Cenjkanje sa tužilaštvom u Srbiji: Loša procena, nemar i dogovor

Odlaganje krivičnog gonjenja, šta je to? – upitao me je prijatelj, blago unezvereno. Dobio je poziv da se pojavi u tužilaštvu, ništa mu nije jasno, nastavlja već očajnim tonom, pominjući neke članove zakona koji su njemu poznati koliko meni Papua Nova Gvineja.

- Čekaj da proverim. Skeniraj mi, molim te, taj poziv i pošalji na mejl. Sredićemo to, ne brini – pokušao sam da ga umirim.

Kad sam primio mejl, imao sam šta da vidim.

Moj prijatelj se teretio za ozbiljno krivično delo iz oblasti saobraćaja, član 297, stav 3, zaprećena kazna zatvor do četiri godine. Međutim, zahvaljujući novom Institutu koji nam je stigao iz običajnog-anglosaksonskog prava ( common law) sudski postupak još nije počeo. Mom prijatelju su nudili odlaganje gonjenja.

U biti to je neka vrsta nagodbe sa tužilaštvom. Vi nešto platite ili učinite, a oni vas dalje ne gone. Verovatno je mnogima iz američkih sudskih filmova poznat termin plea bargain (plea-izjašnjavanje o krivici; bargain-pogodba). To je slično.

Neki bi rekli da je ovde reč o cenjkanju sa tužilaštvom. Umesto da se protiv vas vodi postupak, krivična prijava će biti odbačena ako izvršite obavezu iz sporazma. A obaveze su uplata novca u humanitarne svrhe, naknada štete ili društveno koristan rad.

Rasterećenje sudstva, manja gužva u zatvorima, puniji budžet – svi su na dobitku, osim, naravno osumnjičenog, koji treba da se "otvori za kintu". No, možda je i bolje za njega da plati, da ne bi prolazio kroz ceo postupak – nakaleme se na kraju troškovi, a može da zapadne i zatvor.

Zbog svega toga, da bih prijatelju dao što puniju informaciju raspitao sam se o „cenovnoj politici tužilaštva".

- Druže, ovakva je situacija. Terete te da si u saobraćaju izazvao veliku štetu ili nekog teško povredio. Da li si učestvovao u nekoj saobraćajnoj nesreći u poslednjih godinu – dve?

- Saobraćajka? Jok bre… Ne mogu da verujem. Možda je neka greška?

- Slušaj, stvar je ozbiljna. Možeš u zatvoru da zaglaviš, i to do četiri godine.

Sa druge strane žice, tajac.

- Kako čujem, u takvim slučajevima tužilaštvo, čim te zove na dogovor, očekuje uplatu od sto, dvesta, možda i trista hiljada dinara, zavisi od okolnosti - nastavljam.

Tišina odjednom više nije izbijala iz slušalice:

- Ma je l' ti mene zajebavaš? Dve hiljade evra, možda tri? Pa odakle mi, rođače? Pa ti znaš da sam nedavno promenio posao; da imam dvoje dece, jedno u školi, drugo u vrtiću; da imam kredit za stan.

- Ne moraš da platiš, možeš da ideš u postupak, ali onda, ko zna šta će biti…

- Pa radije ću u zatvor, da se odmorim malo. A za šta me okrivljuju? - rezignirano će on.

- Da je neko zbog tebe imao veliku štetu, ili si ga teško povredio. Na primer, slomio mu koju kost ili nešto slično.

- Svašta.

- Znaš kako, najbolje je da mi daš punomoćje, pa ću ja otići da vidim šta je u predmetu – pokušao sam da budem konstruktivan.

- Ček', ček', da nije možda… Ma, nemoguće! Nemoguće da je to… A možda ipak jeste… Pa ne mogu da verujem!

- Šta? – zapitao sam nestrpljivo.

- Pa, pre nekih godinu dana, ma jok, letos, bila neka gužva u gradu, neki političari blokirali ulice, panduri na svakom ćošku. Ja čekam za volanom u koloni. Sparina, vrućina, ubilo. Ljudi trube, vidim ja, nema šanse da dočekam. Krenem da okrećem volan da izađem iz kolone i napravim polukružno, kad ono čujem i osetim neki udarac. Sa moje leve strane. Otvorim vrata, a ono čovek leži na asfaltu, bicikl pored njega, točak mu se još okreće. Taj čovek, biciklista, drži se za koleno i lakat. Napravi se tu gužva. Okupiše se prolaznici. Jedan pandur pritrčao, pozvao radiom kolege.

Došla i hitna ubrzo. Neka doktorka pregleda biciklistu, ovaj samo ječi i jauče. Doktorka mu kaže da nema vidljivih povreda. Upućuje ga da ode do Urgentnog centra da snimi lakat ili koleno, ako misli da treba. Biciklista jauče, napravio facu kao da mu creva ispadaju. Panduri me uveravaju da će sve biti OK. Čak ni štete nema, biciklu ništa ne fali. Samo mu se iskrivio korman. Biciklista me psuje, kaže da sam slepac i tako slično. Panduri mu podižu bicikl i podešavaju korman. Nekako u to doba, oni političari najzad rešili da prođu i saobraćaj krenuo. Policija mi vratila dozvolu; pri tom me upozorili da pazim kako vozim. Tako smo se rastali, a ja sam na sve to zaboravio, misleći da od toga ništa neće biti.

- Mora da je to - rekao sam uvereno. - Sigurno je povreda ipak bila ozbiljnije prirode, možda neki prelom?

- Ma kakav prelom, ovim očima sam gledao kako ga doktorka iz Hitne pregleda. Ništa mu nije falilo, samo je bio ugruvan od pada. Mada, čuo sam da je nešto pričao doktorki iz hitne da je i on zdravstveni radnik. Ko zna, možda je negde preko veze ishodovao snimak.

Upozorio sam prijatelja da u današnje vreme svega ima, pa i lažnih prijava štete radi naplate od osiguranja. Rekao sam mu da je njegovom auto-osiguranju sigurno već stigao odštetni zahtev, ako već nije isplaćen.

Tri dana je prošlo i čuli smo se opet.

- Ovo mi je bio najteži vikend i praznik u životu; gori od one dve Nove godine kada sam dežurao na poslu - započeo je tugaljivo. - Setio sam se Kafkinog Procesa i kako mi je bilo mučno kada sam ga čitao za lektiru. Sad sam proces živeo. Ne samo ja, nego i cela moja porodica. Ali nisam želeo da se pomirim sa sudbinom kao Jozef K. Shvatio sam šta treba da uradim.

- Šta? – zapitao sam.

- Pa da nađem nekog "iznutra". Setio sam se onog M. što sam sa njim išao u osnovnu; on je sad neko mudo u tužilaštvu. Ali ne u ovom, međutim, poznaje ljude. Nazvao sam ga juče i danas mi se javio da je izvršio uvid u predmet…

- I? Šta kaže?

- Pa, kaže da je slučaj zaista vezan za onog biciklistu. Navodno, slomljena mu je neka koščica, ili naprsla ili šta god… Međutim ovaj moj drugar je pozvao nekog sudskog veštaka sa kojim inače sarađuje i ovaj mu je rekao da takva povreda ne predstavlja tešku, već laku telesnu povredu. Kao, neko u tužilaštvu je napravio lošu procenu. Ovaj moj drugar je odmah pozvao nadležne i prihvatili su da prekvalifikuju delo. Sad valjda teoretski mogu da zaglavim samo godinu dana u ćuzi. Savetovao mi je da se sporazumem sa tužilaštvom i da platim koliko zatraže.

- E, super, pa da, čim je zaprećena kazna niža, i taksa će biti niža.

Prošlo je nedelju dana od ovog razgovora. Dok sam prelistavao neke papire pripremajući se da krenem na sud, zazvonio mi je telefon.

- Ej ćao, imam dobre vesti - radosno je započeo razgovor.

- Zoveš me iz zatvora? – upitao sam ga uz osmeh.

- Ma ne, bre, evo vraćam se iz tužilaštva. U džepu mi je sporazum. Odbaciće krivičnu prijavu protiv mene ako uplatim trideset hiljada dinara u humanitarne svrhe. Još su me i tešili kako znaju da mi je teško jer moram da platim toliki novac. Nisu ni svesni koliko mi je laknulo.

- Kako je sve prošlo, pričaj…

- Pa, pojavio sam se u zakazano vreme u Palati. To su neki kabineti u prizemlju. Dođem do onog u kojem sam imao zakazano, a ono na vratima piše: „Strogo zabranjen prolaz i strogo zabranjen ulaz bez poziva!". Morao sam da čekam da neko izađe da bih ušao. Kafka brate.

Unutra rade sve neka deca; rekao bih da je prosek godina - dvadeset i pet. Ništa, došao sam do nekog stola, pošto stolica nema; taj jedan mladić što radi tamo mi je izneo kakva je situacija i ponudio mi da platim ovu sumu i ja sam odmah pristao. Potpisao sam šta je trebalo, a on je to odmah odneo negde gore na potpis. Valjda su im šefovi na gornjim spratovima. I tako… Odoh ovo da uplatim, pa moram na posao!

- Pazi kako voziš! – dobacio sam mu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu