Zažalio sam što sam kao porotnik osudio čoveka na smrt

Sven Berger je 2008. godine dobio poziv da se javi na porotničku dužnost. Završio je u poroti za Pola Storija, mladog crnca kome se sudilo za ubistvo Džonasa Čerija, službenika lanca terena za mini golf u Herstu, u državi Teksas, blizu Fort Vorta. U njegovu krivicu se nije mnogo sumnjalo, ali je Storija potencijalno čekala smrtna kazna i Berger je, zajedno sa još 11 porotnika, morao da odluči treba li da mu se oduzme život zbog počinjenog zločina.

Oni su jednoglasno odlučili da treba, a Stori i dan-danas iščekuje izvršenje smrtne kazne. Dve godine posle suđenja, međutim, advokat zadužen za ulaganje žalbi na Storijevu presudu kontaktirao je porotnike i tako saznao da Berger više nije siguran da je doneo pravu odluku.

Advokat je Bergeru pokazao novi izveštaj psihologa, u kom se detaljno opisuje Storijeva "granična intelektualna funkcionalnost", istorijat depresije i druge "olakšavajuće okolnosti" koje Storijevi advokati nisu podneli tokom suđenja. Berger je u overenoj pisanoj izjavi rekao kako "ne bi glasao za smrtnu kaznu" da je video te dokaze.

Danas Berger živi kao softverski inženjer u Olimpiji, u državi Vašington. Tokom perioda od nekoliko nedelja razgovarali smo telefonom i putem mejla o njegovom doživljaju osuđivanja Storija na smrt i kako je posle toga zažalio zbog te odluke. Evo njegove ispovesti o tom iskustvu.

_______________________________________________________________

Tokom postupka izbora porotnika, kada su me ispitivali zastupnici obe strane, u sudnici sam video Pola Storija. Bio je mršav, nosio je odelo koje mu očigledno nije pristajalo, a kravata mu je bila loše vezana — bila je upadljivo preduga. (Nosim odela svakog dana pa primećujem takve stvari.) Delovao je prijateljski nastrojen, ali niste mogli da mu uhvatite pogled. Možda su ga uputili kako da se ponaša.

Mislim da pre početka suđenja nisam sreo druge porotnike, a ja sam bio najmlađi od svih njih, za možda čitavih deset godina. Izvođenje dokaza trajalo je izuzetno dugo i zapravo je neko vreme čak bilo dosadno. Svi su bili pomalo napeti, što je razumljivo kad se uzme u obzir da niko nije želeo da bude prisutan.

Kad smo Storija proglasili krivim — slučaj protiv njega delovao je neoborivo (čovek je više puta sam priznao zločin) — pravnici su se tokom perioda od dva ili tri dana izjašnjavali za i protiv smrtne kazne. U jednom trenutku je odbrana iznela dokaze da se Stori klonio kavge u zatvoru tokom vremena provedenog u njemu pred suđenje i da se prijavo na časove veronauke. Moje mišljenje o tim informacijama bilo je podeljeno: izbegavanje sukoba je uvek dobra stvar, ali zbog te čitave priče o pronalaženju vere postao sam podozriv prema njegovim stvarnim namerama. Zamišljao sam stereotipnog zatvorenika koji se pretvara da je naprasno otkrio Boga dok je iza rešetaka samo da bi povećao sebi šanse za uslovnu slobodu ili neku drugu olakšicu. Siguran sam da je ovo neosnovano, ali svi smo gledali silne kriminalističke serije ili filmove u kojima "rehabilitovani" kriminalac izlazi iz zatvora samo da bi ljudima naneo još zla.

Da biste u Teksasu nekoga osudili na smrt, porota mora da utvrdi da je dotični sposoban da u budućnosti ponovo počini nasilan zločin. Nisam verovao u to na osnovu onoga što sam video — prosto nisam stekao utisak da je čovek opasan. Možda je to bio samo instiktivan osećaj. Ali ostali porotnici su delovali kao da jedva čekaju da izreknu smrtnu kaznu, osim jedne žene, koja se možda saosećala s njim.

Bila je to veoma stresna situacija, a moj mozak obično takve blokira, zbog čega mi je sada teško da se prisetim svih detalja. Ali znam da nismo većali dugo — možda sat ili dva. U prostoriji je bilo prilično tiho; delovalo je kao da su svi došli unapred znajući kako će da glasaju. Svi drugi porotnici smatrali su da on treba da se usmrti.

Ako je postojalo nešto što sam mogao da uradim, mogao sam da podelim porotu, ali nisam našao snage u sebi da to uradim. Imao sam 28 godina i to ne zrelih 28. Prilično sam odrastao od tada, ali u ono vreme mi zaista nije bilo prijatno da se oglasim i stanem iza svog stava. Kad su od nas tražili da donesemo odluku o presudi, osetio sam udar adrenalina i nivo mog stresa se pojačao. Sigurno nisam bio jedini kome se to desilo. Znam da u takvim situacijama ne razmišljam jasno ili racionalno. Gotovo imam osećaj da bi u takvim slučajevima od porotnika moralo da se traži da ostanu iza zatvorenih vrata neki minimalni vremenski period.

Kad smo doneli odluku, za sve nas je to bilo prilično emotivno. Jedna porotnica — ona za koju sam mislio da kao i ja ima razumevanja za optuženog — briznula je u plač. Pozajmio sam joj maramicu.

Ta odluka govori o tome kakav ste čovek, a mnogi ne žele da se suoče s onom stranom sebe koja je spremna da ubije nekoga, da nekog pošalje u smrt.

Nakon što smo izrekli smrtnu kaznu, rečeno nam je da možemo da izaberemo da li ćemo izaći na glavni ulaz i popričati sa novinarima ili ćemo izaći na zadnja vrata. Svi su izašli na zadnja vrata.

Osećam se krivim zbog svega što se desilo. I tužno. I pomalo bespomoćno. Razgovarao sam sa roditeljima i suprugom o tome koliko me to muči. Na kraju sam već počeo otvoreno da govorim: "Mislim da nisam doneo pravu odluku." Imao sam prijatelja policajca kome sam voleo da se izjadam i koji je pokušao da me uteši rekavši mi da će se na Storijevu presudu uložiti žalba i da će slučaj potrajati.

Storijeva majka je za njega otvorila Fejsbuk stranicu. Razmišljao sam o tome da mu pošaljem zahtev za prijateljstvo, a onda sam pomislio na to kako bi to izgledalo kad bi neko krenuo da gleda ko su mu prijatelji i pronašao moje ime. Bilo bi to krajnje neobično. Posećivao sam mu stranicu možda jednom mesečno i tu nalazio njegove slike iz zatvora — zanimalo me je kako mu je i da li je možda dobio pomilovanje. Ali to se u Teksasu baš ne dešava često.

Želeo sam i da uspostavim kontakt sa Storijem, ali to nikad nije delovalo kao dobra odluka. Šta bih mu i rekao? Šta bi on meni rekao? Nisam baš siguran da bih želeo da razgovaram sa nekim ko je učestvovao u donošenju odluke o mom pogubljenju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu