FYI.

This story is over 5 years old.

vesti

Šta ne valja u američkoj tajnoj službi?

Kako je moguće da se takva služba, koja uspešno čuva prvog crnog predsednika Amerike od svake opasnosti, odjednom nađe toliko ponižena u očima javnosti i to svojom krivicom? Kako su uspeli da se ovako temeljno sjebu?
12.2.15

„Konjska snago, potpis je poleteo…"

U petak 19. septembra, agenti tajne službe i pripadnici obezbeđenja Bele kuće raspoređeni po južnom travnjaku ovog zdanja stajali su i posmatrali kakoMarine Onehelikopter u kom se u tom trenutku nalazio i predsednik Barak Obama, nestaje obasjan zracima sunca koje zalazi iza Vašingtonskog spomenika.

Čim je helikopter nestao sa vidika, valjalo je raščistiti sav taj metež: predstavnike medija optratiti nazad u salu za novinare, signalnu opremu ukloniti sa travnjaka, a onda se vratiti redovnim zadacima. Protivteroristički odred koji su činila petorica do zuba naoružanih komandosa polako je krenuo kroz podrum rezidencijalnog dela Bele kuće ka svojim prostorijama.

Reklame

„Admiralski brode, svi na svoja mesta, nastavljamo po rasporedu."

Kad god se predsednik zatekne u Beloj kući ili u blizini, osnovni posao pripadnika službe obezbeđenja (SO) je da se postaraju da niko od onih koji se tu zateknu ne mrdne prstom. Čak i ako vam je izdata propusnica za parking Bele kuće, neće vam biti dozvoljeno ni da joj priđete dok predsednik i njegova svita ne budu obezbeđeni. Na radiju se ne čuje ni mušica. Niko se ne usuđuje ni da pisne, osim u najhitnijim slučajevima.

Svega nekoliko minuta nakon što je dežurni dispečer komandnog centra SO-a Bele kuće, pod šifrovanim imenom Admiralski brod, obznanio da se sve odvija po planu, jedan 42-godišnji hromi ratni veteran preskočio je ogradu i potrčao preko zelenog prostranstva širom sveta poznatog travnjaka. Skrenuo je iza ugla, u par skokova našao se ispred ulaznog trema sa severne strane Bele kuće i ušao unutra.

Trebalo mu je oko 25 sekundi da pretrči tih 65 metara.

I sad se pitamo: šta se to, dođavola, dešava sa tajnom službom Sjedinjenih država?

Kako je moguće da se takva služba, koja uspešno čuva prvog crnog predsednika Amerike od svake opasnosti, zadužena za njegovu ličnu bezbednost dok obilazi ratom ugrožena područja, koja iz godine u godinu pouzdano pruža zaštitu polovini najuticajnijih političara na planeti tokom zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, koja je u stanju da na svojim plećima iznese jedan takav logistički podvig kao što je predsednička kampanja i kojoj je teže pristupiti nego Harvardu, odjednom zatekne toliko ponižena u očima javnosti, i to svojom krivicom? Kako su uspeli da se ovako temeljno sjebu? I zašto im se ovakve greške dešavaju sve češće?

Reklame

U sredu smo saznali da se 16. septembra izvesni bezbednosni preduzimač Centra za kontrolu i prevenciju bolesti u Atlanti, čovek koji je već nekoliko puta hapšen zbog napada, provozao liftom sa Obamom i njegovom pratnjom. Čuvar se nije adekvatno ponašao, što su agenti primetili i zadržali ga na informativnom razgovoru nakon što je predsednik izašao. A kada mu je njegov lični pretpostavljeni očitao bukvicu i naredio da preda službeni pištolj, agenti tajne službe koji su se tu zatekli ostali su bez reči. Šta se desilo? Dotični tip nije ni smeo da bude naoružan. Niti je bio policajac na dužnosti. Njegovo ime očigledno nikada nije bilo provereno u bazi podataka Nacionalnog centra za kriminalna istraživanja.

„Posredi je čist propust, oglušenje o pravila službe, ugrožavanje bezbednosti i to nikako nije smelo da se desi", izjavio je za VICE jedan od federalnih službenika zaduženih za sprovođenje zakona. „Na žalost, cela stvar je izašla u javnost u trenutku kad načelnica Džulija Pirson nije sebi mogla da dozvoli ovakvu grešku."

Iz drugog izvora obaveštenog o celom slučaju saznali smo da je predsednikovo obezbeđenje od čuvarevog ličnog pretpostavljenog unapred tražilo i dobilo garancije da dotični odgovorno obavlja svoj posao. Na kraju krajeva, čovek je ipak bio zaposlen u državnoj firmi koja se bavi vrlo osetljivim istraživanjima. Agenti predsednikovog ličnog obezbeđenja koji su se tog dana zatekli na dužnosti ipak su bili potpuno pometeni i prema izjavama svedoka uznemirilo ih je saznanje da je čuvar bio naoružan. Kako saznajemo od jednog zvaničnika Bele kuće, Obami nije toliko smetalo što se incident odigrao, koliko to što njega niko nije o tome obavestio.

Reklame

Za predsednika je to bila kap koja je prelila čašu. Načelnica tajne službe Džulija Pirson u sredu je podnela ostavku.

***

Tajna služba uglavnom praktikuje da neko od iskusnijih agenata nadgleda pripremanje lokacije koju predsednik namerava da poseti dok je na putu. Taj „terenac" je često neko od starijih pripadnika predsednikovog ličnog obezbeđenja, ili barem neko u koga kolege imaju puno poverenje kada se radi o nadgledanju jednog tako kompleksnog poduhvata kakav je organizacija makar i kratke posete najmoćnijeg čoveka na planeti. I ti terenci drže sve konce u svojim rukama. I za sve su odgovorni. Za svaki detalj. Ako se tajna služba previše opusti, ili ako agenti nisu adekvatno osposobljeni, onda sve propada. A greške, pa bile one manje ili veće, sve su češće.

Ja sam lično tokom 2012. godine proveo dosta vremena na terenu i iza kulisa sa agentima, uključujući tu i Toma Forda, veterana službe koja je čuvala Džordža V. Buša. Ford je bio zadužen da obezbedi stadion Bank of America u Šarlotu, u Severnoj Karolini, na dan kada je Obama trebalo da prihvati drugu nominaciju za kandidata Demokratske stranke na predsedničkim izborima koji su bili zakazani za jesen te godine. Skupu je prisustvovalo osamdeset pet hiljada ljudi, uključujući tu Obamu, potpredsednika Džoa Bajdena, članove njihovih porodica, dva strana šefa države, polovinu ministara iz vlade, kao i predstavnike bukvalno svih važnijih medijskih kuća u zemlji.

Reklame

Kada sam nekoliko dana pre tog događaja naleteo na Forda bilo je sparnih 32 stepena. Nosio je majicu i farmerke. Iako je već tada mogao da se pohvali podužim spiskom velikih i sasvim uspešno obezbeđenih lokacija, ovo je trebalo da bude daleko najvažnija stavka na tom spisku – najveća od svih lokacija koju je trebalo obezbediti tokom čitave 2012. godine. Ford je od početka jula radio na tome po 14 sati dnevno.

„Sada znam kako je to biti samohrana majka", rekao mi je u šali.

I mada je te godine jedva i bilo pauze između dve konvencije, a održana je i Generalna skupština Ujedinjenih nacija kada ogranci službe po celoj državi imaju toliko posla da u nekima od njih ostane svega par agenata, i Obama i republički kandidat Mit Romni otpočeli su višenedeljnu kružnu kampanju od po nekoliko dana u više država. To je čak i u slučaju Romnija značilo uobičajenih nekoliko stotina sati obezbeđenja, logističkih zavrzlama i na desetine iznajmljenih automobila i aviona. A sa toliko sredstava kojima je tajna služba raspolagala na terenu, bilo je sasvim neizbežno da nešto bude i ukradeno. Jedna manje srećna grupa lopova namerila se da ukrade kombi uredno parkiran u Detroitu. Plen se sastojao od nekoliko magnetometara koji nisu posebno tražena roba na crnom tržištu. Kombi je dan kasnije napušten.

Umorni agenti takođe prave greške. Jedna od njih, zadužena za novinare koji su pratili Romnija, zaboravila je službeni pištolj na lavabou u jednom toaletu. Našla ga je novinarka Si-Bi-Es njuza. (Ovakvo zbližavanje medija i agenata koji ih prate inače nije retkost). Ali su onda ostali novinari iz aviona čuli dotičnu reporterku kako o tome priča sa redakcijom, tako da je već u narednih sat vremena obavešten i načelnik tajne službe, Asošijejted pres je objavio tekst o celom slučaju, a dotična agentica sklonjena je iz kampanje.

Reklame

Mnogo je ozbiljniji, ali i mnogo tajnovitiji bio slučaj kada su službi predsednikovog obezbeđenja skoro svakog dana stizali brifinzi o osujećenom pokušaju da se organizuje atentat na predsednika: u pitanju je bila dobro obučena grupa vojnika ljuta na vlasti koja se finansirala sumom od pola miliona dolara, koliko je jedan od njih dobio na ime isplate osiguranja zbog povrede. U čitav slučaj bilo je uključeno osmoro pripadnika američke vojske. Neki od njih su kasnije optuženi za planiranje atentata na predsednika i pokušaj državnog udara. Imali su i oružje i municiju. Tajnoj službi je javljeno kako su neki od vojnika iz pomenute grupe spremni da za svega par meseci izvrše napad na nekoj od tačaka na kojoj je Obama trebalo da se pojavi, možda čak i na samoj inauguraciji.

***

Kerol Leoning iz Vašington posta je uradila pravu stvar kada je otkrila do koje mere je u tajnoj službi zavladala samodovoljnost. Neki od agenata pritužbe upućuju direktno njoj i Kongresu, u kojima navode da bi vajni čuvari američke demokratije morali malo da se uozbilje. Ali ipak ostaje pitanje šta valja preduzeti.

Ronald Kesler je autor nekoliko knjiga o tajnoj službi. On veruje da je predvode budale koje su i previše pokorne pred ljudima koje čuvaju. Smatram da tajna služba mora da se suoči sa nizom problema, uključujući tu i ljude iz njenog vrha koji su nekada možda i bili dobri agenti na terenu, ali zato veoma loše upravljaju kadrovima. Mnogi od njih će prestareti za posao u službi onog trenutka kad se njeni stariji pripadnici budu povukli i mesta ustupili novoj generaciji dobro osposobljenih i dobro plaćenih agenata širokog pogleda na svet. Tajna služba pre svega treba iznova da nađe sebe, da povrati izgubljeno samopouzdanje. Vršilac dužnosti načelnika Džozef Klensi sigurno će biti izložen brojnim pritiscima da izvede krupne zahvate.

Reklame

„Mislim da mu je sad najpreče da počisti osmi sprat", rekao mi je jedan od veterana službe sa puno upravljačkog iskustva, misleći na onaj deo sedišta u kojem su kancelarije ljudi iz samog vrha. „Svima im treba reći: ako ste zreli za penziju, onda marš na pecanje."

Ali to još nije sve. Tajna služba mora da se suoči i sa činjenicom da nije uvek znala da pogleda istini u oči. Uzmimo na primer način na koji je služba reagovala na čitav niz veoma nezgodnih slučajeva prekomerne upotrebe alkohola.

Prema izveštajima medija, desetak skandala sve od 2009. godine do danas vezano je za pijančenje. Najbolji agenti su se napijali i pravili od sebe budale, pa je tajna služba promenila pravilnik. To, međutim, nije pomoglo, što govori da u srži problema nisu ni bili nedovoljno stroga pravila i propisi. Alkoholizam koji je zavladao među nekim elitnim agentima samo je osnova mnogo većeg problema.

Da se vratimo malo unazad, u Kartahenu, u Kolumbiji, marta 2012. Nekoliko dana pred zakazani Obamin dolazak, pripadnici dva elitna odreda iz okvira jedinica za specijalne operacije – jedan antiteroritstički i jedan antisnajperski – doleteli su u grad i pridružili se tehničarima i službenicima ogranka tajne službe za obezbeđenje Bele kuće, kao i agentima iz drugih sedišta službe širom južnog dela Amerike.

Pripadnici ova dva odreda zajedno čine ono što se u bezbednosnom žargonu zove „skakač", jer uskaču pre predsednikovog dolaska da bi unapred obezbedili neke situacije visokog rizika. Služba je ove agente smestila u „El Karibe", restaurirano odmaralište izgrađeno u kolonijalnom stilu na poluostrvu Boka Grande. Njihovo oružje i oprema čuvani su na bezbednoj lokaciji u drugom hotelu. Nakon što su se pošteno iznapijali u hotelskom baru u sredu uveče, desetak agenata i drugih pripadnika službe, kao i određeni broj vojnika iz sastava Južne komande SAD, složili su se da im valja isprobati ona malo prizemnija zadovoljstva koja grad ima da ponudi. I tako su otišli u jedno kafanče. Pa se i tu pilo. Onda su pokupili neke žene i sa njima se vratili u hotel. Neki od njih su bili oženjeni. Većina nije. Neke od žena su bile meštanke željne lake zarade. Druge su bile prijateljice noći.

Reklame

Ovakvi incidenti nisu samo sramotni, već predstavljaju i potencijalan bezbednosni rizik. Žene koje su imale seksualni odnos sa agentima u njihovim hotelskim sobama bile su im nepoznate. Mogle su da im preturaju po stvarima i garderobi. Svaki pametan neprijatelj Sjedinjenih država mogao bi da privuče agente ovako slatkim mamcem kakav su zavodljive žene špijuni. Tako je moguće prikačiti uređaj za praćenje, ili nešto još gore, na radio prijemnike koje agenti koriste. Bio je to kontraobaveštajni košmar. Istragom koju je kasnije sprovelo Ministarstvo unutrašnje bezbednosti otkriveno je da agenti nisu ugrozili operativnu bezbednost. Imali su sreće.

Tajna služba je posle slučaja u Kartaheni sprovela reviziju procedura. Izgredi vezani za alkohol strožije su kažnjavani. Svaki odlazak u inostranstvo nadgledao bi supervizor. Načelnik Saliven je insistirao da rukovodioce treba iznova obučavati u osnovama upravljanja ljudskim kapitalom. Agenti su pohađali kurseve etike. Više im nije bilo dozvoljeno da piju u poslednjih deset sati pred početak obavljanja dužnosti.

Ali problem time nije bio rešen.

Džulija Pirson je 2013. godine ražalovala jednog veoma uglednog pripadnika predsednikovog ličnog obezbeđenja. Čovek je zaboravio metak u hotelskoj sobi u kojoj se viđao sa jednom ženom. Pošto je prethodne noći bio pod dejstvom alkohola, pokušao je da se vrati u njenu sobu, ali ga je zaustavilo hotelsko obezbeđenje.

Kada su u martu 2014, uoči predsednikove posete Holandiji, trojica pripadnika antiterorističke jedinice toliko preterala sa pićem da se na kraju jedan od njih onesvestio u hodniku, svi su istog časa vraćeni kućama i disciplinovani.

Nedelju dana kasnije na Floridi se jedan od pripadnika Obaminog obezbeđenja napio i slupao auto. Pirson je potom uvela pravilo po kojem svi pripadnici antiterorističkih i antisnajperskih odreda ne smeju da konzumiraju alkoholna pića tokom 24 sata pre predsednikovog odlaska u inostranstvo. Izvestan broj rukovodilaca je premešten na druge dužnosti.

U okviru istraga koje su se ticale stanja u tajnoj službi, Ministarstvo unutrašnje bezbednosti SAD pitalo je zaposlene znaju li kolege koje preteruju sa alkoholom. Samo deset odsto je odgovorilo potvrdno.

Meni to govori da tajna služba još uvek veruje da njeni pripadnici ne piju previše. I kakve god propuste pravili rukovodeći kadrovi i šta god da zapne u primeni procedura, nakon pomenutog slučaja u liftu sasvim je jasnoda služba ima problema sa alkoholom.

Sve ovo navodi na zaključak da tajna služba sada ima priliku da rešava neka od gorućih pitanja koji je muče godinama unazad. Promeniti ponašanje, povećati profesionalnost i podsticati odgovornost – sve ovo jeste teško, a biće i bolno za agente koji poštuju pravila i izvanredno obavljaju svoj posao. A kada im oči jednoga dana budu širom otvorene, nadajmo se da ih više nikad neće ponovo zatvoriti.