Ima li Donald Tramp dušu uopšte?

Kada neko osvoji predsedničku kandidaturu, njegova biografija se odmah izloži na medijski metalni sto i vivisecira. Svaki detalj njegovog privatnog života, svaki udisaj, predstavlja otkriće: Mit Romni je silom šišao druge , Barak Obama je nekad bio neumereni duvadžija , Hilari Klinton je kao tinejdžerka bila sledbenica Berija Goldvotera. Donald Tramp se, međutim, kao i u svemu drugom, razlikuje od svih njih.

Tramp je već tri decenije sastavni deo njujorškog tabloidnog ekosistema, do te mere da je osvanulo već na naslovnoj strani Posta da je navodno dobar u seksu. Nije dokumentovan čitav njegov život — uznemirava i sama pomisao na bebu Donalda Trampa, na primer — ali od osamdesetih je svaki njegov potez, od kupovine nekretnina preko bankrotstva do razmirica, brakova i razvoda, beležila gomila izveštača i foto-reportera omađijanih Trampovom kosom i neumornim ustima ispod koja su ispaljivala citate već spremne za objavljivanje.

U ono vreme, naravno, Tramp je bio relativno nebitna figura. Bogataš, svakako, i to onaj bogataš kojem je toliko bitno to što je bogat da se hvali skupocenim ručnim satom , ali koji je, kad se sve sabere i oduzme, samo prodavac koji prodaje samog sebe. Ulozi su bili prilično niski — obavio bi kupovinu ili ne bi, njegovi kazini bi promenili vlasnika ili ne bi, ali u svakom slučaju, koga je bilo briga?

Jedno od najboljih štiva o Trampu iz vremena pre kampanje, iz vremena pre nego što je počeo agresivno da zagovara teoriju da Barak Obama nije rođen u Sjedinjenim Državama, dolazi iz pera novinara Njujorkera Marka Singera. Njegov profil iz 1997. godine o slavnom vlasniku nekretnina je klasik ovog žanra i čovek je upečatljivo opisao Trampa kao nekoga čije je "postojanje neometano prigovorima duše". Kasnije, kad je profil sakupljen u knjigu Singerovih radova, Tramp je napao novinara u pismu Njujork tajms buk rivjuu, stvorivši publicitet koji je samo povećao prodaju knjige. Iz zahvalnosti, Singer je Trampu poslao zvaničnu zahvalnicu i ček na 37,82 dolara, a Tramp je odgovorio porukom u kojoj je Singera nazvao "TOTALNIM LUZEROM" — ali je samoproklamovani milijarder zato ipak unovčio ček.

Ta priča, zajedno sa originalnim profilom i Singerovim zapažanjima o nedavnoj kampanji, spakovana je u tanušnu knjižicu koja izlazi ovog meseca pod naslovom Tramp i ja. U oblasti zatrpanoj tomovima o kandidatu Republikanske stranke, ovo je plemenit pokušaj probijanja kroz neprobojnu Trampovu kosu i ulaska u njegovu glavu. Nazvao sam Singera da ga priupitam kako se osećao kad mu je Tramp lagao u lice i da li misli da je Donald zapravo srećan čovek.

VICE: Koji su bili vaši prvobitni utisci o Donaldu Trampu kad ste ga upoznali 1996. godine?

Mark Singer: Nakon što sam se prvi put sreo sa njim licem u lice, vratio sam se u redakciju i rekao: "Majko mila, pa ovaj čovek izvodi performans. Moram da se izborim sa fabrikovanom personom a ne sa običnom osobom sa kojom novinar mora najčešće da se nateže i izvlači iz nje podatke." Ta izveštačenost bila je prisutna sve vreme i bila mi je očigledna od samog početka. To je osoba koja bi radije da je izmišljena persona nego da živi neku vrstu neposrednog života kakav vi ili ja preferiramo.

Svih tih sati koje ste proveli sa njim nikada nije odustao od te persone?

Tramp nikada ne izlazi iz svoje uloge. On je sad u velikom problemu zato što mu ta persona koju je godinama negovao nije od koristi ako želi da dobije izbore. (Pod pretpostavkom da uopšte želi da dobije izbore.)

Je li ta persona koju ste vi videli u suštini ista ona koju svi vide na televiziji danas?

Ovo je samo drugačiji aspekt te iste persone. Od svega što je Tramp uradio između 1997. godine i današnjeg dana, ono što me je najviše iznenadilo bilo je insistiranje na Obaminoj krštenici. Nisam mogao da shvatim kakve bi on koristi mogao da ima od svega toga, čak i ako pretpostavite da ne postoji loša reklama. Nisam mogao nikako da razumem zašto se time bavi.

Nisam znao da je Tramp rasista. Nisam idiot, ali nisam to primetio pre 2011. godine [kada je prvi put optužio Baraka Obamu da je lažirao krštenicu] — i tada mi je postalo očigledno da je to zaista sastavni deo onoga što ga motiviše. Pretpostavljam da je morao da postoji neki drugi motiv, ali do današnjeg dana ne mogu da vam kažem šta je to, osim da je u funkciji neverovatne nesigurnosti te osobe.

Dok ste pisali njegov profil, Tramp vam je rekao mnoge stvari koje nisu bile istinite. Kako ste se osećali dok vam je sve to govorio u lice?

Nije mi smetalo. Nisu bili veliki ulozi i moj osećaj kao reportera je da najviše na ovom svetu volim kad me potceni osoba koju intervjuišem. Ako se Tramp prema meni odnosio sa prezirom, ako sam u njegovim očima bio nula, ništarija, onda nisam imao ništa protiv. Iskreno, to mi olakšava posao, ako me doživljava kao bezopasnog, nemoćnog šmokljana. Nije me lagao na neki poseban i određen način. Bio je samo ono što jeste. Bile su to sitne laži.

Bilo je to kao u onoj sceni koju sam opisao u knjizi: popnem se da mi pokaže stan, izađem iz lifta i on mi kaže: "Obično ne pokazujem ovo ljudima." [Stan je bio detaljno predstavljen u foto-reportažama u časopisima.] To je samo bio dokaz da je hroničan lažov — u tom članku sam citirao bivšu zamenicu gradonačelnika Aler Taunsend koja je rekla da ne bi poverovala Donaldu Trampu čak ni da mu jezik ima sudski pečat. Bilo mi je više nego očigledno da je to osoba koja ima veoma neobavezan odnos prema istini.

Da li i dalje mislite da on nema nikakav unutrašnji život?

Vi mi recite. Kako osoba koja priča o sebi, koji je toliko opsednut sobom kao on… Da biste bili toliko opsednuti sobom, to znači da morate da se preispitujete. Samosvesno preispitivanje, to sam mislio kad sam rekao "unutrašnji život", kad ste iskreni sa sobom o tome šta zapravo radite na ovom svetu. Kad imate egzistencijalne misli zasnovane na tome kako drugi ljudi reaguju na vas. Većina nas, ako shvatimo nešto neprijatno u vezi sa sobom, možda to krenemo da poričemo, ali se makar ponekad prepustimo toj aktivnosti.

Napisao sam tu rečenicu o njemu, "postojanje neometano prigovorima duše", pre nego što sam pročitao biografiju Majla D'Antonija, novinara Njuzdeja, koja je izašla prošle godine pod naslovom Nikad nije dosta . Citirao sam u svojoj knjizi kad Tramp kaže: "Ne upuštam se u samoanalizu jer mi se možda neće dopasti ono što vidim." To je najbliže bilo kakvom dokazu samosvesti što sam našao kod Trampa.

Mediji su bili kritikovani što suviše pažnje posvećuju Trampu, naročito tokom primarnih izbora Republikanske stranke, a ne izveštavaju o njemu dovoljno objektivno i agresivno. Da li mislite da je izigrao medije?

Izigrali su oni sami sebe. Nema sumnje da je njegova persona zabavna, bilo da gledate MSNBC ili FOX, bilo da mislite da ljubopitljivo zurite u saobraćajnu nesreću kraj puta ili vas zaista uzbuđuje jer govori ono što želite da čujete. Osećam se krivim što koristim reč zabavan, ali mislim da je to verovatno racionalna odrednica. Nisam imao ništa da kažem o svemu ovome čitave prošle godine. Samo sam gledao. Nisam želeo ništa da pišem o njemu. Nisam želeo da se pridružim horu. Nisam želeo da doprinesem pažnji koju dobija. To je bio moj utisak prvih nekoliko meseci. Onda sam shvatio da on prosto neće otići.

Sve vreme sam čekao da ljudi počnu istinski da izveštavaju. Šta da vam kažem, Univerzitet Tramp kao tema postoji već neko vreme. Bilo je tu toliko toga drugog što ste mogli da uradite da biste razotkrili činjenicu da taj lik nije ono što tvrdi da jeste, ma ni izdaleka. On ne poseduje 10 milijardi dolara. Niko ne zna tačno koliko poseduje, ali sigurno poseduje samo delić toga. Zašto se novinari onda nisu bavili time? To je bio ogroman propust. Neću da budem isključiv zato što je bilo ljudi koji su to radili: Politifekt, Vašington post, Njujork tajms je počeo da radi na tome. Ali i dalje je bilo dugih vremenskih perioda kad su se prema Donaldu Trampu odnosili kao prema kredibilnom kandidatu, a on to nije zaslužio. Ne kažem da je štampa kriva za Trampa, mislim da je Tramp kriv za Trampa, ali je svakako postojao vakuum.

Jedno je sigurno, ljudi koji zaista podržavaju Trampa ne mare za to šta pišu mediji. Ali ta grupa nije dovoljno velika da se dobiju izbori. Negde u sredini imate grupu koja mora biti izložena činjenicama o ovom liku i dugo im je trebalo da se to desi.

U redu, poslednje pitanje: Da li mislite da je Donald Tramp srećan? Da li mislite da je on srećan čovek?

To je stvarno dobro pitanje. [duga pauza] Razlog zbog kog je teško odgovoriti na to pitanje jeste zato što ne znamo da li postoji Donald Tramp kao stvarna osoba, koja se krije iza te persone Donalda Trampa. Stvarnoj osobi bismo mogli da pripišemo raznorazna ljudska osećanja. Ali javna "persona" Donalda Trampa ne funkcioniše ni prema jednoj konvencionalnoj normi ljudskog ponašanja. To je kao da gledate glumca koji igra ulogu u filmu ili u pozorišnoj predstavi i vi sada pitate da li je taj njegov lik srećan ili da li je glumac srećan. To su dve veoma različite stvari. Zato bih rekao da je odgovor na to pitanje nesaglediv.

Ali ja zaista nastupam pod pretpostavkom da ne postoji emotivno ogoljeni Donald Trump. Kad ogolite tu osobu ili je nekako uklonite, dobijate jednog veoma osetljivog Donalda Trampa — ispod ostaje to jedno veoma nesigurno stvorenje. E sad, to je ta stvarna osoba, ta nesigurna osoba o kojoj govorim. Ali ono što zbunjuje jeste toliki raskorak između gromoglasnosti, hvalisanja, bombastičnosti i tog nesigurnog, osetljivog, hiperaktivnog deteta — tu je taj raskorak najočigledniji.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu