​Otelotvorenje: odakle je došao Dijego Maradona

Tekst koji sledi je adaptirani odlomak iz knjige Džonatana Vilsona „ MUSAVI ANĐELI: Kako je argentinski fudbal definisao jednu naciju i zauvek promenio sport ", objavljen uz dozvolu Nation Books.

Tridesetog oktobra 1960, trideset dve godine pošto je Borokoto opisao savršenog pibe klinca, kudravo derište u čijim očima sija nestašluk, čiji drski osmeh pokazuje zube okrnjene od bajatog hleba, taj ideal otelotvoren je u porođajnom odeljenju Evita Peron bolnice u Lanusu, industrijskom kraju južno od Buenos Airesa.

Dijego „Čitoro" Maradona i njegova supruga Dalma „Tota" Salvadora su poreklom iz Eskine u Korijentesu, sa severoistoka Argentine, u blizini granice sa Paragvajem. Otac je kao čamdžija živeo u kolibi obrasloj u trsku na obali reke; zarađivao je pecanjem i prevozom stoke na ispašu širom delte. Majka se preselila u Buenos Aires u potrazi za boljim životom i zaposlila kao služavka. Dve godine kasnije, Tota je ubedila Čitora da joj se pridruži. Isprva su živeli sa rođacima u južnom predgrađu po imenu Vilja Fiorito. Čitoro se zaposlio u fabrici za proizvodnju đubriva na Riačuelu, rukavcu gde je Pedro de Mendoza postavio temelje Buenos Airesa, i gde su se Deskamisadosi okupili 1945 da bi podržali Perona. Petnaestak godina kasnije, bio je to samo prljav kanal koji je delio bogate i siromašne žitelje grada. Nedugo pošto se bračni par Maradona doselio u Vilja Fiorino, njihovi rođaci su se odselili pa je Čitoro morao da sagradi kuću od metalnih ploča i otpadnih cigala.

Tota je rodila tri ćerke, a zatim ponovo zatrudnela. Rođenje njihovog četvrtog deteta prate brojne priče, kao da se veruje da je pojavi Maradone na ovom svetu morao da prethodi neki natprirodni znak. Najčešće se pominje da je Tota igrala kada je osetila oštar bol. Par sati kasnije, rodila je sina koji se navodno ritao dolazeći na svet. „Čestitam", kažu da je rekao doktor. „Rodili ste jedno zdravo muško magare." Nazvali su ga po ocu: el Diego .

Dijego Maradona je odrastao u straćari bez struje i vode. Vilja Fiorito, imao je običaj da kaže, usadila mu je viveza – snalažljivost, lukavstvo potrebno da bi se čovek uzdigao iz siromaštva. Ljudi iz provincija, insistirao je Maradona, bili su iskreniji. Viljerosi kao što je on, sa druge strane, bili su kao pleme. Svako se držao svojih prijatelja, i najviše cenio odanost. Sam on je, kako kaže, cabecita negra (crna glavica), potomak siromašnih Italijana i Gvarani domorodaca, radnička klasa, najniži sloj društva.

Za treći rođendan, Maradona je od rođaka Beta dobio loptu na poklon. Spavao je sa njom te večeri. Bili su nerazdvojni. „Neki se stide da priznaju da su poreklom iz vilja," kaže on. „Ja ne, jer da se nisam rodio kao viljeros, ne bih bio Maradona. Ne bih imao slobodu igre." Ali njegovo detinjstvo nemoguće je idealizovati. Vilja Fiorito nije imala policijsku stanicu, jer vlasti nisu hteli da lokalno stanovništvo ispred nje protestuje. Policajci su, dakle, na redovne patrole dolazili autobusom. Opasnosti za malog Dijega bile su prizemnije prirode. Još kao beba, upao je u septičku jamu. „Dijegito," vikao je stric Sirilo dok ga je izvlačio, „Ne daj da ti glava potone u govna." Ovu anegdotu Maradona često prepričava. Stričeve reči postale su mantra koju je ponavljao u najtežim životnim trenucima.

U detinjstvu, Maradona je zarađivao kako god je stigao. Otvarao je vrata taksija, skupljao i preprodavao otpadni metal i omote cigareta. Da bi preživelo, čovek je morao da bude snalažljiv. Živeli su daleko od snova Peronista, ali Čiroto i Tota ipak su držali slike Perona i Evite u kući. Rano su prepoznali sinovljevu sklonost ka fudbalu i podržavali ga na svakom koraku u ranom razvoju karijere. Na jednoj fotografiji, četvorogodišnji ili petogodišnji Dijego stoji pred žičanom ogradom u koju je toliko puta šutnuo loptu da je ostala izuvijana i izobličena. Celim putem ka školi pimplao bi zgužvane novine, pomorandžu, ili krpenjaču; ne bi smela da mu padne na zemlju čak ni kad bi prelazio preko železničkog mosta.

U decembru 1968, Maradonu su uzeli na probu Sebolitas, podmladak Argentinos Juniors. Ovaj klub osnovala je 1904. u Vilja Krespu grupa prijatelja socijalističkih i anarhističkih principa. U početku su se zvali „Čikaški mučenici", po osmorici anarhista obešenih ili uhapšenih posle Hejmarkets nemira u Čikagu 1886. Godinu dana kasnije, počeli su da se razvijaju pa su promenili ime u šire definisano „Argentinos Juniors". Fudbalski savez ih je prihvatio 1909. Nekoliko puta su se selili da bi se 1921. skrasili u centralnom okrugu La Paternal, nedaleko od mesta na kom su i počeli. Klub je 1930. bio jedan od prvih koji su prešli u profesionalne vode. Novca nikad nije bilo dosta, pa su 1936. ispali iz prve lige.

Vratili su se tek dve decenije kasnije. U to vreme bili su poznati po kvalitetu rada sa mlađim kategorijama, dok je prvi tim igrao atraktivan iako ne preterano uspešan fudbal. Nadimak im je bio los Bichos Colorados (Crvene bube). Argentinosi su 1960. završili sezonu na trećem mestu; imali su šanse da uzmu prvo mesto sve dok ih River nije porazio sa 5-1 tri kola do kraja, ali osnovni cilj te sezone bila je borba za opstanak. Plan je bio da izbace par dobrih mladih igrača i prodaju ih dalje većim klubovima.

Argentinos Juniors brzo su shvatili da je Maradona neobičan ali vanserijski talenat. Bio je nizak i zdepast, nesrazmerno velike glave – podsećao je na Omara Sivorija. Kao što je trener Fransisko Korneho kasnije rekao „došao je sa druge planete." Maradona je bio toliko nadaren da su iz kluba bili ubeđeni da je stariji nego što tvrdi, samo zaostao u razvoju. Tražili su da mu vide krštenicu, najzad poverovali da pred sobom imaju osmogodišnjeg vunderkinda, i odveli ga kod Dr Kača Paladina koji je prepisao tablete i injekcije da bi mu ubrzao rast. Od najranijeg doba, Maradona je naučio da je farmacija najnormalnija stvar u sportu.

Skoro preko noći, postao je fenomen. Na poluvremenu utakmica seniorskog tima, izvodio bi trikove za publiku. Kad su igrali protiv Boke u julu 1970, toliko ih je impresionirao da su navijači tražili da desetogodišnji dečak uđe u igru u drugom poluvremenu. Pojavljivao se na televiziji i žonglirao prvo loptom, zatim pomorandžom, a onda i flašom. Pitali su ga šta želi da postigne u karijeri. „Da osvojim titulu u ligi i Prvenstvo sveta", rekao je.

Maradonu su počeli da pominju mediji na nacionalnom nivou 28. septembra 1971; reporter iz „Klarina" bio je očaran predstavom koju je video na poluvremenu utakmice Argentinos-Independiente. Utisak donekle kvari što su greškom preneli da se čudo od deteta zove „Karadona". Ovaj desetogodišnjak, navodi reporter, poseduje retko viđenu kontrolu lopte i brzinu driblinga." Još značajnije od toga je činjenica da su Maradonu od samog starta uzeli za predstavnika pibe tradicije. „Dres mu je prevelik, a kosa mu pada preko očiju. Izgleda kao da je pobegao sa ranča. Štopuje loptu i kontroliše sa obe noge. Rođeni je fudbaler. Kao da je iz nekog drugog vremena. Ima baš onu argentinsku ljubav prema lopti. Zahvaljujući njemu naš će fudbal nastaviti da živi."

Teret očekivanja bio je ogroman za tako mladog čoveka, ali niko nije ni najmanje sumnjao da će Maradona uspeti da ga opravda. Sve ono što je usledilo donekle je menja perspektivu, naravno, daje značaj epizodama iz detinjstva kojih se u nekom drugom životu niko ne bi sećao. Ipak, od malih nogu je postojala određena sigurnost da je Dijego nešto posebno, da je predodređen za uspeh. Dali su mu da igra sa starijima, i dominirao je. Probleme u školi su mu tolerisali, direktor je bio toliko očaran njegovim igrama da mu je upisivao prelazne ocene za ispite koje bi propustio. Možda je već tada počeo da uči da za njega ne važe uobičajena pravila. Talenat, Maradona je ubrzo shvatio, sva vrata otvara.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu