Uživo sa US Opena: Pobeda Đokovica i električna energija u Njujorku

Šetam se juče hodnicima ispod glavnog stadiona, puni su raznolikih postera iz šarene istorije US Opena. Ima ih raznih, neki stariji su obične fotografije, neki noviji su prava grafička umetnicka dela. Zagledam se u poster iz 1984, Martina Navratilova udara opasan forhend. U tom momentu prolazi gospođa u plavoj US Open majici sa velikom COVID maskom preko lica, pokaže rukom ka posteru i kaze "Zar nije bila super godina?!" Ja se tiho složim i nastavim da gledam. Ona ponovi "Ma, bas super godina zar ne?" a ja i dalje ne kapiram, nezainteresovano klimam glavom... jeste, tako je. I u tom momentu gospođa spusta masku i ja skapiram da je to naravno Martina Navratilova.

Danas pored tog istog postera prolazim brzim korakom, otišao sam do Lavazza kafića da se spremim za meč, kafa je važan deo rutine. Najbolja kafa ali i najgore pecivo, to je filozofska muka kad svratite u Lavazza kaficu ovde na US Openu. Stara je to muka, Čarsl Dikens je tako zapoceo njegovu poznatu priču o dva grada, 'Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena'. Nekad je Lavazza bila džaba u novinarskom centru, nije to slučajno, svaki dobar diler te navuče na istu foru. Kupujem odličnu kafu i to loše pecivo da bih uštedeo vreme. Nemam realno razloga za frku ali sam je umislio u glavi, hoću što pre da se smestim na svoje sedište za polufinale između Novaka Đokovića i Alekander Zvereva. Za naše ljubitelje tenisa, ovo su najbolja vremena.

Njujork čeka 52 godine da teniser opet uzme kalendarski slem, valjda možemo da se strpimo još dva meča. Poslednji put je Rod Lejver pre upravo toliko godina osvojio kalendarski Grand Slam, dakle sva četiri velika turnira -- Australiju, Pariz, Vimbldon i Njujork - i istoj godini. Razmiđljam o Martini Navratilovoj, vrlo sam disciplinovan ovde na US Openu, ne potežem tek tako za telefonom da uradim selfi, ali mi je sad žao što nisam. Takođe razmiđljam o njenim uspesima, ona je postigla ono za šta se Đokovic večeras bori, uzela je kalendarski Grand Slam u dublovima baš te 1984 godine. U baš taj poster sam se juče zagledao.

Ovih lepih postera će uvek biti, ja se nadam, ali lepih plastificiranih US Open karata od ove godine više nema. Sad je sve digitalno, pokažeš telefon i sedneš na svoje mesto. Tako je i bilo. Dobro mi je poznata sekcija 58 u kojoj sedim, imam svoje omiljeno sedište koje je dovoljno blizu terena da se igra oseti, a dovoljno daleko da ne mora glavom da se šeta levo-desno, kao u crtanim filmovima. Ovo je najveći teniski stadion na svetu, ima puno sedišta koja možete da izaberete, čak i ono najdalje uopšte nije loše, odgledao sam puno mečeva upravo odatle.

Novak ulazi na teren posle Zvereva, tako je pravilo, prvo izlazi slabije rangiran igrač. Novak ulazi uz dramatičnu tehno muziku na najveći teniski stadion na svetu, ali je veš ušao Zverevu u glavu. I ne samo kod njemu. Beretini kaže da moraš da si perfektan da bi pobedio Novaka. Tsitsipas je to potvrdio. I sam Zverev je slično tome rekao posle njegove pobede nad Novakom na Olimpijadi. To je jedna od glavnih prednosti koju Novak ima, i koju je kroz tri dobijena grand slama i pet pobeda ovde u Njujorku ove godine svima potvrdio.

Kolega ispred mene opušteno čita knjigu, a meni se, što bi dobri Đorđe Balašević rekao, neviđena drama ispod jakne odvija. Gledam koliko će baterija na kompjuteru da mi traje, imam 3h 47min a punio se celu noć. Kakvo bi to tajno oružje bilo da u tenisu možeš da provališ koliko je energije ostalo protivniku. Đokoviću odgovara da meč traje što duže, mnogo duže no moja baterija na laptopu. Jača je Nole mašina i od Hjulet Pakarda, a ispostaviće se, i od Aleksandera Zvereva.

Otvorio sam laptop opet posle tačno 21 minut igre, ta simbolična brojka koja je Novaku i svima nama na umu. To se pokazalo kao dobra kalkulacija, poklopilo se sa ritmom tenisa, najlepši poen koji je podigao svu publiku sa tribina, autor je doduše bio Zverev, svaka mu čast. Borba oko mreže i sa strane mreže, skraćene lopte i odlično snalaženje Nemca. Uživamo u meču, mnogo je zabavnije od onog s Beretinijem. Kolege se pitaju na momente za koga publika navija, zvuči kao da kažu Nole, Nole, ali ni ja nisam siguran. Što kaže sam Đoković, ponekad kad čuje nesto drugo, recimo Ale, Ale, on zamisli da je Nole, Nole, pa tako ćemo i mi. Rezultat je 4:4, Novakova forhend mašina i Zverevljeva bekhend mašina obe odlično rade.

Posle još 21 minut - dakle sad je to 42 minuta igre - loptica leti ka meni. Nije loptica koju bih bađ hteo da uzmem kao suvenir, bila je to Noletova return greška kojom se završio prvi set u korist Zvereva. Brejk je Nemcu došao zahvaljujući dubokim preciznim bekhendima koji su nekoliko puta zaredom gurale Đokovića predaleko iza glavne linije. Neke loptice su bile toliko blizu ivice bele linije da sam čekao kompjuterski sistem koji je zameno linijske sudije da se izjasni. Đoković je na stolicu seo brzim koracima koji su podsetili na Andrea Agasija, koji se uvek kretao pun entuzijazma bez obzira na rezultat.

Opet je prošao 21 minut, dakle sat i 3 minuta tenisa, na ekranu pleše Paris Hilton, pustaju njenu muziku na stadionu, a ona je na tribinama i fino se zeza. Fino je i nama, rezultat je 4:1 za Đokovića u drugom setu, dobio je brejk mudrom strpljivom igrom, izazvao je Zvereva na mrežu nekoliko puta, izbacio ga iz ritma, nije mogao da puca njegove ubitačne bekhende. Publika je navijala za Noleta na momente, prepoznao sam par naših pesama a i čuo naše kako pričaju. Vidim i neke zastave, natpise i majice, ali još nisu sasvim aktivirani, valjda čekamo ako kasnije zatreba energije.

Istreniran sam sad da sva muzika koju čujemo znači da je performer ovde na meču. Cujemo Dua Lipu, odlična pesma, ali nje nema u Njujorku. Đoković je uzeo drugi set, dodao je još jedan brejk na samom kraju drugog seta. Što je Novak brži u svojim pokretima između poena, to je Zverev sporiji. Gleda u boks, rukom pokazuje da mu nešto treba, ja mislim možda neki savet. Meni treba recimo neka pica ovde u sekciji 59, nisam oprostio onom lošem pecivu iz Lavazza kafića, a okolo prolaze navijači sa punim tanjirima ukusne klope. Sad smo izjednačeni sa 1:1 u setovima.

Vera Vang je na tribinama. Ova dizajnerka čiji rad se ponosno nosi širom sveta se krije od kamera i hoće da propadne negde iza sediđta kad ju kamera uhvati. Nijedan od naša dva igraca večeras ne nestaju, igra je tesna, odlična i napeta. Na sediđte pored mene uletela je devojka bez karte, energeično navija za Đokovica i nervira se i raduje se sa njim. Ja to na ovim novinarskim sedištima ne smem da radim, pa uživam i navijam kroz nju. Đokovic vodi sa 3:2 u trećem setu, ali bez brejkova.

Na tačno 2 sata igranja, Đokovic uzima brejk i uzima treći set u svoju korist. Što kažu Maratonci, dok ovo pišem, ruka mi drhti. Možda vi koji ste gledali ovo preko TV-a sad saznajete tačno koliko je udaraca bilo u prethodnom poenu, ja mislim da je tu bilo više tenisa nego u celom Noletovom prethodnom mecu. Otkad su se pre desetak minuta obojica našli na mreži, leteli su voleji, izbegavale se loptice, okretala se leđa. Mala borba u velikom ratu koja je izgleda dala novu dimenziju Noletovom tenisu.

Tsitsipasu je tenis umetnost, Medvedevu je tenis sah, Federeru je pomalo i jedno i drugo. Nadalu i Zverevu je tenis upornost i borba, a Đokovicu je tenis ove Grand Slam godine rat. IBM-ov kompjuter koji prati sve rezultate na US Openu i daje razne predikcije bazirane na AI kalkulacijama kaže da je Noletova šansa za pobedu večeras bila 56-44%, dakle relativno mala razlika. Ne znam kako je moguće ovako kvalitetan meč pretvoriti u procente.

Nove lopte, naglašava sudija preko razglasa. Došlo je to vreme u meču, otvaraju se nove konzerve. Trebaju nam i novi živci za ovih poslednjih pola sata, Zverev je u četvrtom setu uzeo brejk na pomalo umorne Noletove serve. Napeto a tiho, četvrti set se završio sa 6:4 za Zvereva, čime ulazimo u peti set, na veliko zadovoljstvo vesele naelektrisane publike.

Na 2:0 u petom set, ceo stadion skandira Nole, Nole. Uzeo je brejk Zverevu, sudija moli publiku da se smiri. Gledam Zvereva evo celo veče pomno, strašno lici na glumca Džejms Franka, a kad trci za Noletovim forhendima ispušta krik kao da peva u Motley Crue. Čujem da ESPN kaže da Zverev ima nekih problema sa desnim člankom. Ne znam kako to bilo ko zna, Zverev i dalje cepa bez problema. Nole drži brejk, vodi 3:0 u petom setu, slušamo Queen pesmu "Don’t Stop Me Now", i baš je tako, ovaj tenis bi trebalo da traje zauvek, koji god rezultat na kraju bio.

Rezultat je sada 5:0 za Djokovica, i ja se evo u ovim redovima kunem da ću da ga pitam samo jedno jedino pitanje na konferenciji za štampu: Iz koje dimenzije ili iz koje nama nepoznate crne rupe je izvukao onakva 3 returna na 4:0, da potpuno slomi psihu Zvereva i zabetonira peti set. Publika kreće kući, devojka pored mene na svakoj pauzi trči dole što bliže Noletu da ga fotografiđe. Ja ne mogu da se pomerim, što zbog kompjutera, sto zbog uzbuđenja. Mada su razmenili još dva brejka, Nole je nadmašio i Zvereva a bogami i moj kompjuter, koji je za razliku od mene skoro potpuno ostao bez energije. Đoković završava meč sa pesnicom u vazduhu i sa 6:2 u petom setu, i ostao mu je još samo jedan korak ka osvajanju US Opena, i kalendarskog Grand Slama. A pre tog koraka, imao sam priliku da ga pitam o električnom petom setu i njegovim odličnim returnima.

"Bilo je dosta emocija, i dobrih i loših, i uspona i padova. Nisam baš imao kontinuitet u igri, kvalitetnije sam igrao protiv Beretinija. U najbitnijim trenucima sam uspeo da promenim u višu brzinu, i u petom setu uspeo da odigram kako sam odigrao. Osim tog jednog gema na 5:1 kad sam izgubio servis, stvarno sam čitao njegove servise jako dobro i dao sebi mogućnost da privedem meč kraju. Fenomalna atmosfera, puno podrške sam imao, verovatno najviše do sada, i zahvalio bih se i našim ljudima i domaćima na tome. Mislim da je bila električna atmosfera koja je obojici tenisera na terenu dala puno energije i motivaciju da daju sve od sebe. Bilo je korektno i fer da uđemo u taj peti set, i bio je zaista izvanredan. Podigao sam nivo igre i energije kad je trebalo."