​LGBT i duševno zdravlje: da li se trudimo?

Den je imao četrnaest godina kad je odneo kuhinjske noževe u svoju sobu da bi se ubio. Kao dete u ortodoksnoj jevrejskoj porodici u kojoj je homoseksualnost neoprostiv greh, bio je tako depresivan da mu se činilo da živi u pećini. Sam u kući, zagledao se u oštricu noža; nije znao odakle da počne.

Iznenada je začuo glas: „Ima li koga?" Bila je to mamina prijateljica. Trenutak je prošao. Danas se retko u mislima vraća na to veče. „Odrastati u gej osobu zaista je bolelo," kaže Den. „Zato sam tu stranu ličnosti mentalno zakopao što sam dublje mogao, bilo je užasno u psihološkom smislu. O mnogima od tih stvari nisam ni sa kim govorio, imao sam sreće što sam uspeo da prođem kroz sve to."

„Duševno zdravlje [lezbejske, gej, biseksualne, i transrodne] populacije je stvaran i značajan problem," kaže Metju Tod, urednik časopisa Attitude, čija knjiga na ovu temu pod naslovom Straight Jacket uskoro treba da izađe. „Društvo nas od rođenja sve tretira kao da smo heteroseksualni. Ako niste heteroseksualne i/ili cisrodne prirode, pritisak je ogroman da se taj deo ličnosti potisne."

„Najvažniji period je odrastanje. Tu pritisak stvaraju roditelji, škola, religija, vlada, istorijski gledano; takođe mediji, svaki film koji se pogleda i svaka knjiga koja se pročita. Za LGBT ljude svet nije bezbedan koliko i za strejt ljude."

Ovo pretpostavljanje heteroseksualne orijentacije je poznato kao heteronormativnost. Na primer, u ogromnoj većini reklama, nasmešene parove čine jedan muškarac i jedna žena. „Imao sam sreće što sam jedno vreme živeo u Berlinu," kaže Den, danas samouvereni tridesetjednogodišnji muškarac. „U javnom prevozu vidi se mnogo više reklamnih poruka na kojima se pojavljuju gej parovi. To svakodnevno daje osećaj afirmacije." Kad je putna agencija po imenu Expedia u Londonu počela da objavljuje oglase sa gej parovima, reakcija društvenim mrežama varirala je od pozitivne do nezainteresovane do korisnika koji su tvrdili da su „zgađeni" i da ih je oglas „naterao na povraćanje". Bilo je tu i uvek originalnih „mrzim pedere" poruka.

RaRE Report, rezultat petogodišnje studije dobrotvorne organizacije Paceposvećene mentalnom zdravlju LGBT populacije, navodi da je 34% mladih LGB ljudi (ispod 26 godina) pokušalo samoubistvo bar jednom u životu. Čak 48% mladih trans osoba je pokušalo samoubistvo. Poređenja radi, 18% heteroseksualnih i 26% cisrodnih mladih ljudi odlučilo se na isti korak. Navedeni uzroci su najčešće homofobne ili transfobne uvrede, odnosno „borba sa LGBT identitetom unutar porodice ili škole".

Godine 1988. Margaret Tačer uvela je zakonsku meru pod imenom Section 28 u britanske škole. Sveobuhvatna ali nedefinisana, zabranila je „promovisanje homoseksualnih tendencija". Učitelji širom zemlje nisu mogli da se usude da izgovore reč „gej" a kamoli da suzbiju homofobno ponašanje da ne bi izgubili posao.

Section 28 je 2003. godine povukla laburistička vlada, ali posledice ove uredbe i dalje se osećaju u zastarelom obrazovnom sistemu, još uvek sprečavaju mlade LGBT ljude da se osete delom šire zajednice.

„Moramo više da razgovaramo o seksualnom diverzitetu, više i normalnije," kaže osamnaestogodišnji Kalum Beri koji je pre deset meseci napustio školu. „Imao sam prilike da iskusim homofobiju između jedanaeste i petnaeste godine, pre nego što sam sasvim prihvatio činjenicu da sam gej. Prolazio sam kroz intenzivne periode kompulzivnog ponašanja, bio sam opsednut pokušajima da vodim normalan strejt život. Bilo je tu samopovređivanja i anksioznosti, postao bih užasno nervozan kad god bih sreo muškarca koji me je privlačio."

RaRE report navodi da je 57.1% LGB i 85.2% trans mladih bar jednom nanosilo sebi fizičke povrede. Kalum kaže da mu je razumevanje unutar porodice pomoglo da prebrodi ovaj period, kao i činjenica da je „video i upoznao prijatelje koji su bili gej i srećni".

Mind, najveća NGO u UK koja se bavi duševnim zdravljem, potvrđuje da posledice izolacije u detinjstvu LGBT osoba mogu da se prenesu duboko u odraslo doba. „Još uvek nema dovoljno lokalnih službi koje se adekvatno bave LGBT populacijom," kaže strateški menadžer Džef Hejs. „Mind želi da pristup uslugama vezanih za duševno zdravlje bude zaista orijentisan na pojedinca, kao i da osoblje koje usluge pruža shvati koliko je značajna inkluzivna i LGBT-afirmativna podrška."

Lidija Koson, 29-godišnja lezbejka, trenutno prolazi kroz obuku za staratelja duševno obolelih osoba. Kao jedan od razloga zbog kojih se na taj korak odlučila navodi činjenicu da nema poverenja u dostupnost usluga ljudima iz LGBT zajednice.

„Prošla sam kroz mnogo psiholoških problema", kaže ona. „Nikad mi nije pružena pomoć povodom seksualnosti, polnog i ličnog identiteta; te faktore uvek su prikrivala neka druga zdravstvena pitanja. Bila sam anoreksična između šesnaeste i dvadeset prve. Uporno su mi govorili da je to posledica činjenice da odbijam žensku stranu svoje ličnosti. Tražili su da povežem ta dva pitanja da bih se oporavila. Niko nije mislio da je takav tretman bio deo problema."

RaRE report navodi da mnoge gej i biseksualne žene alkoholom „ublažavaju neprijatnost neželjenih osećanja vezanih za privlačnost ka istom polu." Od LGB ispitanika, 37.1% žena potvrdilo je da piju neumereno. Kao uzroci ponovo su bila navedena iskustva iz adolescencije, reakcija sredine na njihovu seksualnost. Alkohol je takođe korišćen kao ispomoć u pitanju heteronormativnih porodičnih očekivanja.

Ova motivacija možda delimično objašnjava nedavnu pojavu hem-seksa među gej muškarcima; mefedron, GHB (gama-hidroksibuterna kiselina), i kristalni met se sve češće koriste tokom seksa. Monti Monkrif iz organizacije Antidote koja pruža podršku žrtvama zloupotrebe droga kaže da „Definitivno postoji veza između problema narkomanije i ljudi koji se bore sa svojim LGBT identitetom odnosno samopoštovanjem. Mnogi nam kažu da kroz seks u stvari žele emotivnu intimnost." Dejvid Stjuart, specijalista za hem-seks fenomen, kaže da je seksualnu intimu teško naći kasnije u životu ako se u mladosti seks doživljava kroz sramotu.

Gej seks je i dalje tabu ideja za mnoge ljude. Nedavno je potreba da se gej muškarci postide viđena u komentarima na VICE reportažu sa Fejsbuk dodele britanskih nagrada za gej pornografiju. U komentarima je pedesetak (pretpostavljamo strejt) muškaraca tegovalo svoje poznanike kao dobitnike nagrada. Razgovarali smo sa Dr Kazi Ramanom iz londonskog Instituta za psihijatriju povodom ove vrste humora.

„U pitanju je unapređenje društvenog statusa unutar mreže heteroseksualnih prijatelja, i podizanje sopstvene vrednosti među drugim heteroseksualnim muškarcima promocijom postojećih predrasuda," kaže on. „Ljudi imaju tendenciju ka koalicionoj psihologiji, formiranju grupa kojima se pripada i grupa kojima se ne pripada, ali te definicije su uvek podložne promeni. Zato su gej-strejt alijanse u školama dobra ideja; one promovišu novi oblik koalicije između učenika LGBT i strejt orijentacije."

U mejnstrim kulturi gej-strejt alijanse su vrlo slabo predstavljene. TV kao da se nije pomerio od obrasca stereotipno modno svesnog nosača kesa za Keri iz „Seks i grad". Retko se na ekranu vidi strejt muškarac sa gej najboljim drugom. I u društvu, segregacija je vrlo prisutna na LGBT „sceni", uz par retkih izuzetaka. Neki to tako vole, ali mentalitet „mi protiv njih" je na sebi sopstven način nezdrav. _________________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac pozHIVtivan

_________________________________________________________________________

Muška gej scena, kao što sam i sam imao prilike da se uverim, je prepuna nerealnih vizija telesnog savršenstva. „To je sve kontrola," kaže Damijan Kilin, dvadesetpetogodišnji glumac i šanker. „Bar svoje telo možeš da kontrolišeš, ako ništa drugo. Ako će ljudi već da gledaju i da te se gade zbog toga što seksualno radiš, bar će da budu ljubomorni kad vide kako dobro izgledaš, jebiga. Ne znam kako ćemo to prevazići kao društvo i kao zajednica – opsednuti smo time."

RaRE Report navodi da 59.2% gej i biseksualnih muškaraca nije zadovoljno svojim fizičkim izgledom. Kad su u pitanju hetero muškarci, taj problem ima 40% njih. Osećanje niže vrednosti zbog muževnog ideala koji nameće društvo, uz homofobne uvrede vezane za fizički izgled, navode se kao vodeći razlozi.

Ali manjak samopouzdanja ume i fizički da se odrazi na zdravlje, bar kad su seksualno prenosive bolesti u pitanju. Ko ne ceni seme kao osobu, zašto bi se potrudio da se zaštiti od HIV-a?

Adrijan Hirilainen-Tret iz Voksola je kandidat za poslanika liberal-demokrata. Nedavno je u otvorenom razgovoru sa Patrikom Stradvikomotkrio da je HIV-pozitivan. „Stoprocentno sam uveren da je homofobno zlostavljanje kome sam bio izložen u detinjstvu izazvalo autodestruktivno ponašanje, da sam zbog toga na kraju aktivno pokušavao da sebi naškodim," kaže on.

Ova vrsta dijagnoze često izaziva dalji razvoj duševnih oboljenja za LGBT osobe. „Mentalno zdravlje i HIV su često povezani," kaže Elenor Brigs, pomoćni strateški direktor pri NAIDS fondu. „Istraživanja kažu da je depresija dva puta više verovatnija kod ljudi koji žive sa HIV-om. Nekad samoprezir i preuzimanje krivice čini ljude da se osećaju manje vrednim – što često otežava interna homofobija." Naravno tu su uvek i Najdžel Faraž i Ričard Litldžon, koji na ovu temu duvaju u svoju sviralu i šire neznanje koliko ih glas nosi.

Sve ovo je samo vrh ledenog brega sastavljenog od psiholoških problema LGBT populacije, ali taj breg se malo po malo može srušiti. Kako studije pokazuju, obuka i svest o LGBT pitanjima su ključnog značaja kod zdravstvenih radnika – a lako je videti zašto. Lično znam dvadeset jednogodišnjeg gej muškarca koji trpi diskriminaciju po verskim osnovama od svojih medicinskih sestara.

Hirilainen-Tret tvrdi da zna koji je prvi korak ka srži ovog kompleksnog problema: istopolno obrazovanje.

„Da u svim školama postoji ispravna i otvorena nastava koja se bavi alternativnim modelima porodica i navodi LGBT osobe kao uzore deci, siguran sam da bi deca u 21. veku bila u većoj meri svesna ovih razlika, pa ljudi ne bi stajali po strani i dozvoljavali da se diskriminacija sprovodi," kaže on. Ovo se poklapa sa kampanjom za uvođenje istopolne komponente seksualnog obrazovanja, i sa pozivom Nacionalnog sindikata prosvetara da se u nastavni plan uvedu polna i seksualna pitanja.

Nedavno su laburisti objavili svoju LGBT platformu pod naslovom „Bolja budućnost za LGBT zajednice Britanije". Stranka obećava da „sprovede revoluciju po pitanju pružanja medicinskih usluga LGBT licima nove generacije." Iste nedelje, istražitelji su ustanovili da se trans žena po imenu Miki Nikolson ubila prošlog novembra pošto je bila izložena provokacijama na ulici. Klajv Gajo, njen medicinski tehničar iz lokalne klinike, kaže da je pokojnica „za Karlajl (deo grada u kom je živela) rekla da je neprijateljski nastrojen prema drugačijim ljudima."

Ako mržnja potiče iz straha od različitosti, onda je razumevanje prvi korak ka uklanjanju tog straha. Džejms Tejlor, šef policije u Stonvolu, kaže „Naš zacrtan cilj je svet u kom će svaka LGBT osoba biti prihvaćena, bez izuzetaka." Moralni razvoj nije dosegao vrhunac u modernom dobu. Budući istoričari će možda gledati na našu kulturu kao dovoljno hrabru da zaista ujedini sve svoje pripadnike.

Denu je drago što nije upotrebio kuhinjske noževe one večeri. Drugačiji ishod dočekao je Ejden Kinan-Olson, kome je glave došla prekomerna doza droge u istom uzrastu u kom je Den Glas razmišljao o samoubistvu – četrnaesta godina – pošto je kao gej tinejdžer bio izložen zlostavljanju. Ovo nije pojava koja se dešava „LGBT deci"; dešava se našoj deci, svoj našoj deci. Ako nešto ne promenimo, ako ne uklonimo zaostalu stigmu u vreme kad se formira u svesti, onda niko od nas, bili gej ili strejt, nema pravo na ponos.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu