Moj deveti mart, jedna cipela i vozilo koje nije oduzeto

Kada imaš 18 ili 19 godina, realno je da je se tvoja interesovanja kreću od tačke A –želje za seksom, do tačke B – dobrog provoda. Malo je stvari koje mogu da te skrenu sa tog puta, a još manje ideja koji izgledaju dovoljno atraktivno da skrenu misli sa tih najvažnijih ciljeva.

Ipak, pobuna, bunt i ideja slobode s vremena na vreme uspevaju da zainteresuju generacije klinaca da skrenu sa puta. Imao sam sreću da mi se to desi tog 9. marta 1991. godine.

Iako mi se, kao i svima u mojoj generaciji, desilo svašta u ovoj ludoj zemlji u prethodne 24 godine, tu subotu i dalje pamtim kao jednu od najlepših u životu.

Štaviše, svakog devetog marta, moj najbolji prijatelj i ja čestitamo jedan drugom praznik prigodnom SMS porukom. Obično je to "Oduzimajte vozila".

I nije se to slučajno zapatilo u našim sećanjima. Ta rečenica Vuka Draškovića koju je izgovorio u mikrofon landarujući nogama sa balkona Narodnog pozorišta je negde i pokazatelj koliko smo bili naivni tih dana.

Pitam se šta bi se desilo da je oduzeta neka od onih policijskih šklopocija na Trgu… Ništa. Verovatno bi ga razneo tenk JNA par sati kasnije, kao što je razvaljivao po ratištima par meseci kasnije.

Pitao sam juče istog prijatelja šta je prvo čega se seti kad mu pomenem deveti mart?

- Brate prvo se setim Verka, našeg ortaka iz škole, koji pokušava da nađe svoju cipelu na Trgu - kaže mi.

Čitavo veče sam razmišljao o tome. I jeste negde komično, kao i Vukovo "oduzimajte vozila". Stojimo jedni drugima na glavama, po sred trga na onoj velikoj žardinjeri, suzavac pada sa neba, po sred mase… Kreće pokušaj stampeda, a pošto je bila prevelika gužva, Verku ostaje cipela zaglavljena u nekom žbunu. Masa nas nosi ka Kolarčevoj, a on se vraća ka oblaku suzavca, uporan kao mazga, po svoju cipelu. Gde će bos u revoluciju…ne ide to tako, a bilo je i 'ladno.

Jebiga, zato se revolucija desila tek devet godina kasnije. Ljudi su bili spremni i bosi da idu ka promenama. Nije imalo više šta se da se izgubi, za razliku od te cipele devetog marta.

Sećam se i koliko smo svi bili zastrašeni pojavom koju nazivamo smrt. To je bilo vreme u kojem smo mislili da je ljudski život mnogo vredniji, kada se ljudi nisu (još) upucavali, klali, prebijali, niti je to bilo na naslovnim stranama novina.

Posebno niko nije umirao za ideale, zastave ili simbole. Zato nam je tako strašno svima zvučala vest da su poginuli Brana Milinović i policajac Nedeljko Kosović.

A Branu Milinovića sam video sa još nekim momcima koje sam znao, samo nekoliko minuta pre nego što ga je u Kneza Miloša pogodio metak. Naravno da se nije pojavioslučajno tog dana. On je, kao i hiljade drugih klinaca iz Beograda, tog dana rešio da zajebe "radnu subotu", naprasno zakazane u svim srednjim školama i ode tamo je trebalo da se bude tog dana sa 18-19 godina.

Brana je slušao Oi pank, Oi, nosio je martinke i išao na Južnu tribinu. Voleo je pobunu i ideju slobode. I jeste nosio parče kaldrme u ruci. I mi drugi smo, iako sam se nadao da nisam nikog povredio kad sam je šibnuo u pravcu oklopnog vozila.

I pored prisustva velikog gradskih mangupa, navijača, takozvanih četnika… Bili smo mi mekani demonstranti. Nismo bili spremni na sve, za razliku od režima koji je uveliko spremao ratnu mašineriju. Cenili smo ljudski život, što nas je suštinski razlikovalo od onih protiv kojih smo se digli.

Ali to ne znači da je deveti mart bio loš, nikako. Ne treba zaboraviti povod za te demonstracije - izveštavanje državnih medija o opoziciji. Drugačije mišljenje nije bilo dozvoljeno u Slobinoj Srbiji, a gledaoci, slušaoci i čitaoci su tretirani kao budale. I zato je svima pukao film te subote.

I da se ne lažemo i ne prepravljamo istoriju - nisu to bile demonstracije protiv rata u Jugoslaviji, što, pak, ne znači da rat ne bi bio sprečen da je deveti mart uspeo.