FYI.

This story is over 5 years old.

Sport

​Dobrodošli u klub Serbian fighter: samo Banjica, samo Rad!

"Ljudi imaju predrasude, kako i prema bokserima, tako i prema pitbulovima. Kapiraš, ja sam glupi bokser sa Banjice, šetam pitbula, vozim juga, navijam za Rad i jedva čekam da nekom razbijem lobanju. A mene nasilje ne interesuje uopšte...", za VICE kaže...
4.2.15

Da se te večeri desilo nešto nepredviđeno i da sam se probudio iz kome, ne bih imao ni najmanju dilemu u kom sam delu Beograda. Šal Rada zakačen iznad vrata, Radova zastava u prostoriji gde je ring, sve su to obeležja lokalpatrotizma u postapokaliptičnom skloništu na Banjici, u kojem treniraju neki od najboljih boksera Srbije u ovom trenutku. Dobrodošli u beogradski boks klub Serbian fighter, mesto gde Nike i Adidas ništa ne predstavljaju, a Everlast i Lonsdale simbolizuju zagriženu pripadnost plemenitoj, ali davno zaboravljenoj i izgubljenoj veštini u Srbiji. Ovo je mesto gde nema tolerancije za defanzivne stilove i izbegavanje borbe kao što to čine Mejveder, Vard i slični, ovde se najviše cene pravi meksički ratnici poput Hulija Cezara Čaveza, Marka Antonija Barere ili čuvenog pokojnog Venecuelanca Edvina Valera.

Mere predostrožnosti pred sparing

Dok ulazim u klub, čujem sa zvučnika stihove Beogradskog sindikata. Stefan Čolović zvani Ćela me uvodi sa rečima: "Sve što valja od boksa u Srbiji, nalazi se u ovoj sali". Njegov trener Ivan Alimpić ga odmah pokopava: "E, nemoj ti mnogo da slušaš Stefana."

Ljudi imaju predrasude, kako i prema bokserima, tako i prema pitbulovima. Kapiraš, ja sam glupi bokser sa Banjice, šetam pitbula, vozim juga, navijam za Rad i jedva čekam da nekom razbijem lobanju. A mene nasilje ne interesuje uopšte. Sve u okvirima sporta. Ljudi moraju da razdvoje te dve stvari

Huk vijače i odzvanjanje napaćenih džakova dominiraju prostorijom. Čolović inače trenira klince i rekreativce i tako zarađuje novac dok strpljivo čeka priliku da pređe iz amaterskog u profesionalni boks. Od članarine je uspeo da kupi juga, koji se raspada na parkingu ispred kluba. Skinuli su mu sa njega akumulator, branik, tablice, zadnji brisač…

Ali to ga ne interesuje previše, jer je te večeri zakazao sparing sa čak trojicom boksera. Jedan od njih je i Petar Živković, koji u profi boksu ima skor 16-1. Povreda i pauza od godinu dana je dosta zaustavila njegov proboj na internacionalnoj sceni. Ulazim u prostoriju gde je ring i zatičem ga kako preskače vijaču, a ubrzo mu se pridružuje i Ćela, u dresu Rada sa svojim imenom na leđima, pod budnim okom Čiča Draže na zidu. Desni stavovi provejavaju ovim prostorijama.

Predah nakon prve runde sparinga

U salu ulazi i Luka Popović, najuticajniji bokserski menadžer na ovim prostorima . Znači, na pravom sam mestu. Čolović i Živković razmenjuju ozbiljne udarce. Trener viče: "Menjaj bre, šta ga čekaš, da stane u gard?! Radi glavom, mekano na prstima, idi u desno, alo, u desno, izlazi ti čovek bre u desno!"

Svaki jači udarac sam lično proživljavao, kao da se sam tog trenutka nalazim u ringu dok mi faca postaje jedno sa tuđom bokserskom rukavicom. Nakon tri-četiri runde sparinga, u ring ulazi novi bokser. Ćela ostaje i nastavlja da pleše. Nekoliko preciznih udaraca ubrzalo je dolazak i trećeg boksera, koji je takođe primio žestoki kroše, za koji mi je Čolović posle tvrdio da nije uopšte bio jak.

Reklame

"Veruj mi, samo se namestio, nisam ga ja jako udario uopšte", rekao mi je 22-godišnji Ćela.

Zastava Meksika neizostavan deo bokserskog ambijenta

Ako ga uporedimo sa Meksikancima koji u profi boks prelaze već sa 15 godina, neko ko nije upoznat sa ovim sportom pomislio bi da je već zakasnio sa iskorakom iz amaterske kategorije. Međutim, to je daleko od istine.

"Ja sam tek krenuo da treniram sa sedamnaest, ali to me ne brine previše, vreme radi u moju korist. Cilj mi je da pređem među profiće kada dođe vreme, mogao bih verovatno i sada, ali nisam dovoljno dobar. Ne želim da postanem journeyman koji ide i služe mladim bokserima da ga pobeđuju i kale se na njemu za 500 evra."

Pod budnim okom Čiča Draže

Boks je odavno u Srbiji izgubio popularnost, iako se širom sveta i dalje smatra za jedan od najpopularnijih sportova. Multimilionski mečevi, prepune tribine Vemblija, Medison Skver Gardena i ostalih stadiona i hala, samo su potvrda te tvrdnje. Materijalno blagostanje je samo san kada se baviš boksom u Srbiji, pa se motivacija crpi drugde.

"Boks je ranije bio veoma popularan sport kod nas, a bokseri cenjeni i ugledni. Svaki čovek koji je odrastao sedamdesetih ili osamdesetih zna da nabroji barem pet boksera svog vremena. Sada niko ne zna ni ko sam ja, ni ko su bokseri bolji od mene, reprezentativci i šampioni. Želim da me ljudi prepoznaju na ulici, da kažu, ovo je onaj car što se tukao juče na televiziji. Ovde se svi sada lože na MMA, a to je sve na nekom veoma niskom nivou, mada, ne kažem ni da je boks u boljem položaju."

Zaštitnu kacigu izbegava. Kaže, moraš da naučiš da primaš udarce u glavu.

"Kaciga ti pravi iluziju u glavi da možeš da primiš udarac. Ali ubedljivo najveći bol ti izaziva 'Mexican liver shot'. Od toga suze idu. Jednom mi je trener pokazao, pao sam na pod i zgrčio se u fetus položaj. To ti je zabranjeno u amaterskom boksu. To je još jedan razlog zašto hoću u profesionalce, jer volim tu tuču u ringu, amaterski boks uopšte nije atraktivan."

Reklame

Kroz ovu salu prošla su brojna značajna imena balkanskog boksa – Jovo Pudar, Drago Janjušević, Petar Živković, Srđan Mihajlović, Bogdan i Vuk Mitić… Ćelin trener Alimpić realan je u proceni gde je trenutno njegov pulen.

"Stefan je svestan da mu telo nije najbolje za boks. To može da popravi samo napornim radom, sada je na pola puta i treba da vidimo da li ima to što je potrebno za profi boks. Da vidimo da li je pravi ili će da ostane ovde gde je", kaže Alimpić.

Napred Rad!

U martu je na programu državno prvenstvo. Ćela ističe da je u njegovoj kategoriji uvek najžešća konkurencija - tu je i olimpijac Aleksandar Drenovak, ali i još nekoliko momaka za koje tvrdi da su veštiji od njega, zbog čega mu je još veći izazov da se bori sa njima.

"Hoću da ga osvojim i da postanem reprezentativac, pa da odem na Evropsko ili Svetsko prvenstvo dok sam još u amaterskom boksu. Da vidim kako se biju ti Azeri, Rusi, Ukrajinci…Da vidim gde sam. Ako se domognem Evrope i sveta, doći će i lova, iako ističem, uopšte se ne opterećujem time. Više mi znači što sretnem ortaka posle dve godine na ulici i javi mi se sa 'De si Kličko'. Mislim da sam trenutno najspremniji bokser kod nas, ujutru radim na fizičkoj spremi u krosfit klubu 'Prvi tim', uveče sam u 'Serbian fighteru' gde sparingujem."

Klub je pun od jutra do mraka, kroz njega prolaze i mnogi navijači Rada. Ćela je takođe jedno vreme bio deo "Junajted forsa". Sada ide slabije na tekme, više voli da šeta pitbula Buča, kojeg i priprema za takmičenje ovih pasa u šest disciplina – skok u vis, skok u dalj, sprint, skok uz zid, vuča tereta i nadvlačenje.

Buč na jednom od takmičenja

"Volim da odem na tekme i dalje, tamo mi je društvo i drugari sa kojima sam odrastao, ali slabo imam vremena između treninga. To slobodno vreme više provodim sa psom, volim da ga treniram. Ljudi imaju predrasude, kako i prema bokserima, tako i prema pitbulovima. Kapiraš, ja sam glupi bokser sa Banjice, šetam pitbula, vozim juga, navijam za Rad i jedva čekam da nekom razbijem lobanju. A mene nasilje ne interesuje uopšte. Sve u okvirima sporta. Ljudi moraju da razdvoje te dve stvari", kaže.

Opraštam se od Buča i Ćele, iščekujući kulminaciju gajričijevske scene u kojoj će me neki tamo banjički Vini Džons pitati za koga navijam, odvaliti od batina i ostaviti da ležim u lokvi krvi na parkingu. Sva sreća pa nismo u filmu.