Florans Najtingejl: Najpoznatija medicinska sestra na svetu je neviđeno mrzela žene

Ako je neko oličenje požrtvovane starateljke nemoćnih, to je Florens Najtingejl. Ova ćerka bogatog engleskog bankara rođena 1820. najpoznatija je medicinska sestra u istoriji sveta, osim možda one sa naslovne strane albuma Enemaof the State (Blink 182, 1999.) Najtingejl je do svoje 24. stekla solidno obrazovanje i razvila interes za brigu o bolesnima, pa je počela da obilazi bolnice po Engleskoj. Na samom početku, cilj joj je bio da reši problem manjka radnih mesta za žene. U devetnaestom veku, posao medicinske sestre tretirao se kao neznatno bolji od posla prostitutke; nije zahtevao nikakvo posebno obrazovanje a čak ni, ako je verovati Mardži Bloj, inteligenciju. Najtingejl se 1853. zaposlila u bolničkoj administraciji, a 1854. povela 38 medicinske sestre na Krim da pomognu ranjenima i bolesnima tokom Krimskog rata. Zamalo da umre od tifusa, ali je preživela i zaradila nadimak „Gospa od lampe" pošto je radila po 20 sati dnevno i noću sama dežurala na bolničkom odeljenju.

Ovo zalaganje za prava potcenjenih negovateljica je povoljan proto-feministički početak, posebno imajući u vidu da se Najtingejl lično izlagala opasnostima profesije kao što je bila kolera. Posle Krima, posvetila se novim zahtevnim i opasnim poslovima, usput pišući ogromne količine teksta religijsko-socijalne sadržine. Pa ipak, ovo nije sprečilo Najtingejl da razvije bezbrižno licemernu mizoginiju koju je nosila do 1910. godine kada je mirno preminula u snu. Što je više milosrdna bila, to je manje milosti imala za žene koje nisu na samrti.

Najtingejl je mnogo toga imala da kaže na temu uspešne karijere jedne žene, tačnije o tome kako se on ne treba posmatrati kroz istu prizmu kao i karijera muškarca. U stavu da je upravo posao negovateljice pravi izbor profesije za ženu možda je preterala. Prvu knjigu izdala je 1859. – „ Obolničarkama: šta jesu a šta nisu". U njoj se obraća svojim „sestrama" koje upozorava da treba izbeći popularni „žargon" tog doba, „konkretno svu onu priču o navodnim pravima žena, ideju da bi žene trebalo da rade sve što već rade muškarci, kako u medicinskoj tako i u drugim profesijama, koja zanemaruje pitanje najboljeg načina da se ženske sposobnosti iskoriste." Najtingejl svoj stav elokventno obrazlože: „Nemojte se naći u situaciji u kojoj se vaš rad hvali rečima 'sjajno je to za jednu ženu'!" Pa ipak, imajući u vidu da se u to vreme protivila sufražetkinjama (kasnije se po tom pitanju pokajala), lako je zaključiti da je ova kritika upućena doktorkama, o kojima je Najtingejl mislila sve najgore. U pismu Džonu Stjuartu Milu iz 1860. godine, ona navodi da lekari ženskog pola nisu „ni najmanje doprineli" poboljšanju tragične situacije u medicini. One su „samo pokušale da budu muški doktori, i postale tek trećerazredni doktori."

Mnogi ističu da je Najtingejl uspela da ostvari svoj cilj, da je poslu medicinske sestre donela dostojanstvo savetujući pokornost i čistunstvu. Profesor En Krauter sa Univerziteta u Glazgovu smatra da je Najtingejl pažljivo nadzirala sve bolničarke pod svojom komandom, da im je obezbedila smeštaj i izolovala ih od muškaraca sve dok nisu bile sposobne da same započnu porodični život, „ navodno devičanski netaknute". Najtingejl, naravno, nije imala ništa protiv kaluđerica; ovde sebe pominje u trećem licu kad kaže da „negovateljski zanat nigde u Evropi ne sprovodi tako savršeno kao što ga sprovodi izvesna staromodna Sestra u londonskoj bolnici". Mnogi istoričari smatraju da je Najtingejl celog života ostala u celibatu, kao neka vrsta amaterske kaluđerice, samo što je život posvetila medicini umesto bogu. (Neki misle da je Najtingejl bila lezbijka; iako je sa brojnim ženama održala dugogodišnja prijateljstva – a osporavala im ljudska prava – biografi kao što je Mark Bostridž kunu se da ih nije ni pipnula.)

Danas je jasno da Najtingejl ne samo što je živela u zabodi, već je svoje zablude u izrazito pobožno prezrivom maniru iznosila. U pismu iz 1861. kritikuje knjigu svoje prijateljice, konkretno rečenicu u kojoj ova kaže da „Žene imaju više saosećanja od muškaraca." Najtingejl na to kaže da po njenom „bogatom iskustvu" – često je tvrdila kako je najiskusnija bolničarka u Evropi – „žene uopšte nemaju saosećanja". Nadmeno poput tipa koji se na nečiji opis letovanja nadovezuje opisom svog opsežnijeg iskustva na istoj lokaciji, Najtingejl ovde tvrdi da je njena prijateljica svoje poglede na lepši pol zasnovala na „tričavom tradicionalizmu" i dodaje: „Nikad nisam naišla ni na jednu ženu koja je zbog mene ili mog mišljenja izmenila svoj život makar za pedalj". Poređenja radi, samozadovoljno dodaje kako oboooožava da radi sa muškarcima, čije saosećanje je veće jer, za razliku od žena, veruju u njene teorije. Uzrok ove razlike je „ženska nesposobnost da jedna drugoj jasno saopšte činjenice ili verno prenesu informacije." Najtingejl kaže da bi rado platila petsto funti godišnje za posao sekretarice, ali…

… nemoguće je naći kvalitetnu. Ne znaju imena ministara, ne znaju ko je ko u Hors Gardu, ne znaju ko je od današnjih zvaničnika živ a ko mrtav. Istini za volju, nisam ni ja uvek sve to znala, ali zato postoje vojni listinzi i almanasi. Pa ipak, još nisam naišla na ženu koja bi pročitala ono što ne zna – iz saosećanja, zbog posla koji za mene radi.

Zaposlila bih ja žensko, ali šta ću kad se dobre ne javljaju na konkurs!

Naravno, sve ovo po mnogima ipak nije dovoljno da oduzme Florens Najtingejl status feminističke ikone. Samouvereno je radila ono u šta je verovala, i zahtevala da i drugi u to poveruju. Plus što je bila stvarno dobra bolničarka. U totalu, pošteno bi bilo priznati da Najtingejl nije bila izuzetno uspešna samo u svom polju. Iako nije bila mizogina u istoj meri u kojoj neke od istorijskih ličnosti o kojima smo ranije pisali, pošteno bi bilo i reći da je Najtingejl među prvima uspela da pokaže da i žena može da bude podjednaki gad koliko i bilo koji muškarac.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu