Kako sam se iz zatvora ponovo povezao sa svojom otuđenom ćerkom

Iz kolumne Život iza rešetaka

Život iza rešetaka je deo saradnje The Marshall Project-a i VICE-a i iz prve ruke daje perspektivu onih koji rade i žive u okviru kazneno-popravnog sistema.

Moja ćerka je imala osam godina kada mi je poslednji put pisala, i u koverti se nalazila i poruka njene majke, moje bivše žene.

„Preudala sam se i nju trenutno previše zbunjuje da ima dva oca. Piši mi na ovaj poštanski pretinac, ali molim te, njoj više nemoj da pišeš".

Služio sam četvrtu od 30 godina robije, i rečeno mi je da nemam izbora – da više ne smem da pišem svojoj ćerki, nijedan jedini put. Za nju ću… jednostavno nestati. Bez pozdrava. Bez objašnjenja o maminim i tatinim komplikacijama. Samo muk i nada da će me možda jednog dana potražiti, kada to bude mogla.

Sledeći put kada sam dobio neke vesti od nje je bilo dve nedelje pre njenog osamnaestog rođendana. Napisala mi je pismo u kojem mi je objasnila koliko je za nju bilo traumatično kada sam prestao da joj pišem – kada sam iščezao, bez upozorenja. „Dragi Dene", počinje pismo. „Ne znam da li me se sećaš ili ne, zovem se Bruk i ja sam tvoja ćerka…"

Sedeo sam u zajedničkoj prostoriji u mom zatvorskom bloku, okružen desetinama neznanaca sa kojima provodim svaki dan, sa izobličenim glasom sa razglasa koji se jedva čuje od zvuka domina koje padaju po čeličnim stolovima.

U pismu nastavlja: "…Pisma obično adresiraš na nečije ime, onako kako zoveš tu osobu. Kako si je oduvek znao. Ali ja tebe ne poznajem oduvek. Znam kako te zamišljam, ali ne poznajem te. Tata? Deni? Jedno zvuči preterano, a drugo isuviše neformalno… pretpostavljam da ću početi sa… zdravo.

Ubrzo ću da napunim 18 godina, i godinama svakodnevno razmišljam o tebi – svakog od 2920 dana (i da, upotrebila sam digitron). Svakog dana, ti si bio neko o kome razmišljam. Svakog dana sam se pitala da li me još uvek smatraš za svoju. Napisala sam ti toliko mnogo pisama. Ali nikada nisam mogla da ih pošaljem. Nisam znala šta ti misliš i osećaš, i užasno sam se plašila odbijanja. Delom se i dalje plašim, pretpostavljam".

Pogledajte i naš dokumentarac o zatvoru Gavantanamo. U ovom delu možete da čujete ispovest bivšeg zatvorenika sa Balkana:

Da li je stvarno verovala da bih mogao jednostavno… da je zaboravim? Da toliko malo znači čoveku koji je mesecima plakao nad njom? Kao da nisam čitave godine proveo sam u ćeliji, zamišljajući kako živi?

Da li je na sigurnom?

Da li je pametna?

Da li joj množenje razlomaka ide od ruke?

Da li je ikada razmišljala o meni? O čoveku koji ju je naučio da veže pertle i koji je izmislio polurođendan, samo za nju, kao izgovor da jede tortu u novembru?

I tako smo ponovo bili u kontaktu, od jednog do drugog izgužvanog pisma. Morali smo da se upoznamo, iako to nije bilo lako. Ona je bila mlada žena ometena mojim životnim izborima, rastrzana time što su me razdvojili od nje, i bila je dovoljno hrabra da mi kaže koliko sam joj bio loš tata.

I dalje je zamišljam sa četiri godine, kako viri iza noge svoje mame. Ali na fotografijama koje mi je poslala, ona je odrasla verzija te devojčice, sa više pirsinga nego što sam ih ja ikada imao.

Nakon što je završila srednju školu, počela je da planira putovanje iz Severne Karoline do Ohaja, da me poseti i vidi po prvi put od svoje četvrte godine.

Bio sam tako nervozan.

Toliko mnogo sam se promenio od onog klinca koga je ona zvala tata, nekada davno, kada se još nisam ni brijao. Imao sam 17 godina kada se ona rodila. Sada imam 40 i sav sam istetoviran, ruke su mi prekrivene lobanjama i ratnicima, grudi, leđa i ramena su mi unakaženi zatvorskim mastilom. Na vratu mi je iscrtana reč „mržnja". Sve su to bila obeležja zatvorenika koji sam postao, kada još nisam doneo odluku da uspem izvan ovih zidina, već sam jedino želeo da me prihvate ljudi oko mene.

Jedino što je preostalo od osobe kakva sam bio ranije je bila moja potreba da budem tata.

Sećam se svega od tog jutra kada je došla u posetu. Kako sam nameštao pantalone i košulju. Dubokog uzdaha pre nego što sam ušao u prostoriju za posete. Porodica na uredno poređanim bordo stolicama. Dece koja se igraju u delu odvojenom za njih, sa šarenim tepihom. Mirisa podgrejane hrane iz automata, energetskih pića, parfema.

Pogledom sam pretraživao prepunu prostoriju, pogledi su mi se susretali sa neznancima. Iznenada sam ih ugledao: oči kojih se sećam. I onda je bila u mom zagrljaju, i sve što sam bio u stanju da uradim je da se kezim kao da sam naduvan. Ceo dan smo proveli učeći kada da budemo Bruk i tata.

Zapanjilo me je koliko liči na majku, kao i činjenica da se jezikom služi na način za koji sam uvek smatrao da je meni svojstven: govorila je u dugim, složenim rečenicama, prepunim prideva, priloga i digresija.

Vreme za posete je prebrzo prošlo. Hodali smo polako i držali se jedno drugog dokle god smo mogli.

Morali smo da gledamo jedno drugo kako odlazimo, neznajući da li ćemo se ponovo videti i kako će se razvijati naš odnos. Ona će se vratiti svom dečku, koji ju je čekao na parkingu. Ja ću se vratiti u svoju ćeliju, sa spartanskim, betonskim zidovima, kompletom od nerđajućeg čelika sa WC šoljom i lavaboom – i samoći. I za sobom ću zatvoriti vrata.

Denijel Rojston je četrdesetogodišnji zatvorenik kazneno-popravne ustanove u Merionu, Ohajo, gde služi 31 godinu zatvora za silovanje i provalu koje je počinio kada je imao 21 godinu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu