​Izbegli tinejdžeri pričaju o užasima koje su prošli na putu do Evrope

Do sada smo izgubili evidenciju o 10.000 izbegličke dece u Evropi. Nestala su sa radara i sada žive na marginama društva – rade ilegalno ako su imala sreće, žrtve su trafikinga ako nisu. To su najdrastičniji slučajevi. Deca koja su ostala sama i beže iz svoje domovine iz straha od smrti, putujući na neviđeno preko strane teritorije samo da bi ostala u životu. Neka od njih imaju samo devet godina.

I dok se granice po Evropi zatvaraju, otvaraju se nove rute, svaka opasnija od prethodne. Otkako je martovski sporazum između EU i Turske zaustavio priliv izbeglica preko Grčke, sada su novi front postali Sicilija i obližnje ostrvo Lampedusa – najbliže tačke u Evropi kada se putuje iz Afrike. Prema organizaciji Save the Children, do sada je brojka samostalnih tinejdžera koji se iskrcavaju na italijansku obalu 4.100 – četiri puta viša nego prošle godine.

A sve su mlađi. Ovih dana uobičajeni su 13-godišnjaci i 14-godišnjaci, a centri za prihvat svuda po brdima srca Sicilije puni su mladih dečaka (i u velikoj većini radi se o dečacima; 92 odsto maloletnika bez pratnje su muška deca) koji pokušavaju da se snađu. Jedna od glavnih ruta iz Afrike sada ide preko Libije, koja je u velikom haosu i svaki dečak koji uspe da se probije sa sobom donosi košmarnu priču o zarobljeništvu, prinudom radu i premlaćivanju.

"Naš cilj je da ovim dečacima obezbedimo sredstva da se osamostale", kaže Save the Children, koja ukazuje hitnu negu dečacima od trenutka kada se oni iskrcaju. Impresivna ambicija. Zbrinjavanje 3.000 njih u Velikoj Britaniji je samo početak. Kameron je pristao da prihvati one kojima je pomoć najpotrebnija – ali njegova sledeća bitka je da utvrdi ko su oni.

U centru organizacije Save the Children na Siciliji, zamolila sam neke od ovih mladih izbeglica da nam ispričaju svoje životne priče.

Trebalo mi je dve godine da stignem ovamo. Napustio sam svoju zemlju zbog građanskog rata. Živeo sam u Bamaku, glavnom gradu Malija, gde smo se zatekli između dve vatre. Živeli smo pod opsadom u sopstvenoj kući – bilo nam je teško da izađemo čak i po hranu. Moja škola se odavno raspustila, moji roditelji su umrli kad sam bio mali, a kad je moj stariji brat poginuo u sukobu, nisam imao drugog izbora nego da odem.

Moja baka mi je dala nešto novca i krenuo sam u aprilu 2014. godine, stigavši do Obale Slonovače. Ostao sam tamo skoro godinu dana prodavajući plastične poštanske džakove, u pokušaju da skupim novac za ostatak svog putovanja.

Istog trenutka kada sam napustio Obalu Slonovače, shvatio sam koliko će teško biti. Nisam bio dovoljno hrabar i želeo sam da pođem nazad. Nazvao sam svoju baku, ali ona mi je rekla da je izbila epidemija ebole i da sad ne mogu da se vratim.

Prošao sam kroz Gvineju, Niger i ušao u Libiju. Stigao sam tamo u februaru ove godine, ali sam odmah bio zarobljen i smešten u neku vrstu privatnog zatvora u nečijoj kući. Proveo sam tamo pet dana pre nego što su došli neki ljudi, odveli me sa sobom i terali me da radim za njih. Ništa me nisu plaćali. Moja posao je bio da punim vreće sa peskom i nosim ih do kuće koja je bila u izgradnji.

Na kraju su me pustili. Otišao sam pravo na plažu da pokušam nekako da pređem more. Zaustavila me je policija i uzela mi sav novac pre nego što me je pustila na brodić. Pošli smo u ponoć i istog trenutka kad sam se popeo na brod pomislio sam: 'To je to, došlo je moje vreme.' Bio sam siguran da ću umreti. Bilo je zastrašujuće. Srećom, u deset ujutro narednog dana, iz mora nas je izvukao italijanski brod za spasavanje.

Pričao sam preko telefona sa bakom; ona je mnogo srećna što sam uspeo da stignem dovde. Ali pomisao na to da sam ja ovde a ona čak tamo je nepodnošljiva. Trudim se da ne mislim o tome. Strašno je.

Ne sećam se kad sam otišao iz Pakistana. Mislim da je to bilo pre oko šest do osam meseci. Živeo sam blizu granice sa Avganistanom. Pošao sam nakon što su dvojica mojih najboljih prijatelja oteti i prisilno pridruženi terorističkoj grupi. Ranije nisam verovao da se takve stvari stvarno dešavaju. Plašio sam se da ću ja biti sledeći. Pričao sam o tome sa svojom majkom i ocem, i oni su se složili da bi za moju bezbednost najbolje bilo da odem. Imam ujaka u Italiji, tako da sam mislio da pokušam da stignem do njega.

Putovao sam preko Irana, Turske, Grčke, Makedonije, Hrvatske, Srbije i Austrije. Moj otac je penzionisani vojnik; dao mi je 6.000 evra za moje putovanje. Putovao sam tako što sam uglavnom plaćao ljude da me voze svojim kolima. Često bismo se nagurali mnogo nas – desetoro pozadi i petoro napred. Da bih stigao do Grčke ukrcao sam se u čamac veličine metar sa tri. Bio sam napola u vodi, a napola u čamcu. Kad smo pristali, vojska nas je sprovela u logor, a poslati smo prvo u Nemačku, zatim na Siciliju.

Trudim se da što češće pričam sa majkom, ocem i ujacima. Otac mi je poslao moje dokumente iz Pakistana. Imam jedno svedočanstvo iz birotehničke škole i dva iz izviđačkog kampa. Nadam se da će mi pomoći da nađem posao.

Rođen sam u severnoj Nigeriji i najmlađi sam u svojoj porodici. Kad sam imao 12 godina, grupa muškaraca je upala u moju kuću i zarobila moju porodicu. Imao sam sreće zato što sam se nalazio iza prozora pa nisu znali da sam tu. Video sam kako su vezali ruke i noge mom bratu, i zaklali ga kao kozu. Video sam oca i majku kako plaču. Potom su ubili mog oca bodežom; samo su mu prerezali grkljan. Ubili su i dvojicu od trojice moje braće. Sve sam video.

Moja majka mi je mahnula da bežim jer je znala da ću biti sledeći. Počeo sam da trčim. Kad sam ugledao kamion sa otvorenom zadnjom stranom, samo sam otrčao do njega i uskočio. Osam dana kasnije stigao sam u Niger i počeo da prosim na ulicama. Prišao mi je jedan čovek i pitao me da li bih voleo da otputujem do Libije. Nisam znao gde je Libija, ali mi je on objasnio da je tamo bolje nego u Nigeru.

Popeo sam se na veoma velik, dugačak kamion. Bio je pun ljudi, od kojih su se mnogi među sobom tukli. Bilo je tu mnogo raznog sveta – ljudi iz Senegala, Nigerije, Malija, Gane – i svi su želeli do Libije. Trebalo nam je oko tri dana da stignemo zato što se u međuvremenu kamion pokvario u pustinji. Srećom, imao sam nešto malo svoje zalihe vode. Bio sam mali dečak, tako da ljudi nisu pokušavali da mi je ukradu.

Kad sam stigao u Libiju, odmah sam bio uhapšen. Mislio sam da se radi o policiji zato što su bili u uniformi. Rečeno mi je da sam ušao u zemlju ilegalno i tad je započeo najgori period mog života. Strpan sam u zatvor na dve godine, gde su me držali okačenog na krst, ponekad da visim naopačke, i mlatili me i danju i neću. Stavili su me u lance – još sam sav prekriven ožiljcima. Kad su nam davali hranu, bacali su nam je kao psima; istresli bi je na pod i nabijali nam glave u nju dok je jedemo sa zemlje. Svakog dana sam malo više gubio razum.

Jedne noći sam video ljude kako beže, pa sam odlučio da i ja pobegnem s njima, i tad smo ugledali brodiće. Nisam imao pojma šta je Italija niti gde se nalazi, ali sam ipak potrčao i uskočio u brodić. Do tada sam godinama gledao ljude kako umiru preda mnom – mislio sam da će bilo gde biti bolje nego tu gde sam sada.

Sad sam ovde i srećan sam što sam živ. Ne znam gde mi je majka i nisam pričao sa njom otkad sam otputovao. Ako mi dopuste, voleo bih da ostanem u Italiji. Voleo bih da idem u školu i da radim, da konačno saznam šta je život.

Mrtvi su mi i otac i majka. Nakon što su umrli, nisam imao hrabrosti da ostanem u Gvineji. Imam jednu stariju sestru, ali ona ima verenika, tako da je bezbedna. Kada sam joj rekao da razmišljam o tome da odem, podržavala me je u mojoj nameri. Dala mi je nešto novca da stignem do Senegala. Godinu dana sam proveo tamo radeći kao nosač kako bih sakupio novac za ostatak putovanja. Zatim sam putovao preko Malija, Burkine Faso i Nigera. Istog trenutka kada sam stigao u Libiju, strpali su me u zatvor. Moji tamničari su mi naredili da zovem svoju porodicu i kažem im da šalju novac. Rekao sam im da nemam porodicu i onda su me tukli.

Ne mogu vam opisati koliko je bilo grozno u zatvoru. Bilo je nas između 10 i 15, pokupili bi nas svako jutro u šest ili sedam i terali nas da radimo. Nisu nas plaćali. Posle nekih mesec dana, samo su nas pustili da idemo.

Išli smo noću da se ukrcamo na brodić. Nas 115 naguralo se na jedan veoma mali brod. Nisam se plašio. Svi su se drugi plašili, ali ja sam bio smiren. Mislio sam: 'Ovo je prosto nešto što moram da pregrmim.' Kad sam nazvao svoju sestru da joj kažem da sam stigao do Italije, nije mogla da veruje. Bila je tako srećna zbog mene.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu