​Anksioznost ili se nije desilo

Iz kolumne So Sad Today

Ne razumem ljude koji se svakog dana ne osećaju kao da umiru ili gube razum. Smrt i ludilo neprestano vrebaju iza ćoška. Toliko smo blizu smrti (naša tela su tako krhka) i toliko blizu toga da odlepimo (samo jedno pogrešno skretanje u pogrešan mentalni hodnik i jao si ga tebi) da bi bilo šta neuobičajeno što osetite u telu ili mozgu moglo biti "to". Kad su ta dva ekstrema stalna mogućnost, kako to da svi samo ne iščekuju neminovno?

Neka mesta su smrtonosnija i pogubnija za mentalno zdravlje od drugih. Za mene su to mesta na kojima sam već doživela napade panike: učionice, kancelarije, restorani, kafane, klubovi, kafići i bioskopi, tuđi domovi, svaka situacija u kojoj bi bilo "čudno" kad bih se samo pokupila i otišla. Neko bi pomislio da ima smisla izbegavati ponovni odlazak na ta mesta. Jedna moja prijateljica ima običaj da kaže: "Idi tamo gde je toplo", u smislu boravi samo tamo gde se osećaš prijatno. Ali sa paničnim poremećajima, to realno nije moguće. Nijedna prostorija u mojoj kući nije bezbedna. Čak ni moje telo nije bezbedno. Morala bih da živim u crnoj rupi koja ima wi-fi.

Ponekad bih volela da živim u crnoj rupi koja ima wi-fi. Vantelesni život lišen drugih ljudskih bića zvuči mi kao jebeni san. Ali biće da neki deo mene baš želi da živi, da upije u sebe iskustvo ljudskog života na Zemlji, koliko god on neprijatan bio, zato što još nisam napustila svoje telo ili ga prevazišla. I uprkos svim iskustvima iz prošlosti, nisam u potpunosti isključila nijedno od tih mesta iz svog života (sem bioskopa).

Ponekad mi je čak neophodno da se stavim na probu i ponovo posetim isto to mesto na kom sam imala najgori napad panike. Nisam sigurna da to radim zato što sam hrabra, da bih se ponovo uhvatila u koštac sa velikom problemom. Mislim da to radim sa pozicije katastrofičara i filozofije "šta ako". Na primer, pomisliću na mesto na kom sam doživela najgori, parališući napad panike. Onda ću reći sebi: Šta ako se nikad ne vratiš na to mesto? Šta ako počneš da eliminišeš ostala mesta na koja možeš da odeš i na kraju ne budeš mogla nikud više da ideš? Šta ako postaješ nesposobna za život u društvu? Šta ti se to dešava?

Zato se iznova vraćam u kalifornijsku pustinju, u Palm Springs, mesto mog poslednjeg velikog egzistencijalnog kraha . Možda ćete pomisliti da ima sreće što sam u prilici da putujem u Palm Springs. To znači da za putovanje na raspolaganju imam vreme, sredstva i prevozno sredstvo — čak i ako mi treba svega dva sata da stignem iz svog grada. Ali ja u suštini mrzim odmore. Odmor za mene nije odmor. Odmor znači da moram više od pet sekundi da budem u miru sa samom sobom. To znači da sam pod pritiskom da se opustim, uživam, zabavljam i osećam lepo. To je previše očekivanja, previše oblasti u kojima je moguće osećati se neispunjeno. Dovoljno je teško postići da ti bude samo dobro.

U kolima na putu do Palm Springsa, vozeći se na suvozačevom sedištu sa prijateljicom, osećam strah i tugu. Ne osećam nostalgiju prema domu, već prema svojoj samoći: prema mogućnosti da ne moram da se pretvaram pred drugima. Kad sam sama, doživim mnogo manje napada panike. Ako se i dese, s vremena na vreme, oni su najgori, zato što to onda najčešće nije situacija iz koje mogu da pobegnem. Ja sam situacija. Ali ti slučajevi su retki.

Neobično u vezi sa napadima panike u društvu jeste to što ih uglavnom pokreće i umiruje strah od onoga šta će drugi misliti o meni, iako sami napadi panike podsećaju na umiranje. Ko bi se još na samrti brinuo kako će izgledati pred drugima? Stvarno ne znam. A opet nekako mi umiranje deluje strašnije kad sam sa drugima nego kad sam sama i proizvodim tihe zvuke da "proverim" da li još dišem.

Drago mi je, makar, što ne vozim ja do Palm Springsa. Doživela sam brojne napade panike za volanom dok sam vozila nekog, kada su me prosto obuzeli osećanja straha i gušenja. Kad se to dogodi, drum počne da liči na video igru i ja krenem da sumnjam da ćemo stići do kraja. A opet sam samo jednom u 15 godina napada panike stala kraj puta i rekla: "Oh, moj bože, mislim da umirem." Kad umireš svaki dan, očvrsneš i voziš dalje.

Jedna od stvari na koje se teram u Palm Springsu jeste obrok u restoranu u kome je moj poslednji egzistencijalistički slom doživeo jezivi vrhunac — vrhunac koji nije imao rasplet nekoliko nedelja. U to vreme sam se još navikavala na nove lekove. Ne samo da sam se osećala tripozno, već su mi se i priviđale stvari. U tom konkretnom restoranu, na zidu visi naslikani portret Merilin Monro. Na slici bi one trebalo da je nasmejana i zabavna, ali meni je izgledala kao da se jezivo podsmeva trulom američkom snu.

Ovaj put vodim računa da sednem leđima okrenuta Merilinki. A opet i dalje osećam njeno prisustvo: u čudnim turistima, poslovnim ljudima i njihovoj preskupoj hrani. Svi oni izgledaju pomalo voštano, izobličeno, kao da su razni američki otrovi koji su je ubili počeli da izbijaju na njihovim licima. Ne znam je li to kapitalizam, privilegija ili šta, ali u ovom restoranu se osećam krivom, žalosnom i prestravljenom zbog stanja u kom se svet nalazi danas. Osećam da smo svi mi, a ponajviše ja, saučesnici u svemu tome. To vam je kao neki suludi trip na pečurkama, kad se osećate odgovornim za sva zla — da nosite čitav svet na plećima — a to ne možete rečima da opišete. Grandiozno je i mučno.

Za stolom kraj mene sede muškarac i žena — on je korporativna prosek u svojim pedesetim, a ona ribetina negde na sredini dvadesetih: platinasta plava kosa, ogromne sise, lepo lice i džinovski dragulj na prstu. Izašli su na poslovan sastanak, jedu neku odvratnu salatu sa šunkom, punjena jaja i majonez. On se obraća isključivo njenim sisama. Pita njene sise da li može da je odveze do njenih kola. Ona kaže da će pozvati Uber i on deluje razočarano, ali nastavljaju da razgovaraju. Stalno čujem reči "brend" i "strategija sadržaja". Ne razumem kako ona može da sedi tamo sa tim poslovnim izrazom lica a da ne umre. Zbog nje se osećam kao da smo drugačije konstitucije, kao da smo svi satkani od različitih materijala. Zbog nje se osećam kao tuđin.

Mesto na kom odsedam u Palm Springsu je isto ono mesto na kom sam odsela poslednji put: prelepa, jednostavna grupica marokanskih vikendica. Ima bazen, drveća narandže i zidani roštilj. Sa čokoladno smeđim planinama iza, ovo mesto izgleda kao bi moglo biti Raj na zemlji. Ali mislim da anksioznost ne zna za lepotu. Štaviše, mislim da lepota nekad može da posluži kao okidač za anksioznost, zato što se zapitate šta sa vama nije u redu kad niste u stanju blaženstva.

Tako je bilo i tokom mog poslednje putovanja, kad sam se probudila u tri ujutro, osećajući svuda oko sebe miris narandži, stala na hladne marokanske pločice i pomislila: Umirem, pomozite, izbavite me odavde. Ovaj put budim se anksiozna dve večeri zaredom: ponovi tačno u tri. Kao da anksioznost zna da nešto pokušavam sebi da dokažem i želi da mi pokaže da zna više od mene. Pametnija je od mene. Imuna je na svest i ume da se poigra sa linearnim poimanjem vremena.

Ali na ovom putovanju, tekstura anksioznosti je drugačija. Strah je manje direktan, manje fizički. Više proističe iz iščekivanja: posmatram sebe, čekam da panika počne, spremna da se blokiram, borim ili bežim. Gledam sebe kako ulazim u bazen. Osećam li to da se gušim? Gledam sebe kako čitam malu zbirku poezije na suncu. Mogu li da dišem? Povremeno uspevam nakratko da se opustim, uživam u lepoti oko sebe: u hortenzijama, pticama i palmama koje liče na ananas. Ali onda zateknem sebe kako uživam. Zateknem sebe kako ne razmišljam o anksioznosti i kažem: "Oh, pa vidi ti to. Sad nisi anksiozna." I onda postanem.

Prolaze tri dana i ostajem čitava, ali se zabrinem da osoba ne treba da živi život ovako. Je li dihotomija užasa i olakšanja nešto za šta čovek treba da živi? Osim toga, ne znam čak ni šta je bolje: boriti se sa neprijatnostima ili samo stalno ostajati tamo gde je "toplo", čak i ako to podrazumeva osamu. Dok razmišljam o ovome, imam isti osećaj kao kad me neko suicidalan pita zašto sebi ne bi okončao život.

Ne mogu da kažem da će biti bolje i da će zauvek ostati bolje, i da je to samo po sebi dovoljan razlog za život. To ne mogu da kažem. Ne mogu da kažem da će se, ako izađete iz zone udobnosti, vaša anksioznost izlečiti sama od sebe i da je to razlog da se terate na stvari. Mogu samo da nastavim da živim, sama sa sobom, i ova iskustva delim sa drugima. Ima nečeg moćnog i životnog u tome kad kažete: "Oh, pa i ti si sjeban isto ovako? I ja sam." Ne bih rekla da je to vredno svega. Ali u tome uvek pronađete iznenađujuću količinu nade i dobrote.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu