Zašto plačemo dok gledamo filmove

Stvarno ne mogu da shvatim zašto ljudi vole film Ustvari ljubav, da ne pominjem koliko mi nije jasno kako mogu da plaču svaki put kada gledaju. Okej, svi smo nekada plakali uz neki film (ja uz Dvanaest godina ropstva). Svi smo zaljubili u nečiju ulogu (ja redovno u uloge Marion Kotijar). Svi smo nekad mrzeli neke loše momke ( jebi se, Varden Samjuel Norton).

Dakle, filmovi definitivno umeju da nas emotivno ubiju i svi smo na tapetu. Mogli bismo da zaključimo da događaje koje gledamo na velikom ekranu doživljavamo kao i one u stvarnom životu. Ovo je nešto o čemu se polemiše na knjizi Flickr: Your Brain on Movies, novoj knjizi doktora Džefrija Zeksa, profesora psihologije na Vašington Univerzitetu u Sent Luisu.

Slično tome što nam je nekada teško napraviti razliku između fikcije i stvarnosti, što pokazuje da nekada ne možemo da razlikujemo "izvore" memorije, Zeks objašnjava da je ljudski mozak evolurirao do stepena na kome je danas mnogo pre pojave filma. To znači da danas fiktivne narative obrađujemo na isti način na koji su to radili naši preci kada bi ugledali vunene mamute. Ovo bi moglo da objasni zašto reagujemo na filmove tolikim intenzitetom.

To je glavna stvar o kojoj sam pričao sa Zeksom prošle nedelje kada sam ga nazvao telefonom.

VICE: Zdravo Džefri, kada si prvi put počeo da razmišljaš o neurologiji i gledanju filmova? I šta te je inspirisalo da napišeš ovu knjigu?

Džefri Zeks: U labaratoriji u kojoj radim proučavamo kako ljudi razumeju i pamte svakodnevne aktivnosti i imamo ozbiljan razlog zašto to radimo. Zanima nas dijagnostika i pomoć ljudima sa bolestima i povredama mozga.

Da bismo sve to uradili, ljudima pokazujemo filmove, od kratkih filmova u kućnoj produkciji koje sami pravimo – merimo njihovo ponašanje i aktivnosti mozga dok gledaju filmove. Kada smo prvi put počeli ovo da radimo, probali smo da pravimo anti-filmove, tj. filmove koji su manje podsećali na film, a više na stvaran život. Vremenom sam shvatio da je ljudima ustvari zanimljiv taj filmski momenat u filmovima. To nas je jako zainteresovalo.

Stvar koja mi je fascinantna je takozvani princip ogledala, kako se ljudi emotivno vežu za film i doživljavaju emocije koje vide na ekranu, poput plakanja uz emotivno nabijene romantične komedije. Možete da nam objasnite taj koncept?

Meni je taj koncept jako zanimljiv jer sam ja u stvarnom životu vrlo odmerena i racionalna osoba, ali često uhvatim sebe kako plačem dok gledam filmove koji su, jednostavno, glupi. I nisam jedini – stalno upoznajem ljude koji mi govore istu stvar. Jedna stvar zbog koje se to dešava jeste princip ogledala, imitiranje onoga što vidimo, i to je vrlo moćan koncept. Ako vidite nekoga da nešto radi, veoma je moguće da ćete početi da radite istu stvar.

Kada se u isto vreme dešavaju dva procesa i idu u istom smeru, najverovatnije je da žete početi da radite onu stvar koja se u prošlosti pokazala kao upsešna u sličnoj situaciji.

Ako neko želi da se rukujje sa vama i ispruži desnu ruku, po principu ogledala vi ćete ispružiti levu. Da biste ispružili desnu ruku trebaće vam malo vežbe. Dakle to su dva sistema i oba se takmiče jedan sa drugim, ali oba proizdove neku vrstu odgovora u telu. Kada se taj odgovor desi u vašem telu, on je povezan sa emocijama, a emocije se sve vše pojavljuju onlajn.

Znači, tuga koju osetimo kad vidimo da je neko na filmu tužan, da li je ona prava emocija koja se manifestuje kao fizička star, na primer plakanje, ili je samo reakcija na ono što gledamo?

Emocija je potpuno stvarna, ali ovo što ste rekli je potpuno tačno. Vilijam Džejms je pre 115 godina napisao kako mislimo da se znojimo jer smo uplašeni ili plačemo jer smo tužni, ali je isto tako tačno da smo uplašeni jer se znojimo, i tužni jer plačemo.

Mislimo da je primarna stvar sa emocijama ustvari subjektivna oznaka koju joj dajemo. Emocije su komplikovane: uključuju moždani sistem i periferni sistem, ponašaje i subjektivno iskustvo. I sve je to jedna stvar.

Koji eksperimenti i istraživanja koja ste proučavali podržavaju ideju o emocijama kada su filmovi u pitanju?

Jedan od eksperimenata od učesnika traži da zauzmu određene fizičke poze koje povezujemo sa određenim emocijama. Oni to urade ne shvatajući da zauzimaju "emotivnu" pozu.

Na primer, mogu da ti kažem da olovku držiš zubima. Stavi je da krajevi vire desno i levo i drži je samo zubima. Mišići vilice će ti se izviti u osmeh. Ali, niko na to ne gleda kao na smejanje. Ali ćete se sigurno, ako ostanete u tom položaju neko vreme, ako vas pitamo kako vam se sviđa film ili kako se osećate, biti pozitivniji i srećni.

Kako su ljudi koji se bave filmom stvorili tehnike koje izazivaju inteznivne i autentične reakcije i koje su te tehnike?

Jedan od glavnih načina je stimulisanje i preuveličavanje stvari koje doživljavamo u svakodnevnom žvotu. Ako vidimo da neko plače ili se smeje, ta osoba će imati veći utisak ako nam je bliska, nego ako je samo lice iz mase.

Razmilsite o tome - obično kada komuniciramo sa ljudima i neko počne da plače, ako postane prieviše napeto, obe osobe će verovatno odvratiti pogled jedna sa druge. Na filmu, možete da gledate osobu kako doživljava potpuni emocijalni lom, ali neće odvratiti pogled od vas – kadar će i dalje biti krupan, a oni će i dalje gledati u vas sa ekrana i plakatai. Reditelji će uraditi tako nešto. Naravno da će nas tako nešto dotaći. Ono što rade je preuveličavanje reakcija.

U isto vreme, koriste montažu i muziku da bi pojačali utisak. Nikada ne treba zaboraviti koliki uticaj muzika može da ima na emocije.

Hvala Džefri.