​Možete li da zapatite PTSD od gledanja video snimaka ubistava na internetu

Prvo ubistvo koje sam gledala na internetu bilo je obezglavljivanje Nika Berga, američkog biznismena kojeg je 2004. godine uhvatila i pogubila iračka grupa džihadista. Na snimku se jasno videlo kako grupa muškaraca aktivno radi na tome da mu odrubi glavu. U to vreme sam išla u srednju školu. Gledala sam kako čovek umire.

Od tada su brojne smrti prikazane onlajn: Filando Kastil. Alton Sterling. Dejvid Kautorn Hejns. Postalo je uobičajeno gledati nečije ubistvo i ne samo po mračnim ćoškovima interneta. Ti video snimci bili su neskriveni, predstavljeni kao relevantan "informativni sadržaj". Možete ih naći na Fejsbuku i Tviteru, uglavljene između porodičnih fotografija i snimaka pasa.

Video snimak Katilove smrti na Fejsbuk Lajvu sakupio je za svega nekoliko sati oko 3 miliona pregleda, momentalno izazvavši zgražavanje javnosti. I ja sam ga gledala i posle toga bila sigurna da će snimak biti uklonjen zbog kršenja Fejsbukovog pravilnika o ekstremnom sadržaju. Na kraju krajeva, Fejsbuk zadržava pravo da ukloni eksplicitno nasilne sadržaje postavljane na svoj sajt. Ali ispostavilo se da postoje izuzeci — naime, slike i video snimci "od javnog interesa ili značaja". Uklanjaju se samo nasilne slike "podeljene iz sadističkog uživanja ili da bi slavile i veličale nasilje".

Ali neki eksperti smatraju da kontekst zapravo nije važan, jer bile namere dobre ili loše, gledati nekoga kako umire ostavlja stvarne i trajne psihološke posledice.

"Mislim da namera onog ko je podelio te scene ne utiče na stepen traumatične reakcije gledaoca", rekla je za VICE doktorka Dion Mecger, psihijatar specijalizovan za PTSD (post-traumatski stresni poremećaj) i traume izazvane masovnim medijima. "Stepen traume u skladu je sa sadržajem video snimka i posebno pojačan ako se gledalac identifikuje sa žrtvom."

Naravno, mnogi će reći, u tome i jeste poenta: ti snimci i treba da nas traumatizuju jer mora da dođe do promene. Ako nismo izloženi svetskim nepravdama — u svim njihovim gnusnim detaljima — kako ćemo krenuti da ih menjamo?

Od svih kategorija snimljenih ubistava, pucnjava izazvana sukobom civila i policije nalazi se u samom vrhu ove diskusije. Između marta 2014. i septembra 2016. godine, bilo je najmanje 15 viralnih video snimaka susreta sa policijom sa smrtnim ishodom. Pretpostavljamo da korisnici koji su ove snimke delili veruju da doprinose rešavanju ove problematike i pomažu da se ispravi nepravda u društvu.

"Jedno je kad samo pričate o nepravdama, ali kad ih ljudi vide svojim očima, to je sasvim nešto drugo", rekla je Mecgerova. "Oni onda mogu da saosećaju sa žrtvom i založe se za zaustavljanje nepravde kojoj su prisustvovali. Upravo iz tog razloga, izloženost snimljenom nasilju može da dovede do pozitivnih rezultata."

Ipak, to ne znači da ti snimci nisu traumatični za ljude koji ih gledaju. Jedna studija pokazala je da su neki ljudi koji su više puta gledali snimke smrtonosnih događaja — u ovom konkretnom slučaju, bombaškog napada na Bostonski maraton — čak pretrpeli više traume i stresa od ljudi koji su prisustvovali tim događajima u stvarnom životu. U drugoj studiji , koja je od učesnika tražila da gledaju snimke ubistava u školama, napada bombaša samoubica i napada od 11. septembra, 22 odsto učesnika pokazalo je nakon odgledanih snimaka simptome PTSD-a.

"Nakon gledanja takvog sadržaja, ljudi mogu da imaju probleme sa spavanjem, pa čak i sa stepenom anksioznosti — koja gotovo doseže paranoju — tako da i oni sami mogu biti žrtve jednog takvog nasilnog čina", rekla je Mecger.

A opet, ističe Mecger, čini se da ljudi ne mogu da odvrate pogled. "Mislim da ovi snimci imaju određeno šokantno dejstvo zbog čega su atraktivni za mase", rekla je ona.

___________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Zločin iz mržnje

___________________________________________________________________________

Posle 11. septembra, Amerikanci su u proseku gledali osam sati izveštavanja o napadima, od čega je većina bila eksplicitna. Oni koji su gledali više sati televizijskog izveštavanja imali su i snažnije stresne reakcije i simptome traume.

Kerol Liberman, psihijatar i bivša šefica Nacionalne koalicije o TV nasilju, rekla je za VICE da ova vrsta eksplicitnog nasilja gotovo da ima svojstvo zavisnosti. "Mnogi ljudi ubeđuju sebe da gledaju nasilne vesti kako bi bili informisani, ali nesvesno oni postaju zavisni od nadražaja koje to nasilje stvara", rekla je ona.

Da budem sasvim jasna, koliko god da sam bila zgrožena gledajući 2004. godine obezglavljivanje Berga, to me nije sprečilo da i posle toga gledam slične snimke.

Liberman to vidi kao problem. Pored psiholoških posledica po gledaoca, naša spremnost da konzumiramo ovu vrstu sadržaja samo je pružila grupama kao što je ISIS platformu da isteraju svoje snimcima obezglavljivanja i drugih nasilnih činova. "Naša kolektivna podsvest zatrpana je slikama nasilja i to utiče na nas da postanemo još nasilnije društvo", rekla je Liberman.

Baš kao sa smernicama za Fejsbukovu cenzuru, tanka je linija između nečega što je u interesu javnosti i bespotrebnog nasilja — razlika koja je namučila medije prilikom odlučivanja kako najbolje izveštavati o ovoj vrsti snimaka.

Dok se neki snimci, kao oni koji prikazuju policijsko nasilje, dele na internetu da bi se obezbedila pravda za žrtve, drugi, kao što su snimci terorističkih napada, prosto mogu da stvore atmosferu straha. U svakom slučaju, psihološke posledice su i te kako stvarne. Dakle, ako već morate da delite snimke ubistava na internetu, činite to razborito.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu