Žrtva sam genitalnog sakaćenja. Evo kako sam ponovo zavolela seks.

„Kad više ne budem na ovom svetu, hoću da izrecitujete Al-Fatihu (stih iz Kur'ana) ne samo za mene, već i za moju učiteljicu, Ustazu Sa'adaha, koja me je naučila mnogo toga“, rekla mi je baka, između slabašnog kašlja. „Ko je Ustazah Sa’adah?“ pitala sam. Ona je odgovorila, „Znaš, ona je takođe ta koja je pomogla da ti uradimo sunat perempuan.“

Sunat perempuan je malajski za obrezivanje žena.

Imala sam 21 godinu kada sam saznala da sam podvrgnuta sakaćenju genitalija sa oko četiri godine. Tada sam već bila glasni kritičar genitalnog sakaćenja i govorila sam protiv toga na skupovima, ali nisam imala pojma da sam i ja preživela tu praksu. Nisam dovodila u pitanje svoje česte infekcije urinarnog trakta, kako je seks uvek bio bolan ili zašto nikada nisam doživela orgazam. Osetila sam se izdanom nakon što sam saznala, ali nisam mogla da se naljutim na baku, iz straha da to ne pogorša njeno stanje. Tako da sam morala da trpim sav bol. Sama. Osećala sam se povređeno, šokirano i poniženo. Osećala sam količinu bola za koju još uvek nemam reči do danas.

Sakaćenje ženskih genitalija je i dalje rasprostranjen običaj u malajsko-muslimanskoj zajednici u Singapuru, odakle sam. Ali, uglavnom se drži podalje od očiju javnosti. Postupak uključuje promenu ili povredu genitalija iz nemedicinskih razloga i međunarodno je prepoznat kao kršenje ženskih i devojačkih prava. Ipak, u zemlji ne postoji zakon protiv ovoga. Mnogi malajski muslimani, posebno iz starijih generacija, veruju da žene imaju veći seksualni nagon nego muškarci i da genitalna mutilacija smanjuje libido i sprečava vanbračne veze. Drugi tvrde da je praksa vadžib (obavezna), u skladu s islamskim učenjima, iako se to u Kur'anu uopšte ne spominje.

Bila sam izbezumljen kada sam sanzala da me neko koga volim celim srcem podvrgnuo takvom iskustvu. Prošla sam kroz period socijalnog povlačenja i odbijanja bilo čega seksualnog oko šest meseci. Osećala sam se potpuno nevoljeno, a i nejebozovno. Imam ADHD, tako da su se ova osećanja pojačala i stalno su me preterano stimulisala do tačke nervnog sloma.

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, oko 80 procenata onih koji su bili podvrgnut ženskom genitalnom sakaćenju imaju anksiozne poremećaje, uključujući posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Osećača sam toliko krivice i srama, posebno zbog stigme koja je duboko povezana sa ovom praksom. Članci o tome na mreži činili su da se samo osećam lošije. Priče u kojima se navodno izveštava o „brutalnoj stvarnosti“ preživelih tvrdile su da bi seksualni odnosi bili samo još jedno neprekidno, bolno iskustvo. Ako zatrudnim, kažu da bih bio u velikom riziku od mrtvorođenosti ili dugotrajnog porođaja.

Pitala sam se da li sam osuđena na loš seks čitav život. Ali dalje čitanje naučilo me je da još uvek mogu da dožoivim orgazam, da oni koji su podvrgnuti ovom sakaćenju i dalje mogu dostići puni kapacitet seksualnog zadovoljstva. Iako neki preživeli imaju ove negativne neželjene efekte, to nije uvek slučaj. Mnogi, poput mene, takođe mogu da uživaju u seksu.

Ali put do ponovnog uživanja u seksu bio je dug. Navigacija cisteteronomskim svetom kao kvir žena smeđe boje kože je teška jer se moj odnos sa telom i identitetom neprestano menjaju. Ponekad se osećam vrlo ženstveno, ponekad kao muško. Ponekad se osećam ružno i kao da ne zaslužujem mnogo, a drugi put verujem da zaslužujem mnogo više.

Posle meseci psihoterapije shvatila sam da mi je teško da se odreknem kontrole tokom seksa - za šta su me prozivali moji bivši partneri. U početku sam mislila da jednostavno uživam u edžingu (što i danas radim) i da seks traje satima, ali otkrio sam da je moj stav takođe odgovor na moju traumu, način na koji se moje telo štiti od flešbekova na doživljaj sakaćenja.

Oduvek sam volela seks, ali orgazam sam doživela tek kad sam imala 26 godina, nakon što sam naučila da prepustim kontrolu i sa pravim partnerom koji je poštovao moj prostor i dao mi vreme da procesuiram traumu. Napuštanje toksičnog ponašanja - poput prisiljavanja sebe da radim stvari koje većina ljudi voli samo da bi došli do orgazma - bilo je prekretnica. Prestala sam da se osećam užasnuto zbog toga što sam isečena. Bilo je to oslobađajuća odluka. Sada znam da nisam kao većina ljudi, i to je okej Bila sam ranjiva, srušila zidove koje sam izgradila oko sebe i naučila šta radi za moje telo. io je to moj način da redefinišem svoj odnos sa seksom.

Dosta mi je žrtava genitalnog sakaćenja koej se prikazuju kao krotke djevojke koje ne mogu da dožive vrhunski seks, kao žene kojima je potreban spas od „saveznika“ na Zapadu, čija vrsta feminizma retko uključuje žene u Aziji, poput mene. Tako da sada rušim ove mitove.

Ponovno upoznavanje svog tela kroz duboku samorefleksiju i dopuštanje sebi da budem ranjiva podseća me na to da je ljubav prema sebi najvažniji korak. Od tada sam uspostavila vezu sa prijateljicama koje su takođe prošli kroz genitalno kasapljenje i stvorili mrežu za podršku. Biti deo zajednice znači da nikada nisam sama u svojoj bitci.