Zašto ljudi uživaju u bičevanju

FYI.

This story is over 5 years old.

Seks

Zašto ljudi uživaju u bičevanju

Zašto ljudi seksualno uživaju u tome da zadaju ili primaju bol?
1.12.14

Svoj prvi jahaći bič sam kupio u Hamburgu 2006. godine, na Reperbanu, u kultnom kvartu St. Pauli. Kvalitetan i nejeftin, dijalektički istovremeno krut i savitljiv, sa tananim i oštrim komadićem kože na vrhu. Bilo je to, hvala organizatoru, na nagradnom putovanju u vidu Interrail karte za put po Evropi za najbolje studente Srbije. I u dobu studentskog eksperimentisanja sa svim, a naročito svačim. A tih mesec dana putovanja po multietničkim, alternativnim i nadasve dekadentnim delovima ključnih evropskih gradova poput Berlina, Amsterdama, Pariza i Rima bili su lekcija iz slobode i diverziteta koja se ređe uči na srbijanskim fakultetima. I sad, iako je spomenuti bič dramatično izvirivao iz ruksaka, samo jednom sam – u kupeu voza na čarobnom potezu Oslo-Bergen – bio upitan da li se bavim jahanjem konja. Lakonsko "Ne, bič je u erotske svrhe" proizvelo je vragolasti kikot Norvežanke koja studira modu u Milanu, a sada je u raspus(t)noj poseti familiji. Bespovratno se urezujući u pamćenje, ova epizoda je od tada do danas rađala više pitanja nego odgovora. I trajnu potragu za teorijskim i praktičnim objašnjenjima. Zašto ljudi seksualno uživaju u tome da zadaju ili primaju bol? Šta li je to tako sjajno nakaradno u ljudskom mozgu i krevetnom ponašanju?

Ubrzo saznajem i da je erotsko bičevanje staro koliko i civilizacija. Od pornografskih fresaka Etruraca iz 5. veka pre nove ere koje prikazuju hardkor S/M orgije, sve do Rijaninog chains and whips excite me stiha iz 2011. godine. Nastrano je novo seksi? Ne, ono je to oduvek. Sholastičar Abelar je voleo da bude top, a proto-romantičar Ruso botom, pre nego što su De Sad i Zaher-Mazoh kumovali celoj praksi. Neurofiziologija je kasnije ukazala na to da mnogi nervni završeci u tkivu guzova, butina i leđa prate iste erotske puteve do mozga kao i dobro poznati nervi vagine ili penisa. Samo su posađeni nešto dublje, te im je potrebna i grublja stimulacija. Sa iznenađujuće blistavim i nezapamćeno ekstatičnim rezultatima posle. Otkrivam i da ne treba previše brinuti oko bola jer neurohemija seksualne uzbuđenosti uvećava toleranciju na isti. A modrice prođu. Ali ovo je samo deo odgovora. Jer izvlačenje biča iz kredenca iznad svega je i društveni čin rušenja tabua. Svrgavanja kanona pristojnosti i propisane normalnosti. Svako šibalačko iskustvo stvara jedan zasebni univerzum sa sopstvenim pravilima igre i ponašanja, normama, vrednostima i granicama, posvećenim jedino bliskosti, intimnosti i orgazmičkoj euforiji. Dve osobe stvaraju svoj svet u malom, a to nije mala stvar.

Danas je aparatura za erotsko bičevanje raznovrsna koliko i maštovita: od različitih prutova, šiba i kamdžija, preko savitljivih i jahaćih bičeva, sve do raznih batinajućih naprava koje liče na lopate, rekete, pendreke i vesla. Osnovna razlika među njima tiče se, prvo, površine udarajućeg materijala i, drugo, čvrstoće, odnosno savitljivosti same igračke-koja-to-nije. Grublje sprave veće površine izazivaju "tuplje" i nekako dublje senzacije, dok one savitljivije i tanje stvaraju "oštrije" ili "peckajuće" osećaje. Uzgred, ukoliko se za istu stvar upotrebljava ruka, odnosno dlan, jezički puristi ovo ne nazivaju bičevanjem već spenkingom. Nije svejedno ni koji deo tela je meta šibajućih udaraca. Tradicionalno nastrano, ovo su guzovi i gornja leđa, ispod lopatica, tj. delovi sa nešto više mišića i masti. Nešto ekstravagantniji i rizičniji delovi za (preporučljivo) iskusnije su butine, grudi/prsa i listovi. I kao u većini ljudskih društvenih aktivnosti, vežba je ključna. Uz to, bičevanje je i ekonomično: za ceo taj angažman ne moramo trčati do seks-šopa ili hipodroma, već samo kreativno pridodati novu funkciju spravama iz kuhinjskog kredenca ili toaletnog ormarića kod svoje kuće. Četke za kosu, varjače, kaiševi i antene od starih kasetofona i te kako mogu poslužiti svrsi ako nas žulja nemaština dok nas žuljaju farmerke.

Ali kao što zna svako ko je bilo koga ikada udario rukom, bičem ili priručnom spravom – ili svako ko je dotični udarac primio – u svemu se tome najmanje radi o čistom bolu. Uz samo par zamaha iskustva, ubrzo se skapirava da je osnovna stvar ove vitlajuće dinamike zapravo razmena moći. Naprosto, seksualno je uzbudljivo da se dominira ili da se potčinjava. Drugim rečima: bič je samo sredstvo, a ne cilj. Dok je suština u poverenju i dobrovoljnom predavanju drugom ljudskom biću. Razmena moći toliko prija zato što prija međusobna bliskost na višem nivou od uobičajenog koitalnog prndačenja. Naime, kao svi što šibalački entuzijasti dobro osećaju i znaju, iz ovakvih seansi zapravo se luče osećanja poverenja i intimnosti. Jer kada se bičevi spakuju u ormarić pored kreveta, podrhtavajući par se zagrli kao nikada ranije. Zato što je podelio nešto nastrano što je samo konzervativna etiketa za nešto posebno. U ovoj dolini suza, veštački proizvedene suze poigravanjem sa erotskom stimulacijom zapravo su najveća subverzija od svih. Revolucije se uvek dižu iz kreveta. Ima li šta privlačnije od toga?

I zato erotsko bičevanje nije vezano jedino za stereotipni kliše u formi nastranih brkajlija obučenih u gumu ili lateks od glave do pete. Kako istraživanja seksualnog ponašanja pokazuju, šibalačke prakse su prisutnije nego što to volimo da zamislimo, a u njima uživa i naš brat, i ujak, i baba, i pola komšiluka. Svet se iznad svega deli na one koje uzbuđuje da zadnjicu pljesnu ili udare i one koje pali da ih po toj zadnjici šibaju ili raspale. Što je u svojoj neprikladnosti svakako prikladnija podela od onih na koje su nas naučili zlotvori, a mi im olako poverovali: po polu, rasi, veri ili naciji. Ipak, svet ove seksualne potkulture se zbog brojnih predrasuda i diskriminacije najčešće nalazi duboko u undergroundu, a coming out zna da bude psihološki i socijalno nezgodniji od onog homoseksualnog. Erotsko bičevanje je i dalje predmet stigmatizacije, coktanja i upiranja prstom. S tim u vezi, mnogi bi mužjak možda voleo da ga fetiški ne popaljuju ženska stopala, kao što bi i mnoga devojka verovatno radije volela da je uzbuđuju senzualna masaža i jagode sa šlagom, ali džabe – prepone podrhtavaju od pomisli na udaranje po zadnjici, gnječenje bradavica, šamaranje i gušenje. Ali je vreme provedeno na Zemlji prekratko da bismo ga proveli opijeni koktelom stida, nelagode, tradicije i normirane normalnosti. Da bismo propuštali zabavu.

Samo u dekadentnom zapadnom inostranstvu poslednjih decenija dolazi do normalizacije cele te gužve, iako su ove aktivnosti i tu ograničene na specijalizovane klubove, žurke po pozivu, razne druge slobodne prostore i znake prepoznavanja, uz povremene konvencije i Parade ponosa. Uz Folsom ulični sajam posvećen BDSM (vezivanje-disciplinovanje, dominacija-potčinjavanje, sadomazohizam) koji se redovno održava u, naravno, San Francisku. Pa ipak, duh erotske slobode i potrage za neobičnim zadovoljstvom ižđikava i u seksualno frustriranim i nezadovolj(e)nim društvima poput ovog. Lagano, ali sigurno se i u Srbiji pojavljuju specijalizovane BDSM ​žurke i okupljanja na svaka tri meseca, sa kotizacijom, ​društvene mreže posvećene BDSM-u, ​Facebook i Tviter nalozi i ostalo (@Belgrade_BDSM_) za odabrane. A "srpski" deo hrvatskog BDSM ​foruma je naročito živahan, trenirajući bičevalačko bratstvo i jedinstvo. Jer, međuodnos bola i zadovoljstva, jeze i ekstaze, straha i euforije, složeniji je nego što to pojednostavljeni narativi pretpostavljaju. Čega su, uostalom, svesni i svi strastveni gutači horor filmova ili ljutih papričica. Bičevanje je osmišljeno da proizvede suze, ali u njih se ubrajaju i suze radosnice. Koje kaplju niz butinu. Ono uvažava, pregovara i pažljivo sluša mišljenje svojih pristojnih i tolerantnih građana, kao utopija i revolucija u isto vreme. Biološka i socijalna anatomija ljudske popaljenosti je kompleksna stvar, a ljudsko telo je prepuno nervnih završetaka na koje uobičajeni, građansko-buržoaski seks zaboravlja. Ljudi koji su spremni da (ih) nadražuju, golicaju i raspaljuju i po njima samo su malo kreativnija banda u korist sopstvenog sladostrašća i euforije. Koža je ionako najveći organ ljudskog tela, zašto bismo je nepravedno zapostavljali? Ponekad, samo ponekad, batina jeste iz Raja izašla. Čak i ako je iz hamburškog St. Paulija.