Kako je Ni Lampti preživeo "prokletstvo novog Pelea"

Jun mesec, 1989. Mladi Ganijac Ni Lampti, nakon odličnih partija na svetskom prvenstvu za igrače mlađe od 16 godina, biva proglašen „novim Peleom“…i to od strane Pelea lično. Ali to što je Pele video, videli su bogami i svi ostali.

Nažalost, Lampti nije postao novi Pele. Igrao je fudbal širom sveta, od Anderlehta i PSV-a pa sve do Asante Kotoka u rodnoj Gani, preživeo je falsikovane pasoše, korumpirane i alave agente i dosta ličnih tragedija uz to. Ukratko govoreći, po njegovom se životu može snimiti ne jedan, nego pet filmova. I ovo je njegova priča.

Mladi Ni je odrastao na ulici, igrajući fudbal od jutra do mraka. Njegovi roditelji se nasilno ponašaju prema njemu, i on se radije ne vraća kući. Fudbal je njegova jedina ljubav.

Prvi profesionalni tim koji ga je spazio bio je Kalum Stars, klub poznat po tome što predstavlja islamsku zajednicu u Nigeriji. „Starsi“ su malom Lamptiju ponudili ugovor, ali pod uslovom da promeni veru i postane musliman, što on i čini. Ovaj potez ne nailazi na odobravanje njegovih roditelja – njegov otac besno upada u džamiju tokom jednog namaza, i šutira klanjajućeg Nija u dupe.

Ali dečko ne odustaje od fudbala. Sa svega trinaest godina on je član reprezentacije Gane za mlađe od 16 godina. Ubrzo dolazi i to čuveno svetsko 1989, gde ga opaža Pele i izgovara sada već svoju čuvenu rečenicu.

Par nedelja kasnije, Lampti stupa u kontakt sa agentom tadašnjeg nigerijskog reprezentativca Stivena Kešija. Keši je veliko ime u afričkom fudbalu, i ako vas on nešto pita, vi slušate. Kešijevi ljudi saopštavaju mladom Lamptiju da je jedan veliki evropski klub zainteresovan za njega. Reč je o belgijskom Anderlehtu.

Ni momentalno donosi odluku da ode u Nigeriju, i to sam. Roditeljima nije rekao ništa – njegovi otac i majka odavno su razvedeni. Kod njega kući sve što on dobije su batine, i zato radije spava ispod parkiranih automobila na ulici, ili na pijačnim tezgama. Naravno, on bi mnogo radije otišao u Belgiju da igra fudbal. Samo kako? Treba stići do Nigerije, a to ne može bez pasoša.

Naime, FS Gane je po naređenju predsednika države Džerija Rolingsa lično konfiskovao pasoše svim mladim reprezentativcima. Predsednik je inače veliki ljubitelj fudbala, i namerio se da očuva ekipu koja će se takmičiti na sledećem mundijalu za omladince koje se održava 1991. Ovakve stvari su danas zabranjene, ali u Africi osamdesetih sve je bilo moguće.

Međutim, šta je jedan pasoš naspram dečačkih snova? Ni potplaćuje nekoliko ljudi koji mu pomažu da pređe tri granična prelaza, koliko ga deli od Nigerije. Nakon celog dana putešestvija, mladi fudbaler konačno stiže u Lagos. i upoznaje se sa Kešijem.

Keši je upućen u problem sa pasošem, i momentalno kreće u rešavanje istog. Ubrzo u hotelsku sobu dolaze dva čoveka koji fotografišu Nija – dva sata kasnije, oni se vraćaju sa ganc novim nigerijskim pasošem. Ni Lampti je sada Stiven Keši Junior. Ovaj falš pasoš bez problema prolazi na belgijskoj granici – odmah nakon prelaska iste, Keši i Lampti ga bacaju u đubre, a mladić prijavljuje gubitak putnog dokumenta. Anderleht brže-bolje pokreće proceduru i sređuje mu sve neophodne papire. Jednostavno, zar ne?

Daleko da je Anderleht jedini koji se interesuje za Lamptijeve usluge. Novac je ubrzo namirisao i namazani italijanski agent Antonio Kalijendo, koji je u ono vreme zastupao igrače poput Tota Skilaćija i Roberta Bađa. Kalijendo odlazi u Ganu i sastavlja ugovor sa Lamptijevim ocem, koji uredno potpisuje dokument koji nije ni pročitao. Italijan zatim obaveštava Nija da je on sada njegov zastupnik, i da će se on baviti njegovom karijerom.

Nijeva prva sezona u Anderlehtu protiče kao u filmu. On debituje kao šesnaestogodišnjak, postiže sedam golova u četrnaest utakmica i osvaja nacionalnu titulu. Na svetskom prvenstvu za omladince 1991, Lampti igra fudbal svog života – strelac je četiri gola, i „crne zvezde“ osvajaju naslov svetskog prvaka. On lično biva proglašen najboljim igračem turnira, ispred momaka kakvi su Huan Sebastian Veron i Alesandro del Pjero.

FS Gane shvata da je uhvatio zlatnu koku, pa brže-bolje počinje da poziva Lamptija bukvalno na sve moguće turnire. On se uredno odaziva, srećan što svako malo može kući. „Bog želi da igram za Ganu“, govorio je on tada. Bog je definitivno bio milostiv, jer Lampti tih godina osvaja olimpijsku bronzu u Barseloni, kup afričkih nacija za mlade i srebro na SP za mlađe od 20 godina. Ipak, Anderleht gubi strpljenje sa igračem koji je svako malo odsutan i rešava da ga proda u PSV iz Endhovena. Bio je to prvi od milion transfera koji će zadesiti ovog dečka.

U PSV-u su mislili da je Lampti neko ko će učiniti da navijači zaborave Romarija, što je bila nerealnost osmog stepena. Ni postiže deset golova u dvadeset i dve utakmice, međutim, dolaskom Ronalda i Luka Nilisa mladi Ganijac dobija od kluba odrešene ruke da karijeru nastavi drugde. Na prvu loptu, možda ne i tako loša stvar, uzevši u obzir da se loše slagao sa određenim ljudima u klubu. Prednjačio je tu golman Hans van Brukelen, koji je malog baš uzeo na zub.

Kalijendo odvodi Lamptija u Aston Vilu, gde se mladi napadač uopšte ne snalazi. Naporni tempo i fizički zahtevan stil igre u Engleskoj ne pašu Lamptiju ni malo, ali zato Italijan zadovoljno trlja ruke. Od svakog transfera, njemu ide 25% novca. Sledeća stanica bila je Koventri Siti, gde se takođe zadržao samo jednu sezonu. Ubrzo Lampti objavljuje i razlaz sa reprezentacijom – jedna svađa sa prvom zvezdom ekipe Abedijem Peleom značajno je uticala na ovu odluku.

Lampti sada želi da ode iz Engleske, i Kalijendo sređuje transfer u Veneciju, klub sa visokim ambicijama ali ne i znanjem da ih pretvori u rezultate. Šest meseci kasnije, Lampti je u Argentini, gde postaje član Uniona iz Santa Fea. Njegova karijera ide sve brže nizbrdo, ali on ne mari. Srećan je, jer mu se rodio sin koga je nazvao Dijego. Nažalost, dečak se ubrzo razboljeva i umire nakon svega četiri meseca života. Lamptiju više nije do fudbala – slomljen od života, vraća se kući u Ganu.

Nakon oporavka, Lampti konačno prekida saradnju sa Kalijendom i odlazi u turski Ankaraguču, gde jedva da igra. Ništa više sreće mu ne donosi ni odlazak u Unijao Leiriju. Tek 1999., on konačno kreće ponovo sa dobrim igrama, i to u dresu nemačkog drugoligaša Grojter Firta. Ali i tamo ga stižu problemi. Za početak, život u Nemačkoj mu nikako ne paše, a i teško se nosi sa rasizmom, pogotovo sa onim koji stiže od saigrača. Po njegovoj ispovesti, retko ko je hteo i „zdravo“ da mu kaže – tokom jednog gostovanja, jedan „kolega“ je čak odbio da bude sa njime u sobi.

Lampti tada rešava da ode u Kinu, i tu kao član Šandonga ponovo nalazi svoju fudbalsku sreću. Daleko od očiju javnosti, daleko od rasista i daleko od poređenja sa Peleom, Ni ponovo igra dobar fudbal. Ipak, život ponovo piše drame – ćerkica Liza mu se razboljeva i umire od plućne bolesti. Nesretni Ni se pita kako i zašto se sve ovo njemu dešava? On sumnja da ga je neko u Gani prokleo jer je oženio ženu iz drugog plemena.

Kraj karijere stiže 2003., posle kratkotrajne avanture u Al-Nasru iz Dubaia i još par utakmica za lokalni Harts of Ouk, jedan od najpoznatijih ganijskih klubova. Lampti nije postao „Novi Pele“, ali je imao interesantnu i bogatu karijeru. Pa, nije ni to loše rekao bi čovek. Ni ulaže sav svoj teško stečeni novac u školu i fudbalsku akademiju za mlade u Gani, rešen da afričkim dečacima i devojčicama pomogne kako ne bi prošli kao on. Njegov život protiče bez daljih problema…makar sve do 2013., kada ponovo proživljava porodičnu dramu.

Naime, nakon jedne naizgled nevine svađe sa suprugom Glorijom ona podnosi zahtev za razvod. Ni prihvata, ali nakon savetovanja sa prijateljima on rešava da se podvrgne DNK testu i otkriva da nije otac svoja tri deteta. Neverovatno ali istinito – čovek nakon 20 godina braka shvata da je odgajio tuđu decu, štaviše, svo troje je napravio različiti muškarac!

Ne treba stoga da vas čudi činjenica da je Lampti nakon ovoga razmišljao i o samoubistvu. Ali, pravda ipak dolazi na svoje. Ni dobija sudski spor protiv bivše supruge, koja je tražila polovinu njegove imovine i novca, i biva obavezan samo na malu alimentaciju. Cela Gana slavi Nijev trijumf, i Glorija dobija epitet „najveće sponzoruše u Africi“.

A Ni? On je ponovo zaljubljen, i sa svojom novom devojkom ima dvoje dece – dvoje njegove dece, dakle. On počinje svoj treći život sa osmehom, i dodaje : „jedno vreme sam mislio da me je Gospod malo zaboravio. Ali, uprkos svemu, ja se ne osećam kao gubitnik. Ne, ja sam dobitnik koji je odbio da prihvati poraz“.

I šta mi ovde više imamo da vam dodamo?