Fotografije napuljskog naselja sagrađenog od azbesta

Mario živi van Napulja, u kutiji od azbesta koja liči na veliki poštanski paket. Ali, Mario nije beskućnik. Legalni je vlasnik svog doma – ovog kontejnera. Kontejner su mu dodelile vlasti kada mu je kuća uništena u zemljotresu 1980. godine. U zemljotresu na jugu Italije je tada stradalo tri hiljade ljudi, a domove izgubilo više od 28 hiljada.

Mario, kao i većina ljudi sa kojima živi u napuštenom predgrađu, pripada stanovnicima Napulja koje nazivaju "nevidljivi". To su ljudi na koje je vlasti zaboravila kada ih je ostavila u metalnim kontejnerima. Nakon zemljotresa, prvo su ih smestili u privremene stanove blizu mesta Bare, ali su ih kasnije poslali ovde. Ovo je trebalo da bude privremeno rešenje. Mario živi u kontejneru već 18 godina.

- Rekli su da će doći po nas za nekoliko meseci. I dalje čekam - kaže.

Mario živi u istočnom delu predgrađa Napulja, socijalne i ekonomske pustinje koja stoji kao podsećanje na kraj lokalne industrije. Italijanske kompanije poput Fijata i fabrike hrane Ćitio zatvorile su postrojenja u ovom delu Napulja u kojima je radilo puno meštana. Tada je ovo predgrađe upalo u duboku krizu.

Na ulicama punim đubreta, oko 300 žrtava zemljotresa živi u bedi u 18 metalnih kontejnera. Meštani kontejnere nazivaju bibiann – mesto gde se ljudi zimi smrzavaju, leti znoje, a koji su napravljeni 1990. godine kao privremeno rešenje dok regionalna vlada ne izgradi stanove i u njih preseli ljude koji su završili na ulici.

Nisu svi imali sreće. Neki su preseljeni kao deo drugih programa, dok su ostali, kao Mario, dobili metalne kontejnere. Neki od kontejnera su uništeni u periodu između 2003. do 2011. i ostao je samo deo koji nazivaju Via Fuortes geto - naziv koji je naselje dobilo po ulici na kojoj se nalazi. Danas je simbol raspadanja koje su stvorili neodgovorna vlada, organizovani kriminal i ekonomska kriza.

Fotograf Paolo Manzo poznaje ovo predgrađe bolje od bilo koga. Godinama je fotografisao geto i ljude koji u njemu žive. Kolima je prolazio pored kontejnera i jednoga dana odlučio da uđe u lavirint skučenih prolaza između kontejnera.

- Počeo sam da upoznajem ljude i razumem kakav zaista život oni ovde žive. Najpre su me gledali sa nepoverenjem, ali, vremenom su ljudi počeli da mi veruju - kaže Paolo za VICE News.

Poveo nas je sa sobom kroz geto.

Nemoguće je zamisliti da su ljudi uspeli da prežive u ovom prostoru toliko godina. Higijenski uslovi su strašni – otvoreni šahtovi i popucale kanalizacione cevi su svuda.

Dim postaje sve jači kako se približavamo centru.

Stanari su pokušali da mesta na kojima žive učine što udobnijim – napunili su ih televizorima, nameštajem i ukrasnim tepisima. Ali, očigledno je da su zidovi puni vlage i pokriveni flekama vode koja dolazi iz kanalizacije.

Najveća opasnost u ovim kontejnerima je nevidljiva – azbest. Pre nego što je zabranjen devedesetih, azbest se koristio zbog sposobnosti da zadrži toplotu.

- Do sada, azbest nije imao nikavog uticaja na nas, ali naše vreme dolazi - kaže Mario.

Mario ima petoro dece.

Ljudi kažu da je rak najčešći uzrok smrti u getu. Poslednja žrtva je žena koja je umrla prošle godine. Međutim, ne postoji nikakva zvanična statistika, što samo doprinosi nesreći ovog mesta.

- Ovo nije samo socijalni probem, ovo je veoma važan problem životne sredine i javnog zdravlja - kaže Roberto Braibanti iz levičarske partije SEL koja se godinama bori da se kontejneri uklone, a stanovnici presele na bezbednije mesto.

Azbest je, kaže, trenutno u najopasnijem životnom ciklusu – u stanju raspadanja. To kontejnere čini opasnim, ne samo za ljude koji u njima žive, već za celo naselje koje okružuje geto, a koje je pokriveno nevidljivim oblakom prašine azbesta koji vetar raznosi okolo.

Međutim, deo ljudi ne mari zbog toga što stanuju u smrtnoj zamci.

Kako nam je objasnilo, imigranti nemaju problem da se nastane ovde. Čak je za neke ovo odlična ideja.

- Mnogi od njih su ilegalci, a ovakvo mesto im dozvoljava da ostanu anonimni - kaže Mario.

Osim Marija i njegove porodice, ostalo je samo još nekoliko familija, koje čak i nisu žrtve zemljotresa.

Naselje je danas mozaik različitih kultura i etniciteta – Albanaca, Kosovara, Srba, Azijanata i Afrikanaca. Svi oni žive u zasebnim redovima kontejnera, stvarajući tako minijaturnu mapu sveta. Dok odrasli obično ignorišu ljude iz drugih zemalja, osim kada je nekom od komšija potrebna pomoć, deca se druže i igraju zajedno bez ikakvih kulturnih podela.

U prošlosti je bilo tenzija između različitih etničkih grupa, uglavnom između Srba i Kosovara.

- Bilo je pucnjave, konstantnih svađa. Situacija je bila nepodnošljiva - kaže Andrea, mladi čovek iz Napulja koji često posećuje geto, jer mu tu živi devojka.

Ona ovde ne živi legalno, poput većine stanovnika. Iako su kontejneri izgrađeni za žrtve zemljotresa, uselili su se razni ljudi. Kada su žrtve zemljotresa počele da se iseljavaju, trebalo je uništiti ove kontejnere.

- Pojavljuju se novi očajni ljudi, nemaju gde da žive i imaju tek toliko novca da plate kiriju za život u kontejneru - kaže Baribanti.

Nejasno je ko iznajmljuje kontejnere, ali Braibanti misli da je napuljska mafija deo priče.

- Ovakva vrsta aktivnosti je obično povezana za organizovanim kriminalom. Međutim, to niko ne može da dokaže - kaže.

Ipak, niko ne zarađuje preterano od ovih kirija. Nezaposlenost je rekordno visoka i kirija je neverovatno jeftina. Zato ljudi ovde ostaju bez obzira na azbest.

- Neke porodice se jednostavno naviknu na ovo - kaže Manzo.

Rozarija, 47, ovde živi već 17 godina. Bila je osuđena na godinu dana uslovne kazne jer nije uspela da plati račune za struju i danas se boji da će se policija pojaviti na vratima i odvesti je u zatvor. Ali, takođe se boji mogućnosti da je premeste iz geta.

- Ne znam da li bih preživela u pravoj kući gde bih morala da plaćam račune i druge troškove. Nezaposlena sam i nemam ništa - kaže.

Ljudi zarađuju novac improvizujući – jedan čovek preprodaje delove automobila, drugi prodaju drogu. Žene se bave prostitucijom. Ponekad su im mušterije i drugi stanari naselja koji imaju stalne poslove.

Jedino zajedničko mesto u celom naselju je kafić i prema onome što kaže Braibanti, upravo to je problem sa istočnim Napuljem.

- Kontejeneri nisu jedina socijalna katastrofa u kraju. Mnoge zgrade koje su izgrađene posle zemljotresa imaju isti problem. Nema mesta za okupljanje u novim naseljima. Nema službi koje se bave zajedničkim prostorima i nema poslova za ljude koji u ovim naseljima žive - kaže.

Vlasti se pojavljuju samo u predizbornim kampanjama.

- Političari, zdravstvena inspekcija, socijalni radnici, svi nas posećuju samo pre izbora, a onda nestanu - kaže čovek koji se predstavio kao Andrea. On je jedan od retkih stanara koji imaju posao. Radio kao pica majstor.

Prošle godine, premijer Mateo Renezi se lično pojavio u naselju. Posetio je fabriku helikoptera i lokalnu bolnicu koju je dizajnirao poznati arhitekta Renzo Piano i nakon toga se vratio u Rim.

- Premijer se nije usudio da obrati pažnju na prave probleme. Kada bi govorili o ovim problemima, vlada bi morala i da se suoči sa njima - kaže Andrea.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu