Moja novogodišnja noć na masovnoj žurci zatvorenog tipa

Prelazak stare u novu godinu doživljavam kao priliku da zaokružim prethodno i simbolično započnem ono što mi je od života ostalo, koliko god ga bude. Ne osećam se matoro, već me opominje kalendar. Stoga sam po malo i razdražljiva, sklona drastičnim postupcima, za šta je rad vazda bio lek. Dobro, ne bih baš da ribam šporet dok se ostali zabavljaju, pa tražim kakvu zanimljivu temu za novinarski tekst. Izgleda da sam lane bila bolja nego što mislim, čim mi je Deda Mraz ili bog žurnalizma podario izuzetnu priliku. Žurku zatvorenog tipa, a opet masovnu, gde se đuska i prolazi kroz radionički psihološki proces čišćenja.

Žurka se zvala Bosa Nova, jer se plesalo izuveno, a bila slična Mrdaonici gde sam više puta uspešno prošla kroz razne faze oslobađanja pravog „ja“ iz oklopa.

Primera radi, zarozala bih se od plača na instrukciju voditeljke da igramo u nasumičnom paru, zatvorenih očiju, a da se pritom jedno drugo vodimo dodirom. Prisan kontakt nije imao erotsku crtu, već je preko mišića i nervnih sinapsa šljakao na rušenju emocionalnih barijera, i drugih sranja iz podsvesti. Zgodno je bilo i što je u pozivnici stajalo da je dres kod nonšalantan. Nisam izdržala ni dana, međutim, u zadnji čas odlučim da se ekskluzivno odenem.

Možda i ne bih, da u hrpi materijala za reciklažu nisam pronašla haljetak kao iz snova - lepršav, roze, bez leđa, što ističe prsa, u mom slučaju - krupne prezrele dojke koje kipe iz čipkastog korset - grudnjaka.

- To se u moje vreme zvalo kombinezon – suptilno se narugala mojoj toaleti bivša tašta mog aktuelnog dragana.

S njom se složila i njegova bivša žena, inače mi bliska drugarica, da se ne pomisli da je bila zlurada.
- Ma, šta vi znate o šiku – promrmljah za sebe sa dozom nipodaštavanja. Doživljavajući sebe kao Merlin Monro, sa 10-ak kila više.

- Baš si seksi, nikad bolje nisi izgledala – rekla mi je ushićeno.

- Kakva sam, kao neko tužno pile – bila sam zgrožena prizorom.

Na tu pileću glavu natakarene sise manje su mi smetale od nekom mukom usukane face, tupog izraza.

- U pravu si, vidi se da te nešto jede iznutra – priznala je i Nada, skrećući pogled sa mog dekoltea na podočnjake. Teške od brige i nezadovoljstva.

To „nešto“ bila je davno pokvarena ploča – should I stay, or should I go od mog vanbračnog supružnika. S njim su mi odnosi poslovično najnategnutiji u sedmogodišnjoj tradiciji uspona i padova. Zato sam se žarko nadala da će mrda-psiho-radionica stvarno da me razmrda. Pa da konačno presečem, bez obzira na posledice.

Ta težina sa uzrokom u preispitivanjima sprečavala me da budem delom kolektivnog pira na ulicama. Nedoslednost u dijeti vraćala mi je ukus ćufti u izopačenom, belolučanom obliku.

Dakle, na lice mesta sam stigla nakisela, premda sa još žarkom nadom u promene. U sali već 30-ak ljudi, na nesreću, mahom žena. Jer, šta je novi početak bez promene partnera? Domaćini Vera, Marija i Hannes već se razgibavaju uz muziku, i ja im se pridružim u đuskanju po glatkom parketu u čarapama. Srećom, ni bušnih, ni rasparenih, ali neadekvatnih šik eleganciji gornjeg dela imidža, još nerazotkrivenog ispod drljave potkošulje, koja je preko onog haljetka i sisurdača, stvarala oblik bureta.

Sednem i promatram zvanice, nepoznate. Ovo mi uliva prijatan dašak znatiželje – kako li će izgledati to ponoćno ljubljenje? Vidim u gomili nonšalantnih još jednu „kostimiranu“. Mlada (i prilično „ravna“), apsolutno zategnuta. Priznam joj svoj dojam, i dodam da je mene blam da se produciram poprsjem. A ona kaže – ja s tim nikad nisam imala problem. Mislim se – ne čudi me, i još se više zarozam. Zakačim onda i deo razgovora najbližih, posedalih i polegalih. Svi su, tačnije – sve su – stare radioničke kuke, što u Mrdaonici, što u art-terapijama, crtanju mandala i sličnim vidovima psihosamopomoći. Spram mene gotovo deca, a već prevejani borci za duhovni napredak.

Doduše, i ja sam bila sklona čačkanju po psisi. Ali u tom trenutno nisam voljna da se u tom smislu ispoljavam. Kibicujem mladiće, jer, za sada je ovo više poselo, no igranjac. Razumljivo, treba popuniti kvotu od 60 zakazanih dolazaka, pa da konačno počnemo sa raščišćavanjem psihičkog taloga. Zapalila bih džoint, ali me mrzi da se obuvam, izlazim i da se krijem po budžacima, pa se latih pića, verna oralnoj fazi razvoja. Uvek trpam nešto u usta kad se osećam isprazno. I, najzad kreće, obrazujemo formaciju kruga koji, izuzev mene, diše filingom poleta.

Obznanjuje se i tema susreta: šta to imamo u meri da možemo i drugima da podamo. Osećam se zjapeće, a ko bi tu provaliju poželeo? Misli Bosa Nova i na takve.

Ovo me malo digne, pa marširam kao Titova pionirka. Sad, kad znamo ko smo, treba da se upoznamo i sa drugima, što se čini stavljanjem ruku na ramena suseda. A potom dodirivanjem tri stopala svim raspoloživim ekstremitetima.

- Kao slet – kliknuh, što ostade bez reakcija. Poznaje ova senzibilna ekipa kad je neko izveštačen.
Već sledeća „vežba“ ušla je u samu srž zamisli o radioničkoj proslavi. Treba da promislimo, tačnije, osetimo, šta je suština našeg bića i da tu srž plesnim pokretom artikulišemo. Kako da izrazim tu rupu u sebi, osim tupim ukopavanjem u mestu? Međutim, odjednom, to grotlo kreće da ispunjava nešto toplo što se polako pretvara u ljubav.

Otkud ona, sve se mislim, al’ telo samo kreira zamah ruku od srca, tup-tup, pa kružno, ka auditorijumu. Krajičkom mozga pomislim na Nadu kojoj su smešne sve psihoterapeutske sesije. Ne bi verovala da su takva stanja autentična. Vrištala bi od smeha na to moje „tup-tup“ dlanovima po grudima, pa onda u krug. Ovi ovde su moje fele, pa nam lako ide sledeća tačka. Pokretom se predstavljamo drugim (sedam) osobama, i da izgovaramo značenje plesnog poteza.

Ja "ljubav“, druga "toplina“, mazi se moja prva partnerka. Sledeća je "empatija“, raširenog zagrljaja. Zatim "radoznalost“ zatalasa dlanovima, pa poželeh da sretnem muškarca. Ne samo zbog želje za novim početkom, već i da se izbacim iz ženskog stereotipa. "Ritmičnost“, objasni svoju plesnu bravuru jedan Darko, a moja "ljubav“ sve slabije pulsira. Ne samo stoga što on nije „pravi“, već što me popušta višnjevača. Problem rešavam tako što u trećinu iste, dodam dve trećine šljivovice. I polovinu saspem na iskap. Što me privremeno obodri.

U pravi čas, eto jednog naočitog momka. Kompatibilni smo u igri, ali se ja, kao seoska snajka, na kraju povučem. Od tad sam ga izbegavala da sakrijem stid i eventualno mu nabijem čežnju. Muško, k’o muško, on vreba nove susrete. Bacim pogled na časovnik, tek je prošlo 11. Ko će da izdrži i ponoć da dočeka, a kamoli oficijelni kraj provoda? Shvatam, elan mi ubija muzika.

A to nisam ni uz pomoć novosmišljenog patenta. Zato višnjo-šljivovaču sobaljujem do kraja. Pa smutim još jednu, jaču. I ništa. Osim rastućeg osećaja nezgrapnosti.

Ko u tom stanju da otkriva nabujalu bistu? Međutim, toplota čini svoje, pa se razodevam. Začudo (iako, zašto sam mislila da će biti drugačije), na moje, do pucanja nabrekle dinje niko ne obraća pažnju. Pa ispada da sam se džabe skockala.

Ponoćno odbrojavanje, od deset ka jedan sve glasnije i dramatičnije, zatiče me u ko zna kom po redu nazuvanju obuće i odlasku na otvoreno, gde na kvarno duvam. A nakon "jedan“ – ja nemam koga ni da poljubim, ni da zagrlim. Osvrćem se, tražim svoju simpatiju. Ali, on je u međuvremenu nabasao na drugu, mnogo otvoreniju (i mlađu) partnerku.

Ko bi mu i zamerio kad sam ga u međuvremenu pljucnula komadićem pršute, zaostale među zubima, dok smo se mimoilazili u garderobi. I zvanično upoznali. Podsvesno sam, valjda, htela da skrenem njegovu pozornost sa nadrukanog dekoltea, usukane face, ipak sve očiglednije je - ucirkane. Više nisam tužno pile, već raspala pevačica sa Ibarske, svedoči dobri stari „selfi“, prijatelj usamljenih.

Odlazim, da ne kvarim raspoloženje drugima. Sveopšta ekstaza govori da im neću faliti, ali da bi se moj bedak u većinskoj euforiji nekako utopio. Da me nisu stigli kokteli, i da sad ne podrigujem na etil-alkohol. Odvučem se na nogama teškim poput olova.

Ali, već sutradan druga, iako stara priča. Moj dragan konjoše, a ja mu gladim (ćelavi) potiljak. Srećna, ispunjena (postkoitusnom) ljubavlju, a po malo i empatijom. Ili bar tolerancijom na različitosti.

Delimično postajem svesna da sam luda što sam verovala u čuda na krilima psihoterapija. I tako propustila provod. Roze ’aljinče dalo je svoj simboličan poslednji doprinos. U ogromnoj fleki dominirala je višnja, uprkos suprotnoj srazmeri sa šljivovicom
- E, sad je stvarno za reciklažu – zaključih, ali ga stavih na pranje.

Jer, uskoro će mi rođendan, novi pravi trenutak za promene. A i dobila sam tiket za Mrdaonicu na poklon koji ću da iskoristim kad oslabim.

JOŠ NA VICE.COM:

Nego, gde ćemo za tupavi doček?

Ljudi iz Srbije o najgoroj Novoj godini u šest reči

Zašto se uvek bolje provedemo dan pre i posle Nove godine nego za doček