Seks, smrad i nasilje: pakao je raditi u hostelu

Ovaj tekst je preuzet sa VICE Spain

Jedne noći — mislim da je bilo oko tri sata — u predvorje je utrčao gost derući se iz sveg glasa. Mislim da je pričao na korejskom, što ne spada u jezike koji bar malo razumem, tako da je bilo prilično teško shvatiti zašto je toliko potresen. Međutim, ubrzo je postalo malo jasnije kad sam uspeo da dešifrujem reč koja odoleva većini lingvističkih granica: "pišati". Zamolio sam čuvara da preuzme pult, duboko uzdahnuo i polako se probio do hotelske sobe da vidim o kojoj je količini mokraće reč.

Izgleda da je neka Australijanka koja putuje po svetu sa rancem na leđima odlučila — pa još u snu — da se uveče u krevet našeg sirotog Korejca i da se tu kod njega olakša. Makar sam tako zaključio na osnovu njegovog lošeg engleskog i lokve pišaćke.

Kad radiš noćnu smenu u prometnom evropskom hostelu to znači da si dobio sedište u prvom redu za sve vrste gadnih situacija koje prosto ne vidaš dok sunce ne zađe. To je paralelni univerzum droge, alkohola i napaljenih britanskih tinejdžera s opekotinama drugog stepena od sunca.

Moj posao je da budem za pultom, dočekujem goste, predam im ključeve i objasnim sve što treba da znaju o našoj ustanovi — dobro, sve osim činjenice da se posle tri noću ona pretvara u Vavilon. To, čini se, redovno otkrivaju i sami.

PROMISKUITET

Jedno od zlatnih pravila hostela je da jedan krevet može da zauzme samo jedna osoba. Nema veze koliko ste podmornica stukli, u sobi nema seksa. Prosto je: smeta drugim gostima. Ali pretpostavljam da su pravila tu da bi se kršila — a naročito ovo. Jednom su petoro od osam gostiju jedne sobe kolektivno sišli da se požale. Bilo je sedam izjutra, a dvoje pijanih cimera su se dohvatili jedno drugog na jednom od kreveta. Nakon što sam sedam sati sedeo za pultom, uglavnom sam bio samo ljubomoran na njih. Ali morao sam da radim svoj posao, popnem se do njih i pokušam da ih zaustavim. Upao sam u sobu i povukao zavesu sa kreveta. U lice mi se unelo belo dupe koje je skakutalo gore-dole na petnaestak centimetara od mog nosa. Moje prisustvo nije ih ni najmanje odvratilo od posla tako da sam morao lepo da ih zamolim da stenjanje smanje na minimum — ako nemaju ništa protiv. U tom trenutku, međutim, više nije ni bilo bitno, jer su svi njihovi cimeri ionako otišli na doručak.

Da budem iskren, gosti se prilikom seksa ne ograničavaju samo na sobe. Tuševi, toaleti, odmorište poslednjeg sprata — rade to svuda gde nema kamere. I dalje pokušavam da shvatim kako gosti znaju za odmorište na poslednjem spratu, više puta sam proveravao naš sajt da vidim da li ga je neko greškom naveo kao pogodnost smeštaja.

Napaljeni gosti će često muvati i osoblje. Na primer, jedne noći je naš čuvar Miguel obilazio prostorije kad je čuo kako neobičan zvuk dopire iz toaleta. Obavljajući svoju dužnost, otišao je da proveri šta se dešava. Kad je zašao za ćošak, imao je i šta da vidi: jedna Kanađanka sedela je na šolji i piškila širom otvorenih vrata. Miguel se propisno sablaznuo, ali devojka zato nije — jednostavno je raširila noge i ljubazno ga pozvala da uđe i pridruži joj se. Iako je sirotan to doživeo kao kompliment, odlučio je da ne bi bilo profesionalno od njega da pristane i odbio poziv.

Za razliku od njega, recepcija se mnogo manje drži moralnih skrupula kad su u pitanju slične situacije. Kad radite za pultom hostela, to verovatno udesetostručuje vaše šanse da kresnete nešto. Ako ste bili uspešni na tom polju i ranije, tad vaš posao može ozbiljno da vam ugrozi zdravlje. Ja, na primer, nikad nisam bio tako popularan među ženama ranije, ali nakon što sam počeo da radim ovde — nije mi bilo posebno teško da nađem zainteresovanu stranku. Ponekad je dovoljno samo da odaberete pravi trenutak da poželite nekom laku noć ili čak uhvatite nečiji pogled, i dok trepnete već ste se smuvali sa Amerikankom koja se sama vratila iz kluba. Ozbiljno vam kažem, toliko je prosto.

Sećam se našeg starog čuvara — stvarno ljubaznog 50-godišnjaka — koji mi je došapnuo da moram da povedem jednu devojku na prvi sprat. Dao mi je voki-toki kojim će mi javiti ako bude nekih problema. Roditeljski ton njegovog glasa brzo me je uverio da stvarno povedem devojku o kojoj govori na sprat i da je to savršeno logičan potez tokom radnog vremena. Vidite, na prvom spratu postoji prostor koji je manje-više mrtav posle ponoći. Bilo je mračno tako da niko ništa ionako ne bi posumnjao. Otišli smo tamo i odmah prešli na stvar. Kad smo završili, pomislio sam da ne bi bilo loše da odem po papirne ubruse da se obrišemo. Na nesreću po mene, odlučio sam da to uradim bez odeće. Na pola hodnika, moje šunjanje aktiviralo je senzore za pokret i odjednom sam stajao go golcat ispred CCTV-kamera postavljenih po čitavoj zgradi. Na sreću, niko nikad ne gleda u monitore, ali te večeri sam naučio jednu važnu lekciju: Veliki brat uvek gleda.

I dalje mislim da bi seks trebalo da bude jedna od privilegija rada u hostelu. Ako mi je dozvoljeno da idem na puš-pauzu, što onda ne bih mogao da imam pauzu za malo nežnosti? Nije fer.

BESKUĆNICI

U hostelima se, naravno, dešava mnogo više toga od običnog seksa. Oni često postaju privremeni domovi za ljude koji nemaju mnogo novca. Ljude koji uglavnom pate od mentalnih bolesti kao što su depresija i paranoja.

Jedan takav lik bio je Anton. Anton je bio mladi Albanac koji se preselio u Barselonu da bi tu pokušao da zaradi za život. Ne znam tačno kako je to mislio da postigne, ali je u hostel dolazio i iz njega odlazio više puta tokom večeri a da nam nikad nije rekao šta zapravo radi. Što je neobično zato što se nije snebivao da mi ispriča sve drugo — kad su on i njegov brat pretukli 40 ljudi koji su ih napali ili kako je izgubio nevinost sa devojkom u hostelu, koja je sasvim slučajno posle mislila da joj je to najbolji seks u životu. Takve stvari — veoma zabavne, ali očigledno veoma neistinite. Na kraju ga je moj gazda izbacio zato što je pretio osoblju. Izašao je iz hostela vičući da će se vratiti i da je on "snajperista" i "lav". Nikad ga više nismo videli.

Znali smo još jednog lika po imenu Ramon — krupnog momka koji je mentalno bio bliže desetogodišnjaku nego 40-godišnjaku. Nakon što je proveo 20 godina radeći u Londonu, vratio se da bi našao posao u boljim klimatskim uslovima. Uštedeo je nešto novca, ali je morao da odsedne u hostelu dok se ne snađe. Računao je na to da će lakše naći stan i posao ako bude imao bazu iz koje će operisati. Ispričao mi je kako je posetio svoju majku u Španiji — ali je ona sad imala novu porodicu i nije želela da ima ništa s njim. Jedna druga žena mu je ukrala 300 evra kad je pokušao od nje da iznajmi stan. Činilo se da se svaka njegova priča završava bedakom. On je bio tako dobar momak, a svi oko njega su bili tako zli. Na brzaka je doneo odluku da zbriše iz Barselone i započne nov život u Menorki. Ne mogu reći da ga ne razumem.

Posle nekog vremena, teško je više uočiti suptilnu razliku između turista i onih koji pate od neke mentalne bolesti. Ponekad granice postanu nejasne i jedni se pretvore u druge. Poput onog Korejca koji je jedne noći vrišteći sišao u predvorje — on se i sam pogubio nekoliko večeri kasnije i od nečijeg kofera pomislio da je toalet. Vlasnik se probudio zatekavši sve svoje stvari natopljene prolivom. Naša je dužnost bila da odeću stavimo na pranje, a prestupnika strpamo pod tuš.

To je, međutim, samo vrh ledenog brega. Ipak, do dana današnjeg nešto najgore što sam doživeo bila je jedna Šveđanka — nakon što je zgutala Bog zna šta — koja je gola trčala po hodnicima i zapljuskivala zidove menstrualnom krvlju. Taj slučaj verovatno nikad neću zaboraviti.

_____________________________________________________

Pogledajte VICE serijal: Big night out (IBIZA)

______________________________________________________

NASILJE

Najgori deo večeri nisu ni droge, ni alkohol, ni proliv, ni neobavezni seks. To su tuče. Kao kad sam pokušao da rastavim dva morona koji su se tukli ispred hostela a jedan od njih mi je slučajno dodirnuo lice. Naše obezbeđenje se obrušilo na njih i potpuno ih utuklo u zemlju.

"Morao sam, to mi je posao", rekao mi je čuvar kasnije.

Da budem iskren, nisam baš siguran da mu je baš to posao.

A imate i tuče između gostiju i ljudi koji ni ne rade u hostelu. Te su uvek najraskošnije. Poslednja koju sam video izbila je između tri Amerikanke i taksiste. Ta je bila dobra. Prema vozačevim rečima, devojke mu nisu platile za vožnju: prema njihovim rečima, on ih je pokrao i seksualno uznemiravao. Kad su stigli policajci, devojke su se okomile na njih jer nisu nosili uniforme. S tim devojkama nikako niste mogli da izađete na kraj — zatim su se pravile da zovu ambasadu, pa su želele da tuku pandure i pretile da će ih odvesti u policijsku stanicu zbog lažnog predstavljanja. Sve je bilo konačno rešeno kad je taksista, koji je bio potpuno iscrpljen, pristao na ceh od 30 funti. Devojke su, naravno, nastavila da vrište kako je to krađa. Kad sam ih vratio u hostel, seli smo da pričamo — konačno su se opustile i počele da mi se poveravaju. Jedna od njih se okrenula ka meni i ozbiljno me pitala:

"Jesi li gledao Breaking Bad?"

"Naravno", odgovorio sam.

"E, pa moj ujak radi kao agent DEA i tražiću od njega da strpa tog smrada u zatvor na Kubi."

Stvarno mislim da je bila ozbiljna.

Samo još jedan običan dan u evropskom hostelu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu