Proverili smo kako funkcionišu veza i ljubav kad parovi rade zajedno

Biti u ozbiljnoj, dugoj i posvećenoj vezi je lepo ali i teško. Naročito ako ste se odlučili za zajednički život, javlja se čitava nova dimenzija praktičnih i malo manje praktičnih problema u svakodnevnom bivstvovanju. Iako ponekad život pod istim krovom zvuči idilično, lepršavo i šljokičavo, činjenica je da ti špajz postane jedino mesto u stanu gde možeš na miru da igraš igru na telefonu, a da bi bio sam sa svojim mislima potrebno je da izađeš ispred zgrade i sedneš na klupu. Možda ti se u određenim trenucima, naročito u početnoj fazi veze, učini savršeno da sa voljenom osobom provedeš 24 sata, ali istina je da nije lako deliti sa nekim krov i krevet non stop. I kancelarijski sto. I ogledalo dok pereš zube. Svakog dana.

Ipak, pronašli smo nekoliko parova koji rade u istim firmama i još uvek se nisu međusobno poubijali, već se drže za ruke i idu na posao. Pričali smo sa njima i izgleda da ljubav na poslu i nije toliko strašna, stresna, i naporna. Iako studija kaže da su ovakvi parovi manje posvećeni privatnom životu, ali zato profesionalno uspešniji, čini mi se da se Džim i Pem baš dobro provode.

Aleksandar (stjuard) i Jovana (stjuardesa)

Jovana: Prvo sam ja krenula da se bavim ovim poslom, pa sam naložila i njega. Veza nam se dosta promenila otkad radimo za istu firmu, ali je definitivno bolje nego pre kada je jedan od nas bio bez posla. Radimo na različitim letovima uglavnom, pa se ponekad desi da se samo poljubimo brzo u prolazu ili namignemo jedno drugom. Dešava se, ali ređe, i da zajedno letimo: dok smo u avionu to je haos, svađamo se non stop i prepiremo oko najmanjih detalja, čim izađemo napolje ljubav kulja na sve strane.

Dobra i specifična stvar kod nas je što i kad ponestane svih tema uvek imamo o čemu da pričamo a to su putovanja. Ili smešni gosti koje smo uslužili. Zbijamo interne šale i to nas održava. Na ovom poslu nemaš luksuz spavanja od osam sati, te sam poprilično zadovoljna kako hendlujemo sve. Što se tiče strasti, ukoliko ste dovoljno maštoviti nikad neće biti problema. Vrlo često se desi da provodimo jako malo vremena kod kuće, pa smo primorani da eksperimentišemo na drugim mestima, što i nije tako loše po našu situaciju.

Nina (novinarka i voditeljka) i Aleksa (novinar)

Upoznali smo se na poslu tokom mog prvog radnog dana. Sela sam na njegovo radno mesto. Zvučaće patetično, ali zaista od svega što se dešavalo tog dana, pamtim dve situacije, jedna od njih je kad mi je Aleksa pružio ruku da se upoznamo. Nije bila ljubav na prvi pogled. Dve i po godine smo bili drugari, a onda malo po malo počeli češće da se čujemo, razgovaramo i po nekoliko sati telefonom, viđamo van posla i ja sam bila ta koja je predložila da zajedno slavimo Novu godinu i tako je počelo, a traje šest i po godina.

Na našem poslu je i ranije bilo parova među kolegama tako da ostalima nije bilo čudno. Možda je u početku bilo neobično, ali odavno više nije. Ni Aleksa ni ja nemamo standardno radno vreme od ponedeljka do petka, pa je lakše razumeti obaveze onog drugog. Međutim, to radno vreme ume da bude i velika mana jer se desi da tokom nedelje nemamo zajednički slobodan dan i da jako malo vremena provedemo zajedno. Duge šetnje tokom kojih mi je dovoljno samo da se držimo za ruke i ne moramo jedno drugom ništa ni da kažemo su dragoceni trenuci i bukvalno terapija. Oduvek smo u redakciji znali podelu poslova i nismo nikad imali nesuglasice ni kada smo bili "samo" drugari. Sada funkcionišemo kao tim i na poslu i kod kuće. Naše svađe su samo za vreme derbija, ali to je već neka druga tema.

Velibor i Maja (nastavnici u srednjoj školi)

Iz malog mesta smo pa se znamo već dugo "iz grada". Međutim simpatije su se rodile tek u hodnicima škole gde oboje radimo. Ja predajem istoriju, ona srpski. Najzanimljivije u celoj našoj priči je to kako nas učenici posmatraju. Kada nas vide zajedno kako pričamo, vragolasto se smeju i upiru prstom u nas što je slatko. Posebno im je zanimljivo kada se zadesi da Maja posle mene drži čas. Razrogače oči i čekaju da vide kako ćemo se pozdraviti, šta ćemo reći jedno drugom. Pretpostavljam da im je zanimljivo.

Što se tiče našeg funkcionisanja i veze, zajednički posao ne predstavlja problem, čak je nekad i lakše iz praktičnih razloga. Iako radimo u istoj školi kada zvoni svako ide na svoj čas i predajte svoju temu. Zajedno smo na odmorima, sastancima, većima. Dobra stvar je što nas kolege ne ogovaraju jer znaju da ćemo preneti jedno drugom. Ponašamo se kao tim i za sada nam dobro ide. Kada smo kod kuće zajedno pregledamo pismene zadatke. Dešava se naravno da dođe do nekih lošijih perioda, ali tu je školski raspust da sve sredi i dovede na svoje mesto: ja idem na pecanje, ona sa drugaricama u šoping. Bitno je da svako gaji neki mini zaseban život.

Vukašin (Uvozno odeljenje) i Nataša (finansijski sektor)

Isprva smo se uglavnom se pozdravljali usput u prolazu na nekoj puš pauzi ili tako nešto.S obzirom na to da sam izašao iz duge veze i neko vreme bio u kratkim neobaveznim, tako sam i na novom poslu očekivao da ću možda natrčati na neku zanimljivu cicu, i to se i desilo a da nisam ni bio svestan da ću se za godinu dana oženiti i dobiti dete sa njom. Po kolegi koji je bio kurir u firmi sam joj posalo čokoladnu bananicu, što je kod nas u firmi zabranjeno (nije bilo dozvoljeno otvoreno muvanje po firmi među zaposlenima), tako da se tu i ona zainteresovala i raspitala o meni ali opet onako ispod radara ostalih kolega, koji bi verovatno odmah od toga napravili priču kao da sam ja Bred Pit, a ona Anđlina pa od toga ispao neki prljavi porno film na kraju. Da bih došao do njenog broja telefona a da ne provale kolege iskoristio sam trenutak kada joj je bila slava i pitao kolegu „Brate, daj Natašin broj da joj čestitam slavu". Nakon toga je sve pošlo svojim tokom.

U početku smo se krili na poslu, dolazili odvojeno. Bilo je dosta nezgodno. A onda nas je jedan kolega video u pozorištu kako se držimo za ruke i svi su saznali.

Muke i stresove sa posla nosimo kući zajedno. Dešava se i da nekad presušimo sa temama za razgovor. Desi se da kad dođemo kući sa posla nastane ćutanje od nekih sat vremena, ali ni to nije loše, jer svako ima svoj način da se malo restartuje za ostatak dana tako da ne davimo jedno drugog nekim pričama koje želimo da iskuliramo osim ako nije neki problem. Oko posla ima najmanje svađa, i to je nesto sto definitivno bar u našem slučaju spada u prednosti toga što radimo zajedno. Ljubav je poput balona: niko ne naduvava izduvani balon ponovo, tako da je mnogo bitno da se taj vazduh unutra čuva.

Stefan i Dušica (rade u školi streljaštva)

S obzirom na to da smo u ovom poslu više od deset godina ni sami se ne sećamo kako smo se upoznali….U početku naše veze je svima na poslu bilo čudno, ali su se brzo navikli. Sad im je glavna tema zezanja naravno: "Kad će svadba?" Smarači. Glavne prednosti rada na istom mestu su što u našoj situaciji možemo da zamenimo jedno drugo, zajedno idemo na posao, a mane su to što često dolazi do razilaženja mišljenja kako i šta raditi. Mada tolerantni smo oboje pa se snalazimo. Uglavnom se sve završava tako što Dušica kaže "Neš jebat", pa se ja smirim.

Do ovakvih situacija dolazi jer nekad i kod kuće pričamo o poslu, pa se jave prepirke. Različito je. Ima dana kada posle streljane ne možemo da pogledamo jedno drugo, a ima onih kada jedva čekamo da ostanemo sami.

Vojkan i Milena ( šef i sekretarica u istoj firmi)

Milena: Pre nego što smo se smuvali bila sam njegova sekretarica dve godine. U to vreme, nisam ga podnosila. Činio mi se nadmen i bezobrazan. Ubrzo se iz mržnje ne znam na koji način javilo prijateljstvo a zatim i ljubav. Sada smo zajedno šest godina, i dalje sam njegova sekretarica. Danas me zeza da sam namerno oblačila providne bluze kako bih ga zavela.

Teško je raditi sa partnerom u istoj firmi, naročito ako ste non stop u istoj prostoriji – e to je pravi pakao. Ali pakao koji naučite da kontrolišite i pokušate čak da uživate u njemu. Imali smo brojne krize pošto ja znam broj njegovih izdisaja u minutu, a on otprilike zna kad ću da počešem nos. Veliki je izazov očuvati svežinu i strast. Kada dođe do trenutaka netrpeljivosti i zasićenosti – jednostavno se razdvojimo na nekoliko dana. Ja odem kod svojih, a njega pustim da ceo dan igra Soni, bleji sa ortacima i duva. I to pomaže, vrlo brzo se uželimo. Dešava se da često idemo na poslovna putovanja individualno, i to nam je spas i pravi reset.

Sa druge strane, takva situacija na poslu zna da bude vrlo komična. Ja na primer imam običaj ponekad dok smo na poslu da mu šaljem seksi poruke samo da bih posmatrala kakav će izraz na licu imati kad ih dobije. Opet, i kada se naljutim ne mogu da vičem na njega na poslu pa mu šaljem smsove, i to zabavno posmatrati.

I da u krevetu se nikad ne igramo šefa i sekretarice. To je zabranjeno.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu