Da li treba da se plašim mesečarenja

Za mesečarenje sam prvi put čuo u osnovnoj školi. Bio sam na ekskurziji na Zlatiboru, nas četvorica smo delili sobu (znam da ovo deluje kao početak scenarija za nekakav metiljavi horor, ali sve je to u službi narativa, pa ću samo nastaviti) i Nikola nam je skrenuo pažnju da će te večeri biti pun mesec. Ne znam odakle mu takva informacija u doba halo govornica, sumnjam da su u dnevniku najavili pun mesec, ali nema veze. Ispričao nam da u noći punog meseca ljudi nesvesno ustaju, šetaju i pričaju.

Samo sam se nasmešio i pravio da je sve kul. I bilo je, dok nije pao mrak, a pun mesec zasvetleo na nebu poput betsignala. Ovde se moj put završava, pomislio sam. Cela škola će mesečariti, nesvesno se maskirati u klovnove sa motornim testerama i juriti me kroz četinarske šume i livade. Svi oko mene su spavali, ali ja nisam mogao oka da sklopim. Trebalo mi je nešto da se iskuliram. Iskočio sam iz kreveta i iscimao Nikolu koji je ležao na gornjem spratu.

- Pst! Ej, Nidžo, brate, mogu da uzmem tvoju baterijsku lampu da čitam Mikijev zabavnik? – šaputom sam ga pitao.

- Mnnm… možeš – odgovorio mi je.

Carski. Uzeo sam lampu i zavukao se ispod pokrivača sa stripom. Noć je tekla bez incidenata, a ja sam zaspao u nekom trenutku. Nikola je ispizdeo kada je sutradan probao da uključi lampu. Nakon što sam mu prepričao situaciju od prethodne noći, branio se time da se ne seća i da je, najverovatnije, mesečario kada mi je dozvolio da uzmem baterijsku lampu. Iskoristio je horor u svoju odbranu, a ja nisam imao odgovor. Od tolike panike prethodne večeri nisam stigao da mu proverim očne jabučice ili da ga zagolicam, već sam samo zgrabio lampu. U svakom slučaju, morao sam da mu kupim četiri C baterije na koje su mi otišle skoro sve preostale pare, ali smo ipak ostali super ortaci.

Možda sam te večeri mirno spavao, ali sam dobar broj noći koje su usledile proveo ustajući, šetajući po stanu i nesvesno lupajući gluposti sa ukućanima koji bi u tom trenutku bili budni. Mesečarim, često, i nemam pojma zbog čega se to dešava, mada volim za to da krivim C baterije.

Mesečarenje (ili somnabulizam, ako želite da se kurčite) je, kako objašnjava neuropsihijatar Ljuba Milosavljević, "poremećaj sna koji potpada u kvalitativne poremećaje svesti". Najčešće se javlja kod dece i prolaznog je karaktera, ali može se mesečariti u bilo kom životnom dobu. U psihijatrijskom objašnjenju stoji da se poremećaj sna javlja kao izraz straha kod dece. Uzrok, takođe, može biti povećana nesigurnost deteta, prouzrokovana preprekama i frustracijama koje ono proživljava, dok kod odraslih može da ima čvršću strukturu.

- Kod odraslih može da predstavlja neki oblik psihoneuroze i uglavnom je karakteristično za histerične osobe koje na ovaj način manifestuju potisnute želje – objašnjava Milosavljević za VICE

Možda je najjezovitije u vezi sa mesečarenjem to što se uopšte ne sećate noćne akcije.

Kada mesečarim, uglavnom ne radim ništa posebno. Samo ustanem, odem do radnog stola ili susedne sobe i izgovorim neku potpunu nebulozu tipa "Goran Bregović je oličenje ljudske kreativnosti", a onda se vratim u krevet. Prošle nedelje sam iskočio iz kreveta i devojci rekao "Neki ljudi pričaju na engleskom u dnevnoj sobi", verovatno misleći kako sam organizovao ponoćnu konferenciju nautičara u sopstvenom stanu, a onda otrčao tamo da proverim. Prema izjavi svedoka, ostao sam par minuta u dnevnoj, zatim otišao do toaleta, vratio se u krevet i momentalno zahrkao.

Logično, nisam jedini koji nesvesno ustaje noću. Procenjuje se da oko dva odsto odraslih u svetu pati od somnabulizma. Mnogi moji prijatelji imaju povremene ili česte epizode mesečarenja. Stefan se nakon žurke za Noć veštica vratio u hotelsku sobu, umoran od celodnevnog špartanja po gradu, ali ujutru nikako nije mogao da pronađe farmerke i cipele.

- Nisam bio pijan. Skinuo sam sočiva, to pijan baš i ne mogu da uradim, pa ih često i ne skidam. Probudio sam se najnormalnije u pižami, košulja je bila na čiviluku, ali ne sećam se šta sam uradio sa cipelama i farmerkama. Nije ih bilo nigde – priča Stefan za VICE.

Nakon kraće potrage, garederobu je pronašao uredno složenu u praznoj sobi u hodniku, a usput je i saznao da je mesečario. Jer, drugog odgovora nema, sem da hotel opsedaju duhovi koji ljudima sklapaju odeću.

Za razliku od Stefana koji slučaj nestajajuće garderobe može nazvati ekscesom u spavačkoj karijeri, Aleksa mesečari gotovo svakodnevno. Skoro je na turneji u Hamburgu isprepadao ortake naglim ustajanjem.

- Spavali smo kod nekog lika u stanu, popili dosta piva i duvali, a onda smo legli da spavamo, ali na podu, jer je imao samo jedan krevet. Ustao sam nakon pola sata i počeo da bacam stvari po stanu i da se derem na drugara: "Ne možeš tu da spavaš, treba da voziš sutra, idi u krevet". Klekao sam na pod kao da se molim i tako zaspao – prepričava Aleksa.

I sve je ovo jako zabavno prepričavati i doživeti, ali moram da se zapitam, zbog čega se to dešava. Zašto ustajemo noću poput vampira i šetamo?

Sajt sleepeducation kao moguće uzroke za mesečarenje navodi jako svetlo ili zvuk, prekomernu upotrebu alkohola, droga i nekih lekova, spavanje u nepoznatoj prostoriji, fizički ili emotivni stres, nadut stomak, PMS. Uglavnom sve. I to je fora, još uvek je ovo polje nedovoljno istraženo da bi se znali tačni uzroci.

Dobra vest je da je mesečarenje najčešće bezopasno po mozak. Doktor Milosavljević kaže da prvo treba da se isključe organski faktori, cista ili tumor koji mogu da prouzrokuju te simptome, što se može otkriti magnetnom rezonancom. Čak i u retkim slučajevima kada je u pozadini psihičko oboljenje, češće je u pitanju neuroza nego psihoza.

- Jedino može biti opasno u smislu ako ukazuje na neke oblike epilepsije. Tada se radi EEG da bi se videlo da to nije supstitut za epileptički napad – dodaje Milosavljević.

Trenutno živim sam, pa moje mesečarenje ne utiče ni na koga. Ne maltretiram ljude, nemam sa kim da pričam, pa se, pretpostavljam, vrlo brzo vratim u krevet. Kada bih primetio da mesečarenje loše utiče na moj život, šta bih mogao da preduzmem?

Da sam klinac od sedam godina, verovatano bi samo od sebe prestalo, ali pošto sam konjina od 25, preporučljivo bi bilo obratiti se psihijatru. Doktor Milosavljević kaže da se postoje lekovi koji regulišu san, inhibirajući delove centralnog nervnog sistema odgovorne za motoriku. I to je u redu, ja sam tip koji uvek bira tablete, ali postoje i druge metode. Na sajtu slepopolis preporučuju hipnozu.

Kopajući građu za ovaj tekst, naišao sam na različite slučajeve mesečarenja. Ljudi bi sedali u auto, pišali u plakar, stupali u seksualni odnos, pa čak i dovodili sebe i druge u opasne situacije. Ne bih se mnogo uplašio ako bih nesvesno skinuo celu diskografiju Dipeš Moda ili pozvao Australiju, ali šta ako izađem na terasu? Šeli Gan, profesorka neuronauke, usmerila je istraživanja na hodanje u snu tek kada je njen sin ispao kroz prozor sa drugog sprata i slomio kičmu i ručni zglob.

Sećam se da sam se jedne noći zadihan probudio u trpezariji sa okrvavljenim kolenom. Roditelji, koji su u tom trenutku stajali nada mnom, rekli su mi da sam protrčao i, srećom, udario o stolicu, pao i tako se zaustavio. Gde li sam krenuo?

Doktor Milosavljević potvrđuje da, nažalost, postoje i fatalni slučajevi. Najbolje je da ne spavate sami, a to me, očigledno, ne smiruje s obzirom na trenutnu stambenu situaciju. Pa nastavljam da tražim dalje i otkrivam da se okolina spavača mora učiniti sigurnom. Dakle, zatvorite vrata, prozore, sklonite sve što može da vas saplete, poseče, zagolica.

Ukratko, spavajte na podu samice obložene anatomskim jastucima.

Teorija da je hodanje u snu povezano sa punim mesecom je stara koliko i loza Krkobabića i još uvek nije dokazano da li zaista ima veze sa realnošću, ali je zato barem jedan mit razbijen – nije štetno probuditi osobu koja mesečari.

I da, somnabulizam se može naslediti porodičnom linijom. Doktor Milosavljević ističe da genetski faktor ne treba ispustiti iz vida. Dakle ukoliko ustajete noću, čujete glasove i šetate po kraju u bade mantilu, možete slobodno da okrivite i roditelje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu