Radnica krematorijuma otkriva kako je živeti od spaljivanja mrtvih

Loren Rozen je 26-godišnja radnica krematorijuma i čuvarka groblja. Sitne je građe i ima stila: sa brojnim tetovažama i talasastom tamnom kosom daleko je od onoga što većina nas pomisli kad zamišlja stereotipnog radnika pogrebnog preduzeća. Rozen je jedna od novog talasa radnica u pogrebnoj industriji. Prema podacima Nacionalnog udruženja direktora pogrebnih preduzeća, 57 odsto studenata pogrebnih delatnosti su žene . Kao radnice u krematorijumu, dužnosti Rozenove su da premešta leševe u mašine za kremaciju, odstranjuje koštane ostatke iz aparature, čita identifikacione ceduljice na nožnim palčevima i organizuje delove tela.

Rozen radi u Detroitu, gradu koji ima posebno blizak odnos sa smrću. To je jedan od najopasnijih gradova u Americi , čija stopa kriminala dostiže 21,23 nasilnih zločina po 1.000 stanovnika. Velika većina ubistava u ovom gradu počinjeno je u uglavnom crnačkim urbanim kvartovima , a najveći deo samoubistava u uglavnom belačkim predgrađima . Uz to, u Detroitu imate zapanjujući broj napuštenih imanja . Ovi nenastanjeni domovi i radnje često služe kao narkomanska gnezda u kojima su nasilni zločini uobičajena pojava.

Rozen pokušava da se drži na distanci od ličnosti i identiteta tela koje spaljuje, istovremeno se starajući da se prema svakom od njih postupa sa negom i dostojanstvom. To je jedna veoma složena dihotomija.

VICE: Kako si počela da radiš u pogrebnoj industriji?

Loren Rozen: Doživela sam veliki gubitak kao veoma mala. Izgubila sam blisku osobu na tragičan način i to je u meni probudilo interesovanje za ovim. U međuvremenu se pretvorilo u neku vrstu morbidne znatiželje. Kada sam počela da istražujem mogućnosti zaposlenja, otkrila sam da se sahranjivanje, balzamovanje i pogrebna industrija umnogome zasnivaju na "trgovini". Veliki deo mog posla sastojao bi se od pokušaja uvaliti što više robe mušterijama, što mi se nije dopalo. Nisam želela da budem osoba koja šiša ucveljene porodice. Odabrala sam kremaciju zato što nije skupa i zato što je to opcija koja je više vodi računa o životnoj sredini.

Jesi li se namučila da dospeš u ovu industriju?

Zbog moje građe, ljudi konstantno misle da nisam sposobna ovo da radim. Visoka sam 162 centimetra, teška 56 kila, a u ovom poslu često mora da se podiže velik teret. Tu gde radim sada nemamo baš mnogo savremene opreme koju imaju novi krematorijumi. Češće koristimo ruke od većina radnika po krematorijumima. Nemamo liftove i kolica, niti bilo šta slično što nam pomaže da premeštamo tela. Sve je čisto, tela su u kartonskom ili drvenom kovčegu i moramo da ih guramo svojim rukama. Imamo samo kolica kojima ih unosimo. Dakle, moj šef je sumnjao u mene, ali to mi je bio omiljeni deo posla, što sam za samo nekoliko meseci uspela da dokažem da su svi pogrešili. U međuvremenu sam čak fizički ojačala.

Šta je najgroznije što moraš da radiš?

Ponekad nam stignu tela koja su u poodmaklom stadijumu raspada. Zato što radim u krematorijumu u Detroitu, često dobijamo tela koja su pronađena u napuštenim kućama, gde su ležala dugo pre nego što su otkrivena. Kad ih nađu, ja se staram da svako telo odgovara papirologiji, tako da moram da proveravam identifikacione kartice na njihovim nožnim palčevima i ogrlice oko gležnjeva i uverim se da je sve u redu. Nedavno smo radili sa nekim univerzitetima i donirali im leševe, a leševi ponekad nisu u jednom komadu. Ako su u više delova, svaki deo mora da bude obeležen istim identifikacionim brojem kako se nijedan deo tela ne bi zaturio. Morala sam da držim u rukama odsečenu glavu i mnogo je teža nego što sam zamišljala. Za neke ljude to nije nimalo prijatno.

Ako su tela u lošem stanju, definitivno će biti neprijatnih mirisa i taj miris nikad nećete moći da zaboravite. Ja sam se već na njega navikla. Ponekad su tela bila u stanju raspada toliko dugo da u njima ima muva ili crva. Tokom leta je vrelo, a za vreme velikih vrućina mirisi su jači. Dešava se da moram da ustuknem na dve sekunde kako bih se sabrala i bila sigurna da neću povratiti pre nego što nastavim sa poslom.

Opiši mi postupak kremacije korak po korak.

Kod prosečne kremacije, spaljivanje traje oko dva sata. Temperature su prosečno oko hiljadu stepeni. Delovi tela koji će ostati na samom kraju su kosti kukova, kičma, lobanja i delovi mozga. Zato kad je preostalo još 30 minuta do kraja obično zavirim u jedinicu. Najčešće vidim malu crnu masu, što je mozak, a uspem da nazrem i kičmu i karličnu kost. Ponekad mozak ostane čitav i nakon kompletnog procesa kremacije. Njegova masa je toliko gusta da odbija da se raspadne. Masa mozga je nabijena, a prekriva ga lobanja pa je zaštićen od većine kremacija; čak i kad lobanje više nema, on je i dalje veoma gust. Kad izvadim kosti i očistim jedinicu, prebacim sve na metalni sto i najčešće tamo zateknem delove mozga.

_________________________________________________________________

Pogledajte i VICE film: Šuma za samoubistva u Japanu

________________________________________________________________

Kako ljudi znaju da dobijaju članove svoje porodice a ne tamo neku prašinu?

Ne želimo da pregrejemo kosti. Ostavimo male komade. Bila je porodica koja je držala krematorijum i oni su porodicama vraćali cementnu smesu, a sama tela sahranjivali na licu mesta, pa ljudi zapravo nisu dobijali nazad svoje članove porodice. Zbog toga su mušterije počele da traže kremacije uz prisustvo svedoka.

Šta je tačno kremacija uz prisustvo svedoka?

Kremacija uz prisustvo svedoka je kad porodica sme da dođe u krematorijum i gleda kako telo njihovih bližnjih ulazi u jedinicu. Mogu da se oproste po poslednji put, pomole, čak i da pritisnu dugme za pokretanje procesa kremacije ako žele. To je počelo češće da se dešava otkad su ljudi počeli da sumnjaju u industriju. Zahtevi za tim su u međuvremenu značajno opali, ali moj šef kaže da ima bar jedan zahtev za takvu kremaciju dnevno. Ja bih rekla da radimo kremaciju uz prisustvo svedoka jednom nedeljno. Dopada mi se ideja da članovi porodice prihvataju postupak i žele da učestvuju u njemu. Mislim da je to strava. To nije suptilan proces; teško ga je objasniti članovima porodice. To je agresivan način rešavanja tela. Ne možete ulepšati spaljivanje tela.

Jesi li imala neobična iskustva sa porodicama ili prijateljima pokojnika?

Na prvoj kremaciji uz prisustvo svedoka koju sam ikad radila, došle su ćerke pokojnice. Objasnila sam im čitav proces, što je uobičajena praksa pre nego što prisustvuju kremaciji. Nijedna od njih nije želela da pritisne dugme, tako da sam ga ja pritisnula. Ćaskale su sa mnom i jedna od devojaka mi se obratila: "Dakle, moja majka je sada kompletno obavijena plamenom, zar ne?" Okrenula sam se ka njoj i rekla joj: "Jeste." Odjednom je počela histerično da se smeje; pala je u potpunu histeriju, a druga sestra je počela histerično da plače.

Da li se nekad vratiš kući posle napornog dana prašnjava ili prekrivena pepelom?

Da, dođem kući sva prašnjava. Teško je jer vam ulazi u kosu, okovratnik, pepeo vam prekrije lice a niste toga ni svesni. Ponekad dođem kući i počnem da razmišljam o tome koliko toga sam udisala čitavog dana. To je jedini put kad posao stvarno ostavi traga na meni. Pomislim: Gomila ljudi je sada u meni.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu