Ispovest heroinskog zavisnika u karantinu

Samoizolacija zbog korona virusa teško pada svima, ali ona stvara posebno izazovan sklop okolnosti za zavisnike od heroina. Robi (28) je bivši istraživač tržišta iz Portsmauta, koji koristi heroin poslednje tri godine. Ispričao mi je detaljno kako se nosi sa karantinom i kako je on uticao na njegov život od kako je počeo.

Pre samoizolacije sam koristio metadon i heroin. Prepisana mi je doza od 50 miligrama, sa idejom da on postane zamena za heroin i onda bi mi postepeno smanjivali dozu metadona dok ne budem skroz čist. Realno, mislim da je trebalo da mi lekari prepišu veću dozu jer sam nastavljao da uzimam heroin na svaka tri dana, bez obzira na terapiju.

Bio sam na režimu poznatom kao "dnevna konzumacija", koji je podrazumevao uzimanje bočice metadona od apotekara svakog dana, a ispred njega bih i popio dozu i vratio ambalažu nazad. Logika iza ovoga je bila sprečavanje mene da prodam dozu ili uzmem više nego što bi trebalo kako bih se uradio. Na dan početka karantina, rečeno mi je da mogu da uzimam sedam bočica odjednom i raspolažem sa dozama od kuće. Iako sam se pridržavao pravila i pio jednu dozu dnevno, isto se nije moglo reći za druge korisnike, pa su mnogi od njih povećavali doze i prodavali ih ostalim zavisnicima.

Promene u mojoj kolekciji doza metadona su bile inicijalno jedini način na koji sam pokušavao da hendlujem svoju zavisnost. Međutim, nakon tri dana u karantinu, pozvao sam svog dilera sa kojim sam se dogovorio da mi sredi heroin. Okrenuo sam i neke druge likove, ali oni su mi rekli da je previše riskantno. Način na koji je sistem funkcionisao ovde pre karantina, bio je da su dileri prosleđivali robu onima koji bi trebalo da se nađu sa tobom na dogovorenoj lokaciji. Ti kuriri su obično zavisnici kojima se dnevno plaćalo dozom heroina u iznosu od 50 funti. Oni su obično puni elana da odrade ovo jer tako mogu sebi da obezbede redovnu drogu, ali sada su se zentali jer su verovali da će kada nema nikoga na ulicama oni svakako biti upadljivi, a pritom kod sebe imaju ko zna koliko robe.

"Ovo je neverovatno!", mislio sam. "Imam pare u novčaniku, a svakako ću ostati bez robe. "Bio sam prestrašen na pomisao da ostajem bez heroina ceo karantin; dovoljno je teško pokušavati da se skineš sa toga kad su uslovi najbolji mogući, a tek u ovako nesigurnom periodu sa toliko očiglednih okidača anksioznosti, nisam bio siguran hoću li izdržati.

Te noći nisam mogao da zaspim i noge su počele da mi trnu. Posle nekog vremena su otkazale i koprcao sam se bez mogućnosti da to zaustavim. Ovo je poznato kao "biciklica" i čest je simptom heroinske apstinencije. Prošao sam i kroz period paranoje u kojem sam stalno razmišljao kako će svet izgledati posle pandemije. Trenutni nedostatak heroina je uzrokovao da moj nivo stresa pređe sve granice i cimao sam se oko svega.

Srećom, zalihe droge su ponovo počele da kruže posle nekoliko dana jer su dileri i njihovi kuriri skontali kako će karantin trajati mesecima i nisu hteli da ostanu bez zarade. Ipak, drugačije su se organizovali: mi što kupujemo sad moramo da ih cimnemo kad smo u blizini mesta gde će nam dati robu da se ovi ne bi predugo zadržavali. Nisu se preterano iscimali oko toga da će dobiti koronu, glavni prioritet im je bio da nas ne uhvate. Ja sam se brinuo oko oba jer imam astmu, zbog čega sam u većem riziku od hospitalizacije ako obolim, pa čak i rizikujem smrt od posledica virusa. Dileri obično drže heroin u ustima i ispljunu ga u ruku pre nego što ti ga predaju, što se čini kao savršen način za prenošenje virusa. Bio sam u poziciji da moram da pušim i udišem supstancu koja je bila u nečijim ustima usred pandemije.

Posle nedelju dana u karantinu, počeo sam da se osećam veoma izolovano. Živim sam i jedina lica koja sam viđao su bila lica tih kurira dilera. Ranije sam kupovao drogu jer sam voleo da je pušim, a sad zato što mi je to bio izgovor da izađem iz kuće i radim nešto drugačije. To ipak nikako nije olakšalo izolaciju jer oni nisu ljubitelji usputnog razgovora, samo ti predaju robu i odu svojim poslom.

Primetio sam kako mi se zavisnost samo pojačala. Dosada zbog činjenice da je jedino što radim bleja u stanu, dovela me je do toga da sam na heroinu svakodnevno. Ranije sam išao na grupne terapije sa zavisnicima, a sada toga nema, što je takođe doprinelo pogoršanju mog stanja. Na terapiji smo svi davali jedni drugima snagu da nastavimo da se borimo protiv zavisnosti. Sad mi nedostaju ti sastanci. Postoje neke onlajn grupe sa istom svrhom, ali one ne mogu da zamene ljudsku interakciju.

Kako su dani prolazili, postajao sam sve zabrinutiji za stanje u svetu nakon što pandemija prođe. Prvo sam pratio razvoj situacije sa virusom u medijima, a onda sam odustao od toga jer me je suviše plašilo. Brige sam imao i oko svoje finansijske situacije, nisam želeo da je nešto poremeti jer bi mi to onemogućilo da se snabdevam drogom. Pandemija je mnoge dovela do gubitka posla usled karantina, a ja sam bio dovoljno srećan da mogu da nastavim da radim od kuće i ostvarujem prihod bez prepreka. Moj posao je podrazumevao istraživanje tržišta za kompanije preko telefona. Nisam bio siguran koliko je taj posao u ovo doba zapravo neophodan i strepeo sam od otkaza.

Početkom aprila je moj šef objavio kako je klijenata kojima su potrebne usluge istraživanja tržišta sve manje i da će morati da me otpusti. Juče sam podneo zahtev za kredit i to sam podneo izuzetno loše. Do tog trenutka sam bio ponosan na sebe jer sam i pored zavisnosti sačuvao posao, pa je otkaz bio strašan udarac za moje samopouzdanje. Nemam pojma kako ću nastaviti sa svojom lošom navikom u mesecima koji dolaze i to je zastrašujuće. Pomisao da ću morati da prestanem dok sam izolovan od svih tokom ovako stresnog perioda je neizdrživa.

Problem može da postane i to što će lanac snabdevanja heroinom u nekom trenutku da se prekine. Postoji realna mogućnost da se ovo desi u budućnosti. Mada, ko zna, možda će samo dilovanje droga opstati, a ostala zanimanja se ugasiti. Vreme će pokazati.

Moj plan tokom izolacije je da pronađem novi izvor prihoda – ako je to uopšte moguće – da se nadam da neću pasti dok preuzimam heroin u pustoj ulici i pokušam da ne poludim od dosade. Odvikavanje je stavljeno na čekanje dok se karantin ne završi, kad god to bilo. U međuvremenu, situacija će nastaviti da biva ekstremno izazovna i teška za mene, kao i za sve ostale ljude uostalom, bili oni zavisnici ili ne.

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE UK.