medicina

Porodica koja ne oseća bol

Njihovi geni mogli bi da pomognu u lečenju ljudi sa hroničnim bolovima.
23.12.17

Ovaj tekst je originalno objavljen na sajtu Tonic.

Kad je Leticija Marsili imala šest godina, volela je da se penje na sve što bi se našlo u njenom vidokrugu, od drveća do uličnih lampi. Jednog dana dok se penjala na banderu, probušila je prsa ekserom koji je virio iz drveta. Umesto da počne da vrišti od bola, ona se prosto skinula sa eksera i pokrila krvavu rupu majicom. Da je bila povređena neko je shvatio tek kad je majka danima kasnije primetila ranu dok ju je kupala.

Reklame

Marsili, koja danas ima 52 godine, kaže da je to bio jedan od mnogih puta kad je doživela nesreću tog tipa — kao što je pad s bicikla ili uganuće članka — a da na to nije reagovala bolom. "Mislila sam da samo imam jak karakter", kaže ona.

Ali Marsili zapravo nosi mutaciju u jednom od svojih gena koja dovodi do urođene hipoalgezije iliti poremećaja ljudske neosetljivosti na bol. To je retko genetsko stanje zbog kog ljudi ne mogu da osete bol i često su neosetljivi na druge stimulanse kao što su toplota i snažan pritisak. Jedan od kolega Marsilijeve, istraživač bola, prvi put je posumnjao da bi Marsili mogla da bude neosetljiva na bol 2000. godine. Zato što je poremećaj genetski, otkrili su da ga ima i pet drugih članova porodice Marsili — njena majka Meri, 78; njena sestra Marija Elena, 50; njena deca Ludoviko i Bernardo, 24 i 21; i njena nećaka Virdžinija, 17.

Zajedno, Marsilijevi pružaju jedinstvenu priliku naučnicima da otkriju gene koji nam omogućuju da osećamo bol. U novoj studiji objavljenoj u Brejnu prošle nedelje, grupa naučnika saopštila je da su kod porodice Marsili otkrili specifičnu mutaciju u genu ZFHX2 i, sa njim, potencijalnu metu za lekove u alternativnim lečenjima bola.

Bezbolnost je obično nasledna, kod ljudi koji su inače u intelektualnom i mentalnom smislu savršeno normalni. Mogu da osete dodir, čak i veoma blag dodir, i pritisak. Mogu da razlikuju toplo od hladnog, a normalni su i u neurološkom smislu. Ali kad je u pitanju bol, oni ga prosto ne osete. Neki slučajevi su teži od drugih, u zavisnosti od toga koju genetsku mutaciju nose. Džejms Koks, molekularni biolog sa Londonskog univerzitetskog koledža i vodeći autor ove nove studije, kaže da jedna porodica sa kojom je radio u prošlosti nije imala čulo mirisa.

Reklame

Porodica Marisili ima čulo mirisa a i dalje oseti izvesnu količinu bola, samo umanjeno. Marsili kaže da im ne smeta ljuta hrana i, pošto su veoma tolerantni na toplotu, često se ne natrontaju odećom kad je hladno. Drugi članovi njene porodice takođe su doživeli povrede za koje nisu znali. Koks kaže da je majka Marsilijeve jednom pala i slomila članak, a kad su posle toga otišli kod lekara, njeni rendgenski snimci pokazali su da je ranije već lomila isti članak. Ona za to nije imala pojma. Ista stvar se desila sa sinom Marsilijeve: doktori su primetili kalcifikaciju na njegovom laktu, što ukazuje na to da ga je već lomio a da toga nije bio svestan.

Da bi otkrio gen koji kod njih izaziva neosetljivost na bol, Koks je koristio sekvenciranje eksoma — tip genetskog sekvenciranja kada analizirate samo gene koji prave nešto: ili protein ili nekodirajući RNK. Analizirajući svakog člana porodice sa tim stanjem i poredeći ih sa zdravom kontrolom iz opšte populacije, otkrio je dva mutirana gena zajednička za sve članove porodice Marsili koji ne osećaju bol. To je bio naporan proces: prvo im je uzeo uzorak krvi još 2010. godine i bila su mu potrebna tri pokušaja da bi potrefio pravu mutaciju. Nakon što je pronašao gen, on i njegov saradnik, čulni neurobiolog Džon Vud, koristili su miševe kako bi dokazali da gen koji su pronašli učestvuje u obradi bola.

Otkriveno je svega nekoliko gena koji dovode do neosetljivosti na bol, kaže Džef Vuds, medicinski genetičar sa Univerziteta u Kembridžu, koji takođe proučava porodice neosetljive na bol, ali nije učestvovao u ovoj studiji. "To je pomalo čudno, jer ako pogledate slepilo ili gluvoću kod ljudi koji su rođeni slepi ili gluvi, postoji nekoliko stotina gena koji će izazvati jedno od ta dva", kaže on. "Ali kad je u pitanju bol, baš je čudno što učestvuje vrlo malo njih."

Reklame

Cilj sa pronalaženjem ovih gena jeste da se bolje razume kako telo oseća bol i da se zaustavi proces kod onih koji osećaju hroničan bol. Jedan od četvoro ljudi u Sjedinjenim Državama oseća bol koji traje duže od 24 sata, a onima sa hroničnim bolom koji su postali otporni na droge kao što su opioidi nemamo da ponudimo nikakve efikasne alternative.

Gen koji su pronašli Koks i njegov tim sačinjava veoma veliki protein koji nema jednu specifičnu funkciju, već utiče na funkcije drugih gena i koliko se one iskazuju — to je kao nekakav regulator bola. Iako to njihove nalaze čini komplikovanijim, Vud kaže da je to i uzbudljivo. "Na neki način to ukazuje na stazu", kaže on. "Ako razmišljate o lečenju hroničnog bola, možete ili da pronađete neki način da blokirate sam taj gen ili neke od njegovih nizvodnih meta. Iako se radi o veoma retkoj porodici i čini se da se radi o veoma, veoma retkoj mutaciji, mnogo važnija poruka je da vam to daje pregršt novih meta kad razmišljate o kontroli bola."

Vuds je prethodno objavio studije o dva gena koja je pronašao kod porodica neosetljivih na bol, koji učestvuju u načinu na koji neuroni za bol funkcionišu i razvijaju se. "Na neki način oni se razlikuju od Koksovog gena, na drugi su maltene isti", kaže on. "Formirate svoje neurone bola, ali oni ne mogu pravilno da funkcionišu. Tako da bi ideja lečenja bola očigledno bila: da li možete da obrnete efekat tih gena tako da ne unište vaše neurone bola, zato što bi potpuna neosetljivost na bol bila opasna, već da zapravo samo umirite svoje neurone bola." Drugim rečima, umesto da nađe prekidač za isključivanje bola, Vuds se nada da će u svom radu pronaći prekidač za utišavanje i načiniti neurone bola manje osetljivim kad se jednom aktiviraju.

Reklame

Ali genetski nalazi ne uspevaju uvek savršeno da se primene na lečenje. Jedan od Vudsovih genetskih nalaza koji je najviše obećavao nije imao mnogo efekta kad je primenjen na modelu miša. "To je bio veliki šok za sistem zato što smo mislili da će to biti savršen protein i gen za blokiranje", kaže on. "Trebalo bi da bude predivan analgetik, ali opet nije."

Lek zasnovan na jednom drugom genu, identifikovanom pre više decenija kod porodica neosetljivih na bol, sada se testira u kliničkim uslovima i Vuds kaže da te probe veoma obećavaju. Postoji veoma mali broj porodica na svetu sa tom specifičnom mutacijom, kaže on. "Ali uprkos toj retkosti, to nam i dalje pokazuje staze kojima putuje bol, a koje, ako ih blokirate, blokiraju bol i ne bi trebalo da imate bilo kakve druge nuspojave", kaže on. "Dakle, radi se o dva koraka. O kliničkom otkriću i prvobitnom dokazu da je gen važan za bol. A potom: o jednom sasvim drugom otkriću molekula za blokiranje te specifične interakcije."

Ipak, ne smemo zaboraviti da cilj ovog rada nije rekonstruisati neosetljivost na bol ovih porodica — već samo otkriti staze koje nam omogućuju da smanjimo bol kod onih koji zbog nečega ne uspevaju da ga isključe. Ne treba da zavidimo na odsustvu bola zato što nas on štiti, kaže Koks.

Članovi porodice Marsili nisu se sretali sa teškim problemima kao deca, ali maloj deci koja ne osećaju bol to se često dešava: ona umeju da odgrizu vrhove svojih prstiju ili oštete svoje usne, usta ili druge delove tela. "Kao što to rade male bebe, ona istražuju svet svojim ustima i zubima", kaže Vuds. "A neka od njih će se opeći zato što samo sednu na radijator ili spuste glavu na vruć tanjir." Vuds kaže da je jedan dvanaestogodišnji dečak kog je lečio voleo stalno da zapodene kavge u školi. "To je ponašanje kom ste skloni samo kad ne osećate bol."

Reklame

Vuds kaže da je nažalost uobičajeno da ljudi koji ne osećaju bol budu ozbiljno povređeni ili da ponekad čak umru. "To je opšti nalaz bilo kog uzroka urođene neosetljivosti na bol", kaže on. "Imate ljude, uglavnom muškarce, koji će prerano umreti. To je zbog toga što preterano rizikuju u svemu. Bol ne zauzdava njihovo ponašanje i imamo brojne tragične priče u kojima su ljudi, muškarci posebno, radili lude stvari jer nije bilo razloga da ih ne rade. Čak i ako su doživeli težak pad ili povredu, nije ih bolelo."

Da ironija bude veća, ako ne osećate bol, važnije je da se suzdržavate, kaže Vuds. Marsili kaže da sada kada njena porodica zna za svoje stanje, njeni članovi pokušavaju da obrate pažnju na sve što osećaju, koliko god blago bilo, kao pokazatelj da bi mogli biti povređeni. "Pozitivna stvar je da nam je gotovo uvek dobro, negativna da moramo da slušamo svoja tela veoma pažljivo kako bismo izbegli potcenjivanje bola", kaže ona.

Marsili, koja je i sama istraživač na Univerzitetu u Sijeni u oblasti morske ekotoksikologije, kaže da njena porodica rado služi kao "zamorče" da bi se bolje razumelo njihovo stanje i usput pomoglo drugima. "Ljudi treba da znaju da možete da uzmete samo prednosti i usput za sobom ostavite sve negativne strane", kaže ona.

Još na VICE.com:

Kako je moja porodica saznala istinu o nerešenom ubistvu moje tetke

Imati decu je precenjena stvar

Prodati porodične slike kao stok fotografiju