Džoni Keš je treštao sa terenskih zvučnika. Moj brat i ja smo pomislili da bi bilo smešno da pustimo pesmu „Vatreni prsten" dok ljudi izlaze iz crkve, ali tajming nam je bio pogrešan, pa je zasvirala na groblju. Baš dok smo gledali kako tatu spuštaju u raku.Sišao sam u plamteći vatreni prsten, sišao dole, dole, dole, dok se dizao plamen. I peče, peče, peče, taj vatreni prsten, taj vatreni prsten.
Reklame
Bilo je grozno, ali i smešno. Zaplakali smo od smeha. Nismo shvatali da je to bila samo prva sahrana. Tata je bio kao onaj kanarinac u rudniku.Moj brat Pol je bio sportista (kao i moj tata) i zašao je u svoje četrdesete u prilično dobrom fizičkom stanju (za razliku od mog tate). Ali kada je imao 42 godine, Polu je dijagnostikovan 4. stepen raka debelog creva. Tati su dijagnostikovali rak pankreasa nepoznatog porekla, i umro je u roku od nedelju dana. Nadali smo se da ćemo Pol imati više vremena, zato što je bio mlad i u relativno dobroj formi.
Moj brat Pol
Kada je dobio dijagnozu, Pol je odlučio da učestvuje u kliničkom ispitivanju jednog novog leka protiv raka. Bio je prilično skup, ali ljudi iz programa su davali veliki popust, a ako preživiš prvih godinu dana lečenja, daju ti ga besplatno. Vraćaju ti novac ako ti produži život, a plaćaš ako umreš. Prilično jebeno sumorno.Nisu mu vratili pare. Umro je dok sam ja bila u Edinburgu, pa ga nisam videla kad je odlepio. Nivo toksina u leku ga je činio besnim i zbunjenim. Njegova partnerka, čiji je prethodni partner poginuo u avionskoj nesreći, oprostila se od njega kada nije bio sasvim svoj. Poslednji put kada sam videla svog brata, čistila sam mu pistaće koje je jeo, zato što su mu od hemoterapije vrhovi prstiju i stopala postali preosetljivi. Naduvani smo gledali emisiju o renoviranju kuća. Kada je moj brat duvao travu, osećao se bolje. Dobio bi apetit i ponovo bi postao moj brat. Čak je i moja majka koja je bila katolkinja toliko verovala u moć vutre da je rekla da bi je uzgajala za njega, kada bi morala.
Reklame
Pol me je zamolio da mu snimim pesmu našeg omiljenog muzičara i pošaljem mu je pre nego što umre. Ali bila sam isuviše zauzeta, i nisam to uradila. Umesto toga, izvela sam mu je nakon što je umro, što je bilo prilično beskorisno. Ponela sam malo pepela u pozorište, i posadila ga u prvi red, kao manijak. Ne osuđujte me – ne znate da li je to bio pepeo od njegovih ušiju ili ne. Ali jebi ga, žalost ume da te natera da praviš gluposti.
Porodični selfi. Moja starija sestra je u sredini, ja sam skroz desno
Ja imam 28 godina. To znači da sm 15 godina mlađa od svog brata, pa imam najveću prednost kada su u pitanju naši posrani geni. Savetnici za genetiku i lekari mi generalno savetuju da izbegavam proteine životinjskog porekla, bilo šta što je procesirano, pušenje, stres i alkohol. Ali stvar je u tome što ne znamo da li će to pomoći. I moja baba je imala rak pankreasa, tako da postoji stvarno jak obrazac u našoj porodici – ali i moj brat i moj tata su umrli toliko brzo, da nismo imali vremena za opsežnija ispitivanja. To znači da ne možemo da učinimo mnogo toga dok moja sestra ili ja ne dobijemo loše vesti posle neke od naših više nego redovnih kolonoskopija. Tako da živimo u nadi.Moja sestra je 13 godina starija od mene. Ima prekancerogene polipe u stomaku, što znači da sam ja za sada jedina kod kojih još uvek nema nikakvih naznaka raka. Na nesreću po moju sestru, imala je previše polipa da bi ih uklonili, a da joj ne pocepaju čitavu stomačnu duplju. Samo su mogli da ih prate i uklanjaju one koji postaju gadni – jednog po jednog.
Reklame
Na svaki izbor šta ću uneti u svoje telo utiče moja porodična istorija. Jednom mi je lekar rekao da postoji oko 97 odsto šanse da će se kod mene razviti rak creva, želuca, pankreasa ili jajnika. Pitala sam šta mogu da učinim, a on je rekao, „Samo ga otkrij na vreme".„Otkrij ga i ukloni ga, i nastavi da ga otkrivaš i uklanjaš". Sjajno.Ja sam prilično pozitivna. Otporna sam i uvek u svemu vidim ono najbolje. Ja sam kao tvoj pas. Zbog toga što mi je rak sve vreme veoma blizak, ne smaram se mnogo sitnicama. Zahvalna sam zbog tog dela. Mada, plašim se da umrem sama. Neposredno pre nego što mi je tata umro, doživela sam požar. Imala sam opekotine trećeg stepena, i morala sam ponovo da naučim (ali prilično brzo, ne budimo dramatični) da hodam. Čudno je kada to moraš da radiš. Siguran si da znaš kako se to radi, ali nakon što čitavih mesec dana ležiš nepokretan u krevetu, na morfijumu, i gledaš Tajru na televiziji, telo ti jednostavno otkaže poslušnost. To je bilo prvi put da sam osetila da nemam kontrolu nad svojim telom. Od tada kao da ne igramo baš u istom timu.Samo želim odgovore. Samo želim da znam šta je ispravno da činim sa svojim telom i svojim vremenom. Uskoro idem u Porodični centar za rak u Kraljevskoj bolnici u Melburnu. Oni će mi uz pomoć nove tehnologije pomoći da jasnije razumem koji su rizici predamnom. Oni žele da pokušaju da nađu DNK mog brata i ispitaju svaki mogući gen.
Reklame
Promotivna fotografija moje komičarske predstave
Ja pijem. Ne bi trebalo, ali kako da izabereš između žestokog i brzog života, kada je skoro zagarantovano da ćeš živeti kratko, i zdravog života, nadajući se da će se isplatiti? Tu se prilično klackam. Jedem organsku hranu i pijem kurkumu i ta sranja, ali onda to sperem viskijem. Uvek sam jebeno uplašena. Svaka izraslina, svaki čudan bol u stomaku, svaka menstruacija mi je zastrašujuća, a govore mi da izbegavam stres. Da ga ne bi izazvala. Kažu da ga otkriješ i uništiš, pa si opsednut time sve do dana testiranja. Kažu ti da imaš prednost, da je tvoje telo tvoj hram, i onda ideš na jogu, a onda ti kažu da ćeš verovatno umreti mlada, pa onda odeš u provod i ne spavaš.Možda bi svi trebalo da žive kao ja. Joga ujutru, viski uveče. Nikada ne propustiš zalazak sunca, zato što bi mogao da ti bude poslednji. Postaraš se za to da se kresneš sa onom polupoznatom ličnošću koja te startuje već neko vreme. Uzimaš sve što ti život pruža. Ili ne. Izbor je na tebi.Počela sam da se bavim komedijom zato što je to bila najstrašnija stvar koje sam mogla da se setim. Sada mi je to jebeni posao. Važno mi je da radim stvari kojih se plašim, jer kada jednog dana budem suočena s rakom, makar ću biti u treningu. Tako da putujem po svetu i trošim sve pare na kafe s mlekom i kurkumom, na viski i ta sranja. Moj brat nije mogao da zakopča šlic, zato što su mu prsti zbog hemoterapije bili isuviše osetljivi, pa mu je ponekad ispadala kita u javnosti. Neverovatno frustrirajuće, ali takođe i… tako smešno. Zato što mora tako da bude.
