Razmišljanja debele o debeloj lepoti

U svakom trenutku osećam punu težinu svog tela, naročito kada je napolju preko 18 stepeni. Brzo se zadišem, ali sam i izdržljiva, više nego što se može očekivati. Tokom godina sam razvila odličan ukus i vešt način oblačenja, a i mnogi kažu da se pomalo ekscentrično ponašam, pa me niko više na prvu loptu ne opisuje kao „ona debela". Jedna sam princeza Ateh debele lepote. Kad god mi glava nije čvrsto uzdignuta na ramenima, osetim i svoj jebeni mali podvaljak, jedini deo tela koji zapravo mrzim. Zato više i ne spuštam glavu. Prilično neočekivan razlog da se ima naizgled samouveren govor tela, zar ne? Volela bih da je bolji, ali šta je, tu je.

Prolazila sam kroz mnoge klase i subkulture, i možda će vas iznenaditi činjenica da je alternativa mnogo pokvarenija sredina od mejnstrima. Gotičari su tolerantni eventualno kada je nijansa tamnocrvenog korseta u pitanju, metalci su dvolični, a fenseri agresivni. Muškarci su često otvoreno okrutni, žene često perfidne.

Najbolje se prolazi s onima koje vaši roditelji obožavaju- deca iz više srednje klase kojima egzistencija nije ugrožena nemaštinom, gimnazijalci koji se ne farbaju do velike mature i imaju dobre ocene. Tako je i kada je u pitanju debljina.

Međutim, svima je jedno zajedničko: tretiraće te onako kako se postaviš. Jedino što „postavljanje" nekim danima ne ide. Možda sam preumorna ili previše loše raspoložena da se „postavljam" u odnosu na izgled svake sekunde koju provedem van kuće, mada ni kod kuće nije uvek bolje. Zgodni i mršavi ljudi ne moraju stalno da se „postavljaju" da se ne bi ružno pričalo o njima.

Svako ko marljivo ravna guzicu pred internetom imao je priliku da naleti na različite tačke gledišta i da se pozicionira u odnosu na glomazne ribe (hehe). Kako nemam želju da često idem van svog ugodnog echo chambera, više nalećem na odobravanje i sleganje ramenima nego na podlo podsmevanje i zazor, mada sam obe varijante videla, obe razumem i obe osećam.

Foto via Flickr

Fat agenda koja se u poslednje vreme forsira na Tumblru i Buzzfeedu, a sve češće i drugim sajtovima, u početku mi nikako nije ulivala poverenje, i još uvek sam vrlo skeptična. U plus size kategoriju spadaju i devojke savršene kože, zaobljenih stomačića i predivnih, velikih grudi, ali i one kojima salo visi iznad laktova, članci su im natekli i imaju listove kao balvane.

Pritom, prva grupa bi mogla strašno da se uvredi ako je porede sa drugom. Nameće se pitanje dokle ide plus u plus size? Da li tim ogromnim devojkama treba reći da morbidna gojaznost nije lepa i da je sasvim ok ne biti lep, ili ih pustiti da uživaju u bezbednom prostoru koji su kreirale na internetu? One veličaju zadovoljstvo sobom, toleranciju i prihvatanje; kako god izgledale, to je poruka. Iako od Niki Minaž do Mimi Mercedez (u čiju je čast i naziv ovog članka) pop kultura počinje da veliča veličinu, duboko ukorenjene navike teško odlaze. A i nema svako snage da stalno ima nadrkan stav i pravi se da ne čuje ogavne komentare koje „izaziva" samim postojanjem.

Postoji i jedna vrlo problematična tendencija u plus-size modi, a to je prekomerno korišćenje fotošopa i jastučići koji „goje" modele tamo gde je poželjno biti veliki, u predelu grudi i zadnjica. Plus-size moda je nastala kao pokušaj da se ljudima poruči da su lepi takvi kakvi jesu.

Međutim, oni koji im to poručuju nemaju debele listove i strije, ali zato sise i dupeta kipe na račun vitkih ruku i sočnih, zategnutih butina. A debele su. Nije fer. Svi znamo da se salo ne može grupisati tamo gde hoćemo i da koža neće izdržati deset kila viška bez oštećenja. Tako se i ovaj pokušaj osnaživanja jedne posebno ranjive grupe pretvorio u podlo sranje po njima dok im se iz džepa otimaju pare za plus- size odeću koja im, gle čuda, stoji grozno, zato što nisu vitki modeli sa umecima u brusu i gaćama.

__________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac "Najveće dupe u Brazilu":

__________________________________________________________________

Ipak, imam tu sreću da sam nešto mršavija od većine plus size modela, pa je tu i opcija da se pridružim grupi koja vređa i gotovo se histerično podsmeva (pre)debelim slatkicama u suknjama na lastiš i cvećem u kosi.

Hej, pa ja sam bolja od njih! Međutim, pre bih se ugojila još dvadeset kila nego prišla tim ljudima. Njihove argumente je moguće ogoliti do koske u tri rečenice i na mestu agresivnog mladića zateći pokvarenog slinavca iz vrtića koji maltretira devojčice, a takve je lako zgaziti.

Najsramotniji izgovor ovih ljudi za mržnju je briga za zdravlje debelih. Debeli promovišu nezdrav izgled isto kao što to radi heroin chic (mada se većina ljudi s ovim argumentom ne bi setila da ga ovako dobro i obavešteno izloži). Srčane mane! Povišen holesterol! Oni nam samo žele dobro!

Ponešto od šupačke new age filozofije jeste tačno. Okružena sam ljudima koje volim i koji mi uzvraćaju naklonost, a obaveze mi oduzimaju sve više vremena koje često trošim na nepotrebni samoprezir. Koliko dajem, toliko i dobijam. Situacija je nikad teža, kao i ja, ali sam po pitanju izgleda ok. Ne dobro- samo ok. Poslovično kukanje na Tviteru se ne računa. Ima tu nečega i od podrške okoline, promene prioriteta, a i dosadilo mi je dvadesetčetvoročasovno prosipanje otrova u sebe samu.

Ne želim da se svrstam ni u jednu od pomenutih grupa. Nisam prezadovoljna izgledom i smršaću sigurno, ali isključivo zbog sebe i kada budem želela. Ne želim da se stavim na stranu nikoga ko proganja ljude zbog izgleda, ali jednom ću sigurno poželeti da dignem glavu iz nekih drugih razloga.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu