Devet ex-YU pesama uz koje smo rasli, jeli, uspavljivali se

Kažu da te je, kada počneš da se sećaš, odneo vrag. Kao dedu iz Bergmanovog filma, kraj, nema dalje. Samo što njima nije svaki dan odzvanjao od hromirano nezdravih potpetica zombi apokalipse u gradu postdistopije u kojem nema više ničeg što si voleo. Tako da nema šanse da se ne sećaš.

Moja generacija rađala se u kolektivu, rasla u kolektivu, bila pripremana da tu provede ceo život. Učili su nas da ako nemamo dovoljno od jednog parčeta keksa da podelimo sa svima, ne jedemo ni sami… I mi smo verovali. Nedavno sam bila na komemoraciji jednoj važnoj ličnosti čiju su poetiku voleli mnogi, bilo je zaista tužno i svečano, i odjednom sam shvatila. Mojoj generaciji niko neće držati počasne govore, ni jedan od nas nije izmislio novi talas, ne postoje pesme po kojima nas pamte. Mi smo samo sahranili vođu kada smo bili mali, vodili ratove iz srednje škole, doneli demokratiju na prvoj godini studija i iskvarili se u procesu. Naša strawberry fields sada su čista psihodelija, te jagode koje smo jeli bile su kržljave i kisele, sa ukusom čemera i klimave idile, ali nama su bile najlepše na svetu.

U to vreme su se u obdaništima puštale ploče sa gramofona i moje je imalo jednu sa kompilacijom najpopularnijih pesama u tom trenutku. Tu ploču bi nam pustili prvu, ujutru uz doručak, a do kraja dana bi se izvrtelo još nekoliko na kojima su isto bili hitovi. Dan bi uvek počinjao istom pesmom.

"Jugoslavijo"

(Od Vardara pa do Triglava)

Pesma iz 1980. godine koja je uspela da uskladbi gotovo sve komplementarne toponime u kojima se nije oskudevalo, veliku reku na jugu, planinu na severu, nacionalni park sa najvećom hidroelektranom na istoku, zajedničko more na zapadu. Izvodio ju je hrvatski ženski vokalni ansambl „Ladarice", tekst je napisao maher jugoslovenske muzičke scene Milutin Popović Zahar, a na melodiju inspirisanu makedonskom narodnom pesmom. Zbog svoje popularnosti smatrana je nezvaničnom himnom Jugoslavije. Upravo, sve rodoljubive YU pesme imale su sličnu matricu – počinjale bi ushićenim, romantičnim uvodom, na primer, „od Đerdapa pa do Jadrana, kao niska sjajnog đerdana…", koga bi pratila ozbiljnija, sublimno jeziva metafora - „krv se mnoga za te prolila; borba te je naša rodila".

Dnevna rutina većine tadašnjih trogodišnjaka počinjala bi odvajanjem od zaposlenih roditelja i knedlom u grlu, kroz koje je trebalo progurati parče hleba sa paštetom ili koturom salame odozgo. Godinama kasnije, salama sendvič vam u sinesteziji može imati ukus kofa krvi koje treba proliti da bi već u sledećem trenu sve bilo snažno i postojano do u večnost. Kao ono kada se„radnička te ruka stvorila" po ko zna koji put začulo sa gramofona, a mali Đorđe sedeći za stolom za kojim su svi žvakali ćutke, punih usta teatralno podigao pesnicu uvis.

Par meseci kasnije, pokušala sam nešto slično u Rovinju. Bilo je to malo ribarsko mesto u Istri dok ga nisu otkrili naši umentici, a onda ga je u slightly mondensko letovalište pretvorila srednja klasa koja je volela da sanja. Jedne večeri na terasi restorana čovek za sintisajzerom počeo je da izvodi poznate taktove. Izdržala sam neko vreme, ali je bilo jače od mene i jurnula sam napred: „Tetka, hoću da pevam ovu pesmu!" I svi su se divili malom detetu koje tako lepo peva ozbiljnu dramu. Ali u sred „Živi sretna u slobodi, ljubav naša nek te vodi" refrena, u daljini, u tami na moru iza ograde terase prolazio je brod, lepa, velika lađa sa svojim otmenim svetlima. Nešto takvo nikad nisam videla. „Tetka, vidi brod!", viknula sam pokazujući u mrak i čitava publika sa terase koju do tog trenutka nisam ni primećivala, zajedno sa mojom tetkom, prasnula je u smeh. Ja neko vreme nisam kapirala zašto.

"Po šumama i gorama"

Legenda kaže da je ovo partizanska pesma nastala tokom jugoslovenske Narodnooslobodilačke borbe, dok melodija potiče iz doba ruskog građanskog rata od Crvene armije iz Sibira. Tih `70-tih, kao i par decenija pre, pa sve do kraja `80-tih u modi su bili nosioci spomenice. Dnevnik u pola 8 Radio – televizije Beograd postajao je silver screen svečan kada bi na njegovom kraju bilo objavljeno: «Umro je drug taj i taj… nosilac spomenice». Kao dete znala sam za partizane, znala sam da su išli u kolonama da se bore, obučeni u rite, jer je zima i jad… U koloni bi, logično, naišli na spomenik negde usput, omanji kameni, nadgrobni, kakav krajputaš ili stećak i poneli bi ga sa sobom jer označava nešto mnogo važno, tj. njihov prolazak tim krajem. Davali su ga nekom posebno značajnom da ga nosi i taj neko bi postajao «nosilac spomenice.» Pa kad se umori, da ga drugom posebnom. Prošlo je neko vreme dok nisam saznala ko su, zapravo, nosioci spomenice. Tada ih je bilo znatno manje.

"Druže Tito mi ti se kunemo"

Sedela sam ispred televizora na kauču sa mojim ocem. Bilo je užasno dosadno i sporo to kretanje na ekranu u svim nijansama sive.

„Tata, kada će da otvore sanduk da vidim Tita?"

„Neće da otvore". Nisam pamtila da mi se ikad obratio tako mrzovoljno i potmulo dok gledamo tv.

Bilo je to prvo kajanje, taj osećaj da si propustio nešto veoma bitno. Imao si priliku da vidiš ranije, da učestvuješ, ali sad nikad nećeš.

Tih dana vaspitačice su plakale po ceo dan. Mi smo se zgledali. Šta se njima desilo?

Malo posle otac je rekao nešto nerazumljivo, kao, nemoj nikad ništa loše da kažeš o Titu u obdaništu, čak i da ti neko tako kaže,nemoj. Mogu roditelji da ti nestanu… Ne bih rekla ni da sam želela, nisam znala šta. Sve što smo slušali o Titu bilo je natprirodno… Onda su posle nekog vremena pločeopet počele da se pušatju. Ljilja u našoj grupi se svaki dan silno trudila da liči na Zdravka Čolića, imala je istu frizuru sa šiškama na stranu. Čak sam jojjednom prilikom obećala sat sa likom, majcu i tortu u obliku Zdravka Čolića ako me pusti na vrtešku . Kako on peva, govorila je. I ja sam bila svesna te melodičnepromuklosti koja tera u žmarce, pogledati samo: „Godine su prošle pune muuuka". Ali, ne znam zašto, nisam sanjala o njemu.

"Pozdravite moga tatu"

Prva pesma za decu Svetislava Svete Vukovića (1936 ), novinara, spikera, tekstopisca, autora pesme „Najlepša je zemlja moja," napisana za vojni festival 1976. godine. Ujedno prva izvedena pesma i prvi nastup neprikosnovenog dečijeg horaKolibri na čelu sa arhifigurom dečije pesme Draganom Lakovićem. Odmah je doživela astronomsku popularnost. U Saveznoj Federativnoj Republici Jugoslaviji u vojsku se odlazilo sa navršenih 18 godina života, najkasnije u 27-moj, a pomenutu pesmu horski su pevala deca sa prosečno pet godina. Dakle, prostom računicom stiže se dočinjenice da se roditeljstvo u SFRJ pretpostavljalo u tinejdžerskim godinama, tj. među omladinom ili onima jedva punoletnim. Greška. Bila je to metafizika ideologije. Autor će se u jednom intervjuu prisećati o svojoj inspiraciji, ona je bljesnula na spoj dečijeg hora i JNA. Jedini logičan ishod bio je tata koga je Armija „malo pozajmila", ali će ga obavezno vratiti. Srećnoj deci soc- realizma tate su odlazile na vojne vežbe ili na odsluženje vojnog roka, manje srećnoj deci odlazili su nekud, ponekad da se više nikad ne vrate. Bila je i ta jedna pesma o majci, „Moja mama, najlepša mama na svetu". Bilo je popodne pa su deca dovedena u svečanu salu obdaništa da se zabavljaju horskim praćenjem pesama sa gramofona malo šmirala. „Pola vas peva kao da nema majku!" dreknula je vaspitačica. „`Ajde ponovo!" Da, stvarno, šta ako neko ovde nema majku, stvorilo mi se, koliko li mu je teško da peva ovu pesmu. Utešila sam se da ne znam takve, znala sam da je Miši tata umro i njega su vaspitačice volele jer je bio mnogo dobar. Njega pesma o tati verovatno neće pogoditi jer je uvek dobar.

Mladi vojnici na odsluženju vojnog roka organizovano su dovođeni u posete obdaništima i tada bi im deca upriličila malu priredbu. Vojnici, kompletno obučeni u uniforme stajali bi u publici, poluodsutno se klateći u ritmu pesmica koje su pevala deca na bini. Pri kraju bi podigli u naručje poneko dete iz publike i pevali zajedno sa njm. Oni nepodignuti pikirali bi nekog slobodnog vojaka i stali pored njega sa čežnjivim pogledom. Više se ne sećam da li je mene moj podigao ili sam samo tako zamislila.

"Beograde Beograde"

Bila je to naša pesma. Razigrana, lepa vesela, sva lica bi ozarila radošću. Mi mali mislili smo kako je super, divno, što ima jedan tako fenomenalan grad, na ušću dveju reka, pa još ispod Avale, što ljubav svakome da i svetlom ispuni noć i zove se Beo - grad i, oh, kakva koincidencija, mi živimo baš u njemu! Sa ovom pesmom je dolazilo proleće, vrtela bi se na gramofonu sa svakim toplim danom sve više. Onda bi je izvodili na priredbama za kraj godine, obučeni u sve postojeće nošnje naroda i narodnosti čije smo igre prethodno odigrali. Posle bi se raštrkali u slobodu, na more, kod babe, dede, većina na selo. Moja majka bi se nasmejala svaki put kada bih je pitala da me vodi kod nje na selo. Objašnjavala mi je, dovoljno puta da shvatim na kraju, ona nije sa sela, ali tamo odakle je nema više ničeg. Taj pečat nepripadanja nekako je boleo. Mnogo pre nego sam u potpunosti uspela da shvatim pravo stanje stvari.

"Računajte na nas"

Dok smo to pevali nikom u glavi do kraja nije bilo jasno. Ko da računa s kim i gde? I koji smo to mi u „nas"… iz pedeset i neke?? Kakav nas to tok nosi (kako tok može uopšte da nosi?), šta je pogrešno ako slušamo ploče (pa ovde nam ih stalno puštaju?)… Šta je uopšte to „rok"? Ali zato, „Ja znam da nas čeka još sto ofanziva, jer moramo čuvati mir", e to već može. Nama je uglavnom super, al rat je non – stop, znamo šta se dešava samo onom iz Malog rita, tako da kad stigne baš do nas, sutra, prekosutra, moramo da uzmemo, ko mitraljez, ko bombu, pa kao Boško Buha, udri po Nemcima. Naš sistem vrednosti funkcionisao je tako da je najveća uvreda bila reći nekome da je Nemac. Ponekad bi u sred igre počeli priču šta bi sve radili Hitleru ako ga uhvatimo, palili kosu, nokte, čupali oči. Jednom mi je pripala muka dok sam se nadmetala sa nekim malim iz susedne grupe. Pomislila sam, nisam smela ni da pomislim skroz: „Jadan Hitler". Bila je već poslednja godina u obdaništu kada sam u slikovnici iznad crteža dečaka koji je lasom oko vrata uhvatio neko konjče napisala: „On Nemac."

Tog leta opet smo otišli u Rovinj, poslednji put za dugo vremena. U prizemlju kuće gde smo boravili, odseo je jedan stariji bračni par.Krupni gospodin sa istovetno krupnom, plavom gospođom govorio je nerazumljiv jezik, kao da krkljaju, ali bi oboje bili oduševljeni kad god me vide. Tetka mi je rekla da gospodina počnem daoslovljavam saonkel, pošto se tako u njegovoj zemlji obraća starijima,a ja sam nastavila da ga zovem njegovim krštenim imenom Fric. Rekla mi je da su iz Nemačke. Kako daleko i nerazumljivo, mislila sam. Tada su se na terasama velikih hotela tokom večeri održavale igranke i jednom su počeli da sviraju valcer, a Fric me je uzeo u naručje i krenuo da igra sa mnom. Posle par dana, ujutro silazeći niz stepenice, silno sam želela da sretnem Frica i gospođu i na izlazu naletela pravo na njih. Ne sećam se kako sam objasnila da mi je rođendan, samo me je gospođa oduševljeno uhvatila za ruke i počela da peva. Ceo dan sam dosađivala majci da ih pozove na ogromnu belu tortu koju je donela iz poslastičarnice na rivi, snebivala se da ne zna jesu li nešto isplanirali, da im ne dosađuje, ali oni su bili tu na vreme, obučeni kao za svečanu priliku. Sedeli smo u sumrak na našoj maloj terasi, ja podignuta na stolicu nad tortom da bi mogla da gasim svećice, čekala sam da završe rođendansku pesmu. Zvučala je užasno smešno ta pesma, i znam da dugo vremena nisam bila tako srećna jer sam konačno imala društvo na svom letnjem rođendanu. Ostala je samo jedna mutna fotografija šarenog društvanceta okupljenog oko torte na sprat sa odbljeskom od svećica.

"Zemljo moja" / Ambasadori

Pesma je prvi put izvedena na festivalu zabavnih melodija, Vaš šlager sezone, 1975. godine u Sarajevu. Osvojila je četvrto mesto i nagradu Zlatni mikrofon. Posvećena je jugoslovenskim gastarbajterima koji su odlazili iz Jugoslavije u potrazi za poslom. Kao deca imali smo poseban metrički sistem, govorili bi, mrzim te/ volim te/ molim te, do neba, do Meseca, pa onda do zvezda, do Sunca, do beskraja i do Univerzuma. Univerzum je bio najdalja tačka poređenja jer nismo znali baš šta znači, a ime je bilo uzbudljivo. Sanjali smo da ćemo kad porastemo otići negde daleko, taj Njujork, Pariz, London, Minhen, delovali su super, tamo se sve igračke pokreću i slatkiši su u svim bojama. Bićemo tamo neko vreme, koliko hoćemo, dok nam ne dosadi. Sve je bilo tako blizu i tako moguće. Kao ushićenje tih hiljadu tambura dok zajedno sa visokim C Ismete Krvavac, koji samo što ne prelazi u vrisak, objavljuje da dok ona, mi, nismo tu, na odmoru smo, verovatno, ona, zemlja, zove nas jer nas sreća čeka, sve zajedno. Bili smo ubeđeni u to, mi deca s kraja `70-tih, dok se jeza na refren sa gramofona širila malenom kožom svaki put kad bi savijeni tumarali okolo kao izgubljena pilad, naterani od vaspitačica da skupljamo mrve sa tepiha posle doručka. Laknulo mi je, trideset godina kasnije, kada mi je tada specijalni neko, na putu ka Sarajevu rekao da je Ismeta ok posle saobraćajke.

"Ulica jorgovana"/ Darko Domijan

I kad nije bilo migranata, novodobne halabuke Trećeg svetskog rata, ratovali su samo Iran i Irak i blokovska podela je doživljavala svoje najbolje dane, mi smo imali more, široko more i ono se prostiralo beskrajno čitavo leto. Bilo je svuda, u pesmama, na radiju, u našim nadanjima, kao nagrada za sve šuteve u dupe duge zime, jeseni i blatnjavog proleća. Čekali smo, dolazilo je sa toplinom i blještavim svetlom kroz širom otvorene prozore sobe grupe u koje smo zurili, pospremljeni u popodnevni odmor, potpuno obamrli. U tri sata, neizostavno, vaspitačice bi na kockasti gramofon sa motivom drveta stavljale veliku LP ploču. Ono što su "Zemljo moja" i "Jugoslavijo" imale da učine za jutarnje buđenje i podizanje svesti, ovaj odabir krasio je najdosadnije doba dana. I nikada se nismo pitali gde odlaze kada puste ploču i zatvorile vrata. Ponekad bi bukom ispitivali njihovu udaljenost, ali se one nisu vraćale. Sasvim polako i sigurno, cika i žamor, skakanje po krevetima, sve bi utihnulo. Već kod Dragojevićevog "Oprosti mi pape" misli su bile opipljive u mrtvoj tišini. Onako kako se petogodišnjaci pitaju šta da oproste, ja sam pokušavala da se setim svoga pape dok sam čvrsto verovala kako će mi najbolji prijatelj na svetu zauvek ostati tigrasta mačka koja u mornarskoj uniformi šeta niz ulicuu slici iznad mog kreveta i može da pokrećeočipreko mehanizma iza.

Statistika na ovim prostorima sigurno nikad nećeotkriti procenat začetka misli o samoubistvu generacije `76. Jer nisu sranja ono što čoveka spusti najniže. Gard, zajebano je kad te nateraju da spustiš gard.

"Albatros"/ Fleetwood Mac

A na kraju dana, svake večeri, bilo je isto. Nisam imala pojma kako se zove, voditelj je možda izgovorio, možda i nije, znala sam samo da dolazi, sa zvučnika radija. I svaki put bih ostala, iako sam želela da jurnem iz tame na svetlo kod majke, sa.. hm… pitanjem, bilo kakvim, mogu da dobijem vode… Ali nisam, bila bih prokleta kukavica. Leđa naslonjenih na zid u polumraku knedla bi se pela iz stomaka do grla postupno, sa svakim udarom mekane sunđeraste lopte u bubanj u ritmu otkucaja srca. Buljeći u mrak, očekivanje visoke note koja se otkidala iz melodične aždaje što proždire utrobu nije se merila ni sa jednim strahom posle ili očajem, ushićenjem. Odjednom je došlo. Nebo je crveno, bledo – žuto ponegde, kao vanila, ali duže, sa okeanom sivkasto-plavim koji se valja ispod. U suton, toliko je priča, toliko je reči koje treba reći… A… pričati je teško… Ta rečenica zvučala je čudno u dečijoj glavi u kojoj ništa slično do tad nije postojalo.

Prošlo je dosta godina dok nisam saznala sam da se pesma iz noćnog programa radija zove Albatros. Ubrzo potom nestao je i noćni program i mnogo što šta. Stvari nisu bile onakve kakve smo zamišljali. Držali smo korak sa vremenom, radili najbolje što možemo. U gradu postdistopije kojeg niko nije očekivao.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu