešto od tog kolektivnog nasleđa za buduća pokolenja. Govoreći o motivaciji koja je stajala iza ovog projekta, on kaže: "Oduvek sam mislio da imamo nešto posebno na Apton Parku. Bila je to antiteza modernog fudbala, zapravo, i svega onoga što moderni fudbal nije. Imali smo jaku zajednicu i sjajnu bazu navijača, tako da čim su nam rekli da se selimo na Olimpijski stadion, pomislio sam: "'Neko će morati da dokumentuje ovo, da bismo mogli da imamo podsetnik kako je bilo nekad, u ono vreme.'"

Nakon što je stavio fotografije na Tviter i dobio gomilu pozitivnih reakcija, Frediju se javila ideja da objavi knjigu. Krenuo je ispočetka sa 1.000 primeraka, a zarada od prvih 300 išla je u Fond Bobija Mura. Za knjigu se već može reći da je postala popularna, što možda ne iznenađuje imajući u vidu težak početak Vest Hema na Olimpijskom stadionu i talas nostalgije koji je nastao kao posledica toga. "Želim samo da navijači imaju nešto za šta mogu da se uhvate i da imaju nešto po čemu mogu da se sećaju starih subotnjih rutina na Apton Parku", kaže Fredi.

Kad je u pitanju promena kulture i identiteta kluba koja je došla sa selidbom na Olimpijski stadion, Fredi zvuči donekle razočarano. "Mislio sam da će biti potrebno mnogo vremena da se stvari promene, ali sada, čak i ove godine, osećam se kao da navijam za potpuno drugi tim. Nije kao što je bilo nekad, tako da mi je drago što sam uspeo da dočaram deo starog Vest Hema." Fotografije su i složene na način koji odražava Fredijeve rituale na dan utakmice, počev sa raznim pabovima – uključujući obožavani Crni lav u Plejstou – potom prilaženje stadionu, kiosk za prodaju karata, obrtna vrata i tribine. Ima nečeg neizbežno potresnog u tim fotografijama. Čovek se prosto zapita da li će se kraj oko Apton Parka ikada oporaviti – ekonomski, kulturološki i socijalno – i kako će tačno ovaj deo Istočnog Londona opstati bez svog kluba.

Upitan da li mu je proces stvaranja knjige doneo bilo kakav osećaj svršetka i mira, Fredi deluje donekle podeljenog mišljenja. "Mislim da možda i jeste, ali ju je i dalje bolno prelistavati. Mnogi ljudi koji su pročitali knjigu rekli su to isto – da ima mnogo bola u njoj. Ljudi tek sada shvataju da nam je uvaljen korporativni san i, gledajući na to sa stanovišta ove godine, ako ćemo pravo, radije bih da se vratim u Apton Park."

Iz poslovne perspektive, Fredi shvata zašto je vrhuška Vest Hema donela odluku da je ova promena neophodna. "Prihvatam činjenicu da fudbalski timovi moraju da napreduju i da je prelazak na novi stadion neizbežan u modernom fudbalu", kaže on. "Na duge staze, siguran sam da će klub imati koristi od ove selidbe. Samo se ne radujem odlasku na utakmicu subotom toliko kao nekad." I dok je put do Apton Parka bio jedno od suštinskih iskustava engleskog fudbala, teško da isto može da se kaže za Olimpijski stadion, makar ne u dogledno vreme. Imajući u vidu Fredijeva osećanja prema selidbi i sve što je rečeno i napisano u proteklih nekoliko meseci, postoji opasnost da Vest Hem otuđi mnoge svoje tradicionalne navijače poreklom iz radničke klase svojim pretenzijama na korporativni luksuz. On više ne predstavlja staru školu Istočnog Londona, a verovatno više nije toliko privlačan ni klanovima Ist Enda koji čine jezgro njihovih navijača.

Da li to znači neizbežnu transformaciju navijačke baze Vest Hema ostaje još da se vidi. Možda na to misli Karen Brejdi kad govori o menjaju brenda, sa stanovništvom Stratforda više u skladu sa modernim vrednostima brenda nego što je ono iz Grin Strita i Apton Parka. Iako će Olimpijski stadion možda s vremenom doći na svoje, ko zna kako će klub izgledati nakon svega. U međuvremenu, navijači Vest Hema imaju ove fotografije da ih podsete na klub kakav je nekad bio i da im povrate uspomene na pabove, kafiće, pesme, smeh, male rituale i njihov stari dom u kvartu E13.

Knjigu Živeo Bolejn Fredija Bonfantija možete da naručite ovde.