Čemu i dokle više Pepeljuga?

Gledala sam Pepeljugu Keneta Brane. Zato što sam odrasla žena i niko ne može da me spreči da radim šta hoću (ovo sam ukrala od Solomona Đorđa). Sigurna sam da će na sledećem saboru "Stonecuttera" Ser Kenet od Homera lično dobiti sveti bodež sačinjen od devičanskih kostiju, da ga prenese sledećem podvižniku diznijevske nazadnjačke diktature. Dakle, situacija je, kako eksperti vole da kažu, čist win-win, KB je učvrstio svoju vlastelinsku poziciju, a ja sam prigrabila sebi priliku da pustim malo krvi. I to kakvu priliku.

Par kritika ovog filma su jednozačne u pogledu etikete koju mu lepe, a to je da je film "osvežavajuće tradicionalan u vreme reinterpretacije svega". Valjda se misli na osveženje povratka iskonskim vrednostima koje je Dizni malo zanemario sa animiranim Ledenim kraljevstvom i igranim Grdanom.

Ledeno kraljevstvo nije baš po mojoj meri, ali ja ionako nisam merilo, a taj crtać je dobar i dinamičan. U svakom slučaju, zločinačko udruživanje pire-krompira koji je Kenet Brana stavio na mesto sopstvenog čeonog režnja i Diznija podarilo je deci vanserijski tupavu priču, a mene ostavilo sa pitanjem How's this still a thing? (ne razmišljam na engleskom, nego volim (i) Džona Olivera).

Pepeljugu glumi simpatična i zapravo energična mlada dama, samo što se to ne vidi, pošto je njen lik do te mere pasivan da filmadžije moraju kroz film na više mesta slučajnim redosledom da nam nabacuju da ona ima neki životni moto koji joj je podarila mama kad je umirala. Budi blaga i hrabra, tako glasi moto. Koji joj ničemu ne služi, jer ona uglavnom ništa ne želi, ne radi i, premda se ne nada ničemu, nije bez nade. Ali nije ni sa nadom. Ona prosto bivstvuje.

Reditelj kaže da ona čita u jednoj sceni, što je zanimljivo kao kad uživo gledate nekog da… čita. Naravno, prava Pepeljuga radi ozbiljne kućne poslove (čisti, kuva, servira, šije, igra se sa vatrom), ali to nije naročito bajkovito, pa se ne vidi u filmu. Vidimo jednom da je podelila mleko sa staramajkom, to je lepo, kao i da je pomogla sluškinji u kuhinji, i to je lepo. Od veština još ima i znanje francuskog (jedna scena) i vanrednu sposobnost proskineze u preteškoj haljini (više puta smo to utvrdili, klanja se u svakoj prilici i neprilici). Haljina je prelepa, kao iz crtaća, ali je struk toliko bolesno smanjen, da me je sramota da uopšte izdvajam takvu očiglednu splačinu od odluke. Naravno, CGI može da sredi bundevu, guštere-lakeje i slično, ali ne i struk jedne mlade super-vitke devojke, pa su to rešili osvežvajuće tradicionalnom tehnikom.

A kad smo već kod tih tehnika ulepšavanja, jedna od prvobitnih verzija priče o Pepeljugi je, naravno, made in China, gde su u začetku te viševekovne tradicije stopala lomljena i podvezivana petogodišnjim devojčicama iz viših slojeva, jer nisu morale da rade, da bi se kasnije taj statusni simbol proširio i na niže klase i pretvorio i u simbol lepote. Tako je Pepljugino stopalo mnogo manje od stopala njenih polusestara. Ovo samo kažem zato što je zanimljivo, ne zato što sam ostrašćena i ne očekujem da takve stvari budu uključene u filmsku verziju crtanog filma o Pepeljuzi. Samo kažem. Da očekujem reinterpretaciju, onda bih pucala na zlu maćehu i njenu motivaciju da uda svoje ćerke.

I u ovom filmu, maćeha je udovica koja želi da dobro uda svoje ćerke, pošto ne može da ih zaposli u državnoj službi, a ni sama ne može baš da nađe dobro plaćen posao. Hoću reći, može ta situacija i tako da se posmatra ako bismo hteli da reinterpretiramo. Ali nećemo. Kejt Blančet je divna, meni je onda uvek divna, i njene zelene haljine su prelepe, njena rasprava sa Pepeljugom je mogla biti zigot zanimljivog lika, ali se to nije desilo. Divna je još u sceni koju sam, pošto sam izrazito subjektivna i blagonaklona prema njoj, doživela kao mali omaž Bulevaru sumraka.

To, naravno, nije istina, jer je ovaj film ravan i prazan, i iz njega su hirurški precizno odstranjene sve metafore i reference. Pošto je ovo priča za devojčice, pored Pepeljuge i maćehe, tu su i Anastasija i Drizela, koje su u crtaću ružne, a u filmu nisu stvarno ružne, ali im stavljaju manje steznike. Tako u jednoj sceni vidimo Anastasiju ili Drizelu kako ružno peva i loše svira klavir, ali iz tajnog bizarnog razloga poznatog autorima, deluje kao da uživa u tome. Nije ni Princ ništa smisleniji lik, i njemu je odstranjen karakter. Pepeljugu ne upoznaje na balu, već pre toga u šumi, što je prošlo dobro i zabavno, i ujedno je i jedina scena gde oba lika izgovaraju reči sa značenjem. Njegova tema je ženidba, on nije opterećen time da se oženi nekom iz svog staleža, ali Kralj-otac jeste, dok ne počne da umire, pa se predomisli. I pošto je otac dao dozvolu, i naš Princ se okuraži da se baci u potragu za onom koja je sela na njegovu ljuljašku.

Srećom po Prinčevu neagensnost, Pepeljuga se u jednom momentu zaklinje da će braniti Princa i Kraljevstvo, makar joj to bilo poslednje. A pretposlednje joj je bilo da ga zamoli da je uzme. To su njene dve ja-rečenice. Da bi Dizni ostao još dosledniji sebi, u filmu ima i crnaca, koji pričaju sa drugim crncima.

Pri čistoj svesti i zdravoj pameti izjavljujem da mi je u potpunosti jasno da a) ne možemo očekivati drugačije od Diznija, i b) da moj doživljaj nikom nije relevantan. Ali i dalje ne mogu da se ne pitam kako je ovo još uvek tema i kome je ovo zanimljivo.

Da bih proverila sebe, porazgovarala sam sa ukupno sedam devojčica (osnovna škola) i dve studentkinje koje slušaju Tejlor Svift. Svih devet sagovornica je reklo da im je film bio dosadan. I da se sakrijem iza autoriteta, pa nek je i psihoanalitički, Bruno Betelhajm lepo sažima da dete koje sluša ili gleda bajku intuitivno shvata da te priče, iako nerealne, nisu neistinite.

Bajke ne daju korisne informacije o spoljašnjem svetu, već o unutrašnjem svetu koji se odvija unutar pojedinca. I baš na tom polju, ovaj film-bajka najviše greši, jer je uložen trud vredan poštovanja da se iz priče odstrani sve, ama baš sve bajkovito što može da komunicira sa današnjom devojčicom. Osim jedne stvari, a to je da plešeš i da ti se dive, da budeš u centru pažnje pred ogromnom publikom. Pravo zrno na princezi graška. Kudos Dizniju i Brani, a ja odoh u potragu za istinskom romantikom.

Pratite VICE na: Twitter, Facebook, Instagram