Ovo je sport koji se igra u Srbiji a nikada nije bilo pobednika iz Beograda

Kada vam postavim pitanje da mi navedete neke velike sportske šampione, ko vam prvo pada napamet? Evo, već mogu i da zamislim odgovore. Pele, Maradona, Jordan, Senna, Schumacher, Đorđević, i tako to. Neki bi dodali i Chrisa Cheliosa, Waynea Gretzkog ili Stevea Yzermana. Neki Babe Rutha, Dereka Jetera, Maurice Richarda. Sve vredni kandidate titule velikog sportskog šampiona. Međutim, u jedno sam siguran – skoro niko od vas ne bi u ovu kategoriju svrstao i gospodina koji je pre pedeset i četiri godine rođen u Burslemu, tadašnjem gradu a današnjoj opštini Stoke-on-Trent, po imenu Phil Taylor.

Taylor nije igrao ni fudbal, ni ragbi, ni tenis. Nije vozio formulu, nije veslao, nije bio olimpijac. Ali da pitate bilo kog stanovnika britanskih ostrva da vam nabroji velike sportske šampione, Phil bi sigurno ušao u uži izbor kod većine. Zašto, pitate se? Prosto i jednostavno – Phil Taylor, u narodu inače i poznat kao The Power, je šesnaestostruki prvak sveta.

U pikadu.

OK, sad ste sigurni da se sprdam sa vama. Pikado?! PIKADO!? Pa opšte je prihvaćena definicija u ovom delu Evrope da sport nije sport ako se ne juri za nekakvom loptom, ili barem ka nekom cilju. Gomila sredovečnih tipova sumnjive fizičke kondicije koja u zadimljenim kafanama provodi sate gađajući u metu okačenu na zid, ne, ne, NE, ovo Average Joe iz Svrljiga sigurno ne bi nazvao „sportom". Ali pikado, ipak, jeste sport. I to ozbiljan sport, sa jakim takmičenjima, i na onom najvišem nivou, jakim sponzorima, TV ugovorima i uopšte, relativno velikim sumama novca koje se okreću. I eto, u takvom sportu, koji ima jaku individualnu konkurenciju, postoji jedan Taylor, koji ima 16 titula prvaka sveta, i mali milion turnirskih pobeda, i protiv koga nijedan – nijedan – igrač u istoriji sporta nema pozitivan skor. Najbliži egalu sa njim je Holanđanin Raymond van Barneveld, protiv koga je Power trijumfovao u 80 odsto slučajeva. Ispitujete li još uvek njegovu dominantnost?

Phil Taylor, koliko ja barem znam, još uvek nije svraćao do Beograda, ali da jeste, otišao bi ponedeljkom u Crown's Pub u Krunskoj ulici i održao par besplatnih časova lokalnim pacerima, koji već par godina igraju beogradsku pikado ligu. Tamo sam se upravo i ja uputio pre neki dan, kako bih video koliko su moji sugrađani vešti sa strelicom u rukama. Silazeći u podrum kafane gde se okupljaju igrači, prisetio sam se mog prvog susreta sa ovom igrom.

Ljudi koji su već čitali neke od mojih tekstova upućeni su u činjenicu da sam jedan solidan komad odraslog života proveo u Belgiji. Belgija je, da se razumemo, fino mesto za život – ako vas zanimaju fudbal i biciklizam. Jer, ničeg drugog nema tamo na televiziji… a ni fudbala nema previše ako nemate pay-per-view kanale. U standardnoj kablovskoj ponudi, srećom, postojali su i BBC 1 & 2, koji su prenosili FA Cup, puštali Match of the Day subotom uveče, velike ragbi turnire, i naravno tradicionalne britanske sportove kakvi su snooker, bowls, konjske trke i pikado. Pikado sam, tako, prvi put gledao u januaru 2002., kada sam se negde na pola puta uključio u BDO verziju (više o ovome kasnije) svetskog prvenstva. Dinamični prenosi, ushićeni komentatori, te enormna tenzija i drama u svim viđenim mečevima brzo su me učinili fanom pikada – čas posla sam se upoznao sa pravilima, i vikao "ONE-HUNDRED-AND-EEEEEEEEEEIIIIIIIIIIGHTTYYYYYYYYYYY!!" zajedno sa inspirisanim zvaničnim spikerom takmičenja.

Pravila igre su zaista prosta. Dva igrača igraju jedan protiv drugoga, bacajući strelice na tablu i prikupljajući poene sa ciljem da što pre stignu od 501 do nule. Svako pogođeno polje na tabli nosi određeni broj poena (1-20), a ako igrači pogode jedan od dva koncentrična kruga kojima je tabla opasana na pravo mesto, njihovi poeni se dupliraju (gornji krug), odnosno tripliraju (unutrašnji krug). Uži centar vredi 50 poena, širi 25. Lako zaključujemo da je, dakle, cilj pogoditi tri trostruke dvadesetice – 180 poena, iliti, ono što spiker isprati sa euforičnim "ONE-HUNDRED-AND-EEEEEEEEEEIIIIIIIIIIGHTTYYYYYYYYYYY!!" – eto, sad znate i na šta sam se ložio tokom TV prenosa. Ima tu i jedna kvaka, checkout, tj. poslednja strelica mora biti bačena u polje koje nosi duplo ili centar. Znači, ako vam do kraja fali 20, gađate duplu desetku. Ako vam fali neparno, prvo svedete broj na par nekim pogotkom, pa onda jurite neku duplu.

Trenutno, profesionalni pikado se praktikuje pod okriljem dveju organizacija. Postoji strogo profesionalni PDC (Professional Darts Corporation), gde se za najviše para takmiče najbolji igrači, i "narodni" WDF za sve ostale. PDC je nastao 1992. kada su se najbolji igrači, nezadovoljnim svojim statusom kod matične BDO (British Darts Organization), "ocepili" i formirali svoje takmičenje. Sky Sports je ubrzo prepoznao potencijal u PDC-u i pružio ruku prijateljstva u vidu modernizovanih TV prenosa, koji su brzo privukli brojnu publiku, pa je tako danas jedan od najgledanijih događaja na ovom kanalu upravo godišnje Svetsko prvenstvo u pikadu koje tradicionalno kulminira finalnim mečom prvog januara. Kod nas je regulatorno telo Pikado Federacija Srbije koja funkcioniše pod okriljem republičkog Ministarstva omladine i sporta. Postoji nacionalno prvenstvo, kao i gomila gradskih, a glavni centri su Novi Sad, Subotica, Apatin i Beograd. U Novom Sadu trenutno bitiše više od 40 igrača (što je dva puta više nego u Beogradu), dok je Apatin mesto odakle deluje naš najbolji pikadista Oliver Ferenc koji se trenutno takmiči u PDC takmičenjima.

U Crown's Pubu me dočekuje Kristijan Raković, danju prodavac/serviser kompjuterske opreme, a svakog ponedeljka pikado entuzijasta. Upravo sam preko Krisovog Fejsbuk fida i saznao da ovako nešto postoji u Beogradu, i prirodno se zainteresovao. Kako mi on kaže, beogradska liga postoji već nekoliko godina, ali je tek sada postala "ozbiljnija" – verovatno zbog činjenice da je od ove godine upravo on preuzeo ulogu jednog od organizatora. Kris me brzo upućuje na Nikolu Radina, člana pikado kluba Kapitalci, koji je u svemu ovomeduže od njega.

- U Beogradu postoje tri kluba, Kula, Bubac i Kapitalci, objašnjava mi Radin. Nacionalno prvenstvo trenutno ima A i B nivo, sa ukupno petnaest klubova – 8 u A i 7 u B. Takođe, pored klupskog, postoji i individualno takmičenje, koje i određuje ko postaje šampion Srbije. Četiri najbolje plasirana na individualnoj tabeli takođe čine i reprezentaciju Srbije na evropskim/svetskim takmičenjima.

U razgovoru sa Nikolom, saznajem i da se Beograd, za sada, nije previše istakao u domaćim okvirima.

- Još uvek nemamo beogradskog šampiona Srbije, kaže Radin. - Najveći uspeh je treće mesto pre dve godine.

A region?

- U Hrvatskoj ima oko tri i po hiljade registrovanih igrača, ali tamo je glavni elektronski pikado. Hrvati imaju i višestrukog svetskog šampiona u ovoj disciplini, Borisa Krčmara.

Kasnije saznajem i da nije moguće imati srpsko-hrvatski derbi, jer Hrvatska nije članica WDF-a (Srbija jeste), pa se tako i ne možemo sretati na reprezentativnom nivou. Što možda i nije loše, nešto me i ne raduje susret Srba i Hrvata u sportu gde se koristi hladno oružje.

Još te davne 2002, sećam se da sam primetio jednog igrača na "ić", ali da je nastupao pod austrijskom zastavom.

- Ah, Mensur Suljović, uskače Kris. -On je iz Tutina, i još uvek je u PDC priči.

Suljović, koga u pikado krugovima znaju kao "nežnog" (njegov nadimak je The Gentle zbog prijatnog ponašanja), u karijeri nije doterao dalje od osmine finala Svetskog prvenstva, ali je zato redovan na manjim turnirima, i sve vreme je "tu negde". Afinitet prema nekom sportu automatski skače ako znamo da i u svetskim okvirima postoji neki (koliko-toliko) relevantan domaći igrač - Mensur je, doduše, svoje ime izgradio preko Austrije, pa stoga možemo reći da je gorepomenuti Krčmar ipak glavno ime balkanskog pikada. Barem dok na veću scenu ne stupi Miloš Mizdrak, po rezultatima za sada najbolji beogradski igrač.

Mizdrak, koji je već pet godina aktivan u ligaškom takmičenju, kaže da se sa ovim sportom upoznao slučajno.

- Jedan ortak je pre više godina u lokalni kafić doneo elektronsku tablu i počeli smo da se igramo, onako neobavezno. Kako sam rođeni takmičar, ipak sam počeo brzo da se usavršavam, pa je takmičenje u ligi bio prirodan sledeći korak, kaže mi ovaj Zvezdaš sa Mirijeva, koji je na ligaški okršaj došao u sivoj "Delije Sever" dukserici.

Miloš je upravo taj istorijski trećeplasirani Beograđanin koga je Radin pomenuo, takođe i član Kapitalaca.

- Zahvaljujući visokom plasmanu u nacionalnom prvenstvu zaslužio sam i poziv u reprezentaciju, i nastupao na EP u Turskoj 2012 i Rumuniji 2014. U Turskoj smo bili deveti od oko četrdeset učesnica, u Rumuniji između 11 i 13 mesta, što je svakako lep uspeh, dodaje Mizdrak.

Sve ovo vreme, inače, u toku je akcija na pikado tablama. U pabu su četiri table, šank i monitor sa semaforom, gde se mogu pratiti rezultati.

- Monitor je novost, smeje se Kris. - Dosad smo vodili rezultate ručno, uz digitrone kao ispomoć. Ali sad smo se modernizovali. Idemo u pravom smeru.

Kris me i obaveštava da u nacionalnom prvenstvu nema alkohola. Pikado bez alkohola? Mrštim se i gledam oko sebe, i vidim otprilike kriglu po čoveku za stolom.

- Alkohol je zabranjen u srpskoj ligi, da. To mu za pikado dođe otprilike kao doping, kad skoče promili opušteniji si i hrabriji. Dobijaš neprirodnu prednost nad protivnikom.

Zamalo pa da sugerišem, "a da obojica popiju po jednu?", ali se uzdržavam. Pravila su pravila. Pikado federacija od ministarstva godišnje dobija milion dinara za svoje troškove.

- To je neki minimum,tek da se pokriju osnovne stvari, kaže mi Radin. - Zbog manjka novca nismo ni mogli da učestvujemo na minulom svetskom prvenstvu, jer se igralo u Kanadi. Umesto toga, poslali smo reprezentaciju na neke evropske turnire, dodaje on.

Među prisutnima, primećujem i jednu ženu. U Beogradskoj ligi muškarci i žene – njih tri, za sada – takmiče se ravnopravno, ali na nacionalnom nivou žene imaju odvojeno takmičenje, baš kao i PDC/WDO. Ako smo mi, Beograđani, zakazali kao muškarci, barem imamo ženskog prvaka Srbije, Tamaru Milić. Tamara večeras ipak nije prisutna, pa sam kratko porazgovarao sa Mirjanom Topalović.

- Pikadom se bavim godinu dana. Počelo je slučajno, krenula sam sestrom u neki kafić gde su ljudi igrali, i isprva bila začuđena zatečenim. Šta, bre, rade ovi ljudi, bacaju neke strelice na tablu, šta je ovo, je l' ovo sport, priseća se Mirjana, inače član PK Kula, nadovezujući se tako na misao sa početka teksta da sport bez lopte, prosto, nije sport. Ali, i ona se navukla na pikado, i evo je sad, igra ligu. Pritom, kada sam je pitao zašto i dalje igra, dala mi je brutalno iskren odgovor.

- Hej, ovo je jedini sport gde i dalje mogu da se takmičim i da pijem, kaže ona. Dobro, barem na lokalnom nivou.

Remek-delom pikado veštine smatra se kada igrač počisti tablu u devet strelica – popularni nine-darter. Jel' to ikad viđeno na našim prostorima? Kris odrično klima glavom.

- Ali, imamo stoosamdesetice! One se dešavaju relativno redovno. Ume da bude i po dve-tri na jednom meču, kaže on. Pre nego što smo se pozdravili, i njega sam pitao zašto se bavi ovim sportom.

- Znaš kako, ja sam već dovoljno odmakao u godinama za bilo koji drugi sport, a hoću, volim da se takmičim. Fudbaleri, košarkaši, svi oni završavaju sa trideset, trideset i pet. A u pikadu, sa trideset i pet godina si tek početnik, pripravnik. Nema baš puno sportova gde čovek može da bude šampion sa četres' i kusur.

Na izlazu iz kafane ponovo srećem Mirjanu, koja me kroz smeh pita, "da nećeš možda moj autogram? Pazi, to može da vredi puno za neko vreme!"

Rastajemo se uz osmeh, a ja nešto razmišljam, možda i to nije toliko suludo razmišljanje. Možda se baš tamo, u podrumu kafane, rodi neki srpski Power Taylor, koji će našu zemlju proslaviti strelicama kao Đoković reketom. Pa da i mi sednemo i navijamo za njega, dok sa Sky Sportsa trešti "Chase the Sun" od Planet Funk, već godinama prepoznatljiva muzička tema koja daje podlogu PDC svetskim prvenstvima.