Sada je jedan sat u subotu ujutru, a ja sam trezna. Najradije bih da nisam, ali jesam. A biti trezan u to vreme za mene je potpuna nepoznanica, podjednako bizarna koliko i ideja da sam pijana u osam ujutru, što mi se, crkla dabogda ako lažem, nikad nije ni desilo – uprkos činjenici da me ceo svet, plus rođena majka sada gledaju kao najveću pijanduru na svetu.
A večeras sam trezna jer sinoć nisam bila. Sinoć sam se obeznanila. A zašto? Pa bio je nečiji rođendan. Gomila ortaka na dotičnoj žurci na kojoj sam bila pohvalila me je povodom članka koji sam nedavno napisala o problemu sa pićem koji me muči, pa smo na tu temu malo nazdravili. Uprkos zamućenom pogledu i poprilično izmenjenom stanju svesti, prihvatila sam njihove reči hvale sa onoliko ljupkosti koliko sam u tom trenutku smogla snage da pokažem. Toliko sam popila da sam počela da se razmećem uspesima koje sam postigla u rvanju još dok sam bila u osnovnoj. (Osvojila sam bronzu i treće mesto na republičkom, ali u mojoj kategoriji su ionako bile samo još dve ribe). Pila sam preko svake mere.
Reklame
Probudim se ja tako danas u tri popodne i lepo ne znam gde se nalazim. Baš kao u dobra, stara vremena. Sebi sam dozvolila da se ovako upropastim samo zato što je po sredi bilo društveno okupljanje – sad naime imam novo pravilo, a ono glasi da nikad ne pijem kad sam sama. Ali zato kad god se zateknem okružena toplokrvnim sisarima, ja sebi dam malo oduška i sručim po jednu (ili sedam-osam) limenki nekog od lokalnih piva. A ona su u Americi inače sranje, kad vam kažem. To što sam sebi zabranila da cirkam kad sam sama u prevodu znači da noću dreždim do u sitne sate i ločem u prisustvu drugih. Kao i sva ostala, i moje novo pravilo je potpuno besmisleno.Nakon poslepodneva provedenog u zurenju u prazno i prikupljanju krhotina svesti, izvela sam svoj komični nastup a da, gle čuda, pri tom nisam okusila ni kap alkohola. Daleko od toga da nisam imala šta da popijem. U bekstejdžu je bilo i burbona, mog omiljenog. Ja sam, međutim, rešila da ga ignorišem uprkos činjenici da je svaki atom u mom telu vapio za njim. Pa bio je za džabe, da ga jebem! I sad se vi pitate šta mi bi? Nisam umela da procenim da li je moja izvedba, inače redovno „pojačana" cuganjem postala ubojitija bez toga ili je malo splasla. Ali budimo relani, bila je bolja. Lakše je nastupati bistrog uma.Nakon toga sam se zaputila na sledeći rođendan, u jednom malo napucanom kafančetu u Holivudu. Sedim ja tako i srkućem kiselu vodu, ponosna na sebe što nisam potrošila osam dolara na koktel. Ovako jadno zadovoljstvo zbog uštede nešto para u isto vreme je bilo i jedino koje sam tamo doživela. A od tih 0.0 promila alkohola u krvi ja sam potpuno omutavela. Dati osam dolara da bi se čovek dobro osećao i nije neka para. Zato sam tako rano i zapalila.
Reklame
Kad sam već rešila da manje pijem, ima tome evo već osam dana ili već koliko, jebem li ga, hidratacija tela mi je znatno poboljšana. Sad se nalivam vodom sa isto onoliko samopouzdanja kao kad sam pila burbon. Mislim, nešto mora da se pije, jel' tako? Bešika mi je teška. U meni se sve bućka dok hodam. I to već postaje problem.Nekad nisam mogla ni da zaspim ako prvo malo ne cirkam. Bivši dečko mi je ostavio u nasledstvo malo trave da probam. Ali ne vredi. Od oduvanja samo ostanem budna do kasno, baveći se onim istim glupostima koje sam radila i kad sam bila pijana – gledala spotove Veruca Salt i epizode True Life na MTV-iju, pušeći jednu cigaretu za drugom. Budila sam se ošamućena, baš kao i posle opijanja. Jebote, nije mi jasno kako ljudi uopšte mogu da žive kad puše to sranje po ceo dan? Jeste, znam da sam sad zbog tog pitanja samu sebe osudila na prosečnost u državi kakva je Kalifornija, ali svejedno.A spavanje je bogami problem. Tako je oduvek bilo. Prvo zaspim, pa se onda probudim, pa opet zaspim, pa se rasanim, pa dreždim. Ne mogu ni oka da sklopim od bujice misli, strahova, kajanja i sitnih planova za budućnost koji me plave u duetu sa neprekidnim krčanjem radija. A kad sam pri čistoj svesti, taj zvuk je samo još jači. Ekstra, nema šta.Vežbaj, mala. I meditiraj. Tako me je savetovala moja prijateljica Meril jer se tako ubija onaj đavo u nama koji nas nagoni ka zlu kakvo je alkohol. Čak me je snabdela i mantrom za ponavljanje. Liči na njenu, ali nije njena, jer da biste stekli sopstvenu mantru, treba da skoknete do Centra za transcedentalnu meditaciju i platite lepu svoticu jednom tipu koji je neka vrsta šamana. A ja nemam para za šamanisanje. Mantra koju mi je dala sastoji se samo od dva besmislena sloga (kad kažem „besmislena sloga" mislim na „reč prožetu smislom iz nekog savršenijeg stranog jezika"). Zato sam odlučila da sama smislim svoju mantru – i to na engleskom, pobogu! Tako sam stigla do „turaj, vadi". Tako se prave deca, konstruišu mašine, koristi novčanik, tako se kuva. To je izvor života. Turaj vadi, čupaj sadi.
Reklame
I tako sam ležala u krevetu pokrivena čaršavom preko glave i ponavljala svoju samozvanu mantru. Turaj, vadi. Meril mi je rekla kako je sasvim normalno da mi pri tom svakakve misli padaju na pamet, ali sam dala sve od sebe da ih ignorišem. Trudila sam se da ne razmišljam o tome koga sad jebe moj bivši dečko, da li je moja majka ponosna na mene i sve u tom smislu. I mogu vam reći da mi je sasvim dobro išlo – dok moj mačor nije počeo da me napada kroz čaršave kao nenormalan. To jeste bio moj mačor, a ne jedna od mojih misli. A za razliku od misli, njega nisam mogla da ignorišem. I zato sam odustala, na korak od prosvetljenja.Sobni trenažer koji mi inače služi da skuplja prašinu sada sam koristila za, zamislite, vežbanje. Meril mi je rekla da je potrebno 35 minuta da bi poteklo dovoljno endorfina, ili jebem li ga kako se to zove, da bih se osećala dobro. Meni lično je ova aktivnost bila tako smrtno dosadna da mi se činilo kako svaki sekund traje 35 minuta. Bila sam na pola puta do nirvane kad sam konačno digla ruke.
Foto: Jamie "Lee Curtis" Taete
Onda sam moju drugaricu Karen pitala zašto je ona prestala da pije. „Imala sam napade", glasio je odgovor. Pošteno. To je divan razlog da se prekine. Ja od pića nikad nisam doživela nikakav napad, ali sam zato jednom izdržala celu epizodu serije „Poslednji poziv sa Karson Dejlijem" jer sam se toliko prebila da nisam mogla ni kanal da promenim. I sad ja vas pitam koja je od nas dve gore prošla? (Pa ona. Nema dileme.)Ljudi me pitaju zašto sam rešila sa manje pijem. Zašto što se onako više nije moglo, kažem ja njima. A oni me samo gledaju belo. Dobila sam i sijaset komplimenata jer tobož umem da pijem a da mi se ne vidi, a to je isto kao i hvaliti narkomana što je sakrio ubode od igle. Sama činjanica da u pijanstvu nikad nisam pravila šou u stilu Zelde Ficdžerald na njih je ostavljala jak utisak. Ali da se ne lažemo, jesam se jednom survala niz stepenice.A pošto sam već pisala o mojoj neumerenosti u piću, dobila sam na desetine kilometarskih mejlova od ljudi koji i sami imaju problem sa cirkanjem. Uopšte uzev, njihovi problemi deluju ozbiljnije nego moji, od čega se osećam kao prevarant. Nisam ja nikakav jebeni ekspert, već samo obična ispičutura. Pa ipak volim da im odgovorim – zbog njih se osećam manje usamljeno, uprskos činjenici da oko mene nema nikoga kad im napišem koju.Onaj prvi tekst koji sam sročila nije bio poziv u pomoć, već pre prikaz realnog stanja. Niti sam bila rezignirana, iako sam najčešće baš u tom stanju. Bio je to način da odustanem od odustajanja. Da nateram sebe da pokušam.A takav jedan pokušaj za mene je podjednako stran kao i život u treznom stanju. I mrzim to. Mrzim da pokušavam. A da mrzim sam navikla. To me je dovde i dovelo.
