Kako da se 2016. bolje borimo protiv terorizma

Prvi oktobar: Kristofer Harper-Merser otvara vatru na svoje odeljenje za vreme časa engleskog na koledžu Ampkua u Rouzbergu, država Oregon, ubija devetoro i ranjava njih još devet. Trinaesti novembar: Najmanje osam muškaraca napada tri različite lokacije u Parizu, ubija 130 ljudi i ranjava još stotine. Dvadeset sedmi novembar: Robert Luis Dir otvara vatru na organizaciju "Planirano roditeljstvo" u Kolorado Springsu, ubija troje i ranjava devetoro ljudi. Drugi decembar: Sajed Rizvan Faruk, uz pomoć supruge imigrantkinje, otvara vatru tokom praznične proslave u svojoj kancelariji u San Bernardinu, država Kalifornija, ubija 14 osoba i ranjava još 22.

Svi ti napadi, od kojih su neki proglašeni terorističkim a neki nisu, uneli su nemir među Amerikance i ostatak planete, naročito posle opsesivnog izveštavanja informativnih kanala. I već smo počeli da preterujemo sa reakcijama, kao kad je Los Anđeles zatvorio javne škole reagujući na sumnjivu pretnju bombom ili kad je Ročester, u državi Njujork, otkazao novogodišnju proslavu nakon što je FBI pod optužbom za terorizam uhapsio mentalno obolelog prosjaka – za kog su federalni agenti doušnicima platili nekih 20.000 dolara da bi ga uhvatili i "volmartu" 40 dolara kako bi ga obukli.

Drugim rečima, dozvoljavamo teroristima da nas terorišu, što samo rađa nove napade.

"Senzacionalističkim pristupom terorizmu vlada i mediji šire strah i stvaraju nesporazume, a to dovodi do neefikasne politike", kaže Majk Džerman, profesor saradnik Brenanovog centra za pravdu na Univerzitetu u Njujorku i bivši agent FBI zadužen za kontraterorizam. "Moramo da iskorenimo teror iz terorizma."

U ovom trenutku nismo ni blizu tog cilja.

U oktobru, reagujući na napad na koledž Ampkua, predsednik Obama je istakao da je oduzimanje života vatrenim oružjem uopšteno veća pretnja u Sjedinjenim Državama od onoga što većina nas smatra terorizmom. On je od medija zatražio da "uporede broj Amerikanaca koji su u poslednjoj deceniji stradali u terorističkim napadima sa brojem Amerikanaca koji su stradali u nasilju vatrenim oružjem, i u vestima objave te brojke jednu pored druge." Čak i prema konzervativnim procenama , to iznosi 150.000 smrtnih slučajeva izazvanih vatrenim oružjem u Sjedinjenim Državama između 2001. i 2013. godine naprema oko 3.000 smrti izazvanih terorističkim napadima između 2001. i 2014. godine. U tom kontekstu postaje očigledno da je problem masovno puškaranje svih vrsta i da je masovno puškaranje podstaknuto islamskim terorizmom samo podgrupa. Dakle, rešavanje problema terorizma – barem u Sjedinjenim Državama – trebalo bi da se svede na rešavanje problema zločina.

Ali u reakciji na napad izvršen u San Bernardinu (i opsednutost informativnih kanala), Obama je održao govor u kom se prema masovnom ubistvu u San Bernardinu i tih 14 smrti postavio drugačije. Taj incident, izjavio je on, bio je terorizam. Zato što su Faruk i njegova supruga još pre napada "pošli mračnim putem radikalizacije" – kao da Dir nije – Obama je zatražio primenu nekoliko politika koje se tiču isključivo terorizma, kao što su "onemogućavanje kupovine oružja svakom kome nije dozvoljeno da leti" i, nedovoljno jasno, slabljenje komunikacione tehnologije kako bi se teroristima, i svima drugima, otežalo da šifruju poruke.

Da sve bude gore, iako je Faruk teroristički napad prvi put počeo da planira još 2011. godine, pre nego što je Islamska Država u Iraku i Siriji (ISIS) postojala u današnjoj inkarnaciji, Obama je obećao reakciju u vidu novih vazdušnih napada na ISIS, baš kao što su Francuzi bombardovali gomilu uglavnom pustih lokacija kao odgovor na napade u Parizu. Problem je u tome što će to ovoj grupi verovatno pomoći da regrutuje još boraca koji će putovati u Siriju ili podstaći više napada pojedinaca na Zapadu.

"Upotreba vojne sile da bi se bombardovale terorističke organizacije u tzv. bezbednim utočištima deluje kao jedno od najmoćnijih sredstava regrutacije koji postoje", kaže Majka Zenko, viši saradnik Saveta za spoljne odnose, govoreći o napadima na krizne države kao što su Sirija ili Jemen u ime lišavanja terorista bezbednih utočišta. "Ako verujete u Mit o bezbednom utočištu, u napadima na terorističke organizacije moraćete neprestano da primenjujete silu, što pruža osnovu za regrutovanje u zamenu za vojnike koje ste ubili na terenu."

Iako ponešto od onoga što je Obama izložio u svom govoru u decembru ima smisla – posebno njegova rešenost da izbegne još jedan veliki kopneni rat na Bliskom Istoku – čak i taj trud je lišen neke veće strategije. To se najbolje vidi po tome što su u Obaminom govoru kao naši najbliži saveznici protiv ISIS-a navedene druge zapadne zemlje: Francuska, Nemačka i Velika Britanija. Inicijativa zapadnih zemalja za nova bombardovanja prećutno je priznanje da su se oni koji bi protiv ove pretnje trebalo da se bore – ponajpre suntiske države kao što su Saudijska Arabija, Katar i Turska – uglavnom povukli iz te akcije, sa Saudijcima koji su pooštrili posredni rat protiv Irana umesto da se bore protiv ISIS-a. To otežava borbu protiv ideologije ISIS-a, jer ekstremistička struja sunitskog Islama u Saudijskoj Arabiji može dati legitimitet istom naporu ISIS-a.

Umesto što ćute o pasivnim sunitskim "saveznicima" Amerike, njeni lideri treba da zahtevaju da ovi porade na suprotstavljanju ekstremističkoj ideologiji koja rađa islamski terorizam najopasniji po ovu zemlju. "Moramo otvoreno da se izjasnimo šta mislimo o neaktivnosti ili podršci naših saveznika" u vezi sa sunitskim ekstremizmom, tvrdi bivši analitičar CIA-e Nada Bakos. "Kad je u pitanju ideologija", dodaje ona, "ovo pitanje moraju da reše regionalne vlade."

Eksperti predlažu podudaran pristup kod kuće kad je u pitanju odvraćanje onih koji bi mogli da se pridruže borbi u inostranstvu ili pokušaju da izvedu napade u sopstvenoj organizaciji. Pripadnici muslimanske zajednice godinama su pokušavali da intervenišu kad su članovi porodice ili prijatelji počeli da potpadaju pod uticaj terorizma. Možda najtragičniji primer za ovo jeste kad je 2009. godine otac Muhameda Osmana Muhamuda pozvao FBI tražeći pomoć za sina, koji je bio povezan sa terorističkim propagatorima. Umesto da pomognu, doušnici FBI su proveli godinu dana navodeći tinejdžera na bombaški napad na ceremoniju ukrašavanja Božićne jelke u Portlandu. Muhamud trenutno služi 30-godišnju zatvorsku kaznu zbog pritiskanja dugmeta za koje je verovao da će aktivirati bombu, što je nesrećni ishod pokušaja njegovog oca da zatraži pomoć.

Umesto da olakša intervenisanje pre nego što mladi (uglavnom) muškarci učine nešto glupo, vlada Sjedinjenih Država uporno sprovodi programe po imenu "Suzbijanje nasilnog terorizma". Muslimanska zajednica ne veruje takvim naporima, delom zato što su obično usredsređeni isključivo na Muslimane, a ne na ekstremizam uopšte, a delom zato što se takav program u prošlosti koristio za špijuniranje čitave zajednice. FBI "nije agencija čiji je zadatak da se bavi intervencijama, niti je zadužena za rehabilitaciju osumnjičenih", tvrdi Samer Kalaf, predsednik Američko-arapskog saveta za borbu protiv diskriminacije. "Arapska i muslimanska zajednica ne veruju FBI-u zbog njegove prošlosti i naširoko poznate upotrebe taktike čvrste ruke prilikom prisiljavanja pripadnika zajednice da postanu doušnici i njene prakse izrade profila potencijalnih osumnjičenih."

Šejmus Hjuz, zamenik direktora programa za ekstremizam pri Univerzitetu Džordž Vašington, kaže da bi takvi napori trebalo da budu lokalizovani, obično u organizaciji nevladinih entiteta. Postoje istovetni programi koji služe za ubeđivanje sledbenika frakcija ekstremne desnice i uličnih bandi da napuste te grupe, i u Sjedinjenim Državama i u inostranstvu. Takve grupe su do sada imale uspeha u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, iako u nekim evropskim zemljama (uključujući Francusku) postoje legitimnije zamerke muslimanskih grupa na njih. Ali zbog zakona jedinstveno primenjivih na međunarodni terorizam u Sjedinjenim Državama, ponajpre odluke Vrhovnog suda iz 2010. godine, prema kojoj savetovanje terorističkih grupa može da se protumači kao pružanje podrške, takve lokalizovane intervencije nose pravni rizik od optužbe za ekstremizam. Plus, ako imam interveniše ali ne uspe da spreči teroristički napad, i on može da se smatra odgovornim za njegovo izvršenje. Kako Hjuz objašnjava, "moramo da obezbedimo pravne garancije" da oni koji pokušavaju da odvrate ljude od ekstremizma "neće bezrazložno biti kažnjeni za to". Umesto da se insistira na tome da FBI ili Ministarstvo domovinske bezbednosti vreme troše na odvraćanje mladih ljudi od ulaska u ISIS preko Tvitera, federalne vlasti bi trebalo da nađu pravno bezbednije načine za pripadnike zajednice koji žele da pomognu u odvraćanju ljudi od pribegavanja nasilju.

To je posebno tačno zato što su radni zadaci FBI i dalje usredsređeni na hapšenja i osude, sa trenutnim naglaskom na islamskom terorizmu. Dok se to ne promeni, biće posebno teško preobratiti one koji razmišljaju o islamističkom terorizmu ali mu ne pribegavaju.

Regrutacija preko društvenih mreža na internetu predstavlja jedinstven problem. Umešnost ISIS-a u korišćenju društvenih medija kao što je Tviter za širenje propagande i video snimaka služi kao ključna platforma za regrutaciju, što su druge ekstremističke grupe počele da oponašaju. Bakos, bivša analitičarka CIA-e, napominje da nisu samo teroristi zaduženi za regrutovanje ti koji koriste društvene mreže za motivisanje ljudi da rade nešto što inače ne bi.

"Pogledajte samo kako tinejdžeri koriste društvene medije da maltretiraju ljude, sramote druge i teraju ih da rade ono što možda inače ne bi", kaže ona. Reagujući na ISIS-ovu upotrebu društvenih medija, američki senatori Ričard Bur i Dajana Fajnstajn obnovili su ranije pokušaje izglasavanja zakona koji od vlasnika društvenih medija zahteva da prijavljuju "terorističku aktivnost na internetu". Ali rizik da vlasnici društvenih medija paušalno ocene terorizam demonstriran je koliko prošle nedelje, kada je aktivisti Arapskog proleća Ijadu al-Bagdadiju, koga je Njujork Post pomešao sa liderom ISIS-a Abuom Bakr al-Bagdadijem, na određeno vreme ugašen nalog na Tviteru. Bolje rešenje bilo bi da se prijavljuju korisnici koji otvaraju niz novih naloga kad im se ugase prethodni, mada su prema svedočanstvu direktora FBI-a Džima Koumija vlasnici društvenih medija sarađivali i bez zakona koji bi ih na to prisiljavao.

Uz sve to, Sjedinjene Države se previše bave suzbijanjem ideologije ISIS-a, a premalo pružanjem nečeg konstruktivnog što bi umanjilo nezadovoljstvo koje vlada. Nedavna studija Hjuza i njegovih kolega sa Univerziteta Džordž Vašington o Amerikancima koje privlači ISIS pokazala je da mnogi od njih traže osećaj pripadnosti, kao i odgovor na nezadovoljstva kao što je represija sirijskog predsednika Bašara Al-Asada prema pobunjenicima. To je, pojačano konstantnom pričom o borbi "nas protiv njih", slično onome što privlači ljude drugim ekstremističkim grupama. Širenje terorizma i drugog nasilja vatrenim oružjem govori nam da moramo ljudima da ponudimo način da izraze svoje nezadovoljstvo i razviju osećaj zajedništva a ne da privlače pažnju na sebe ubijanjem gomile ljudi. U Evropi, sa mnogo većim (uglavnom neasimilovanim) muslimanskim stanovništvom, takvi napori moraju da se prošire na makro plan kako bi se rešila neka od stalnih nezadovoljstava.

U Sjedinjenim Državama, paralelni uspon islamističkih i domaćih ekstremističkih grupa dovodi u pitanje da li su FBI-u uopšte potrebna sredstva isključivo usredsređena na islamistički ekstremizam, posebno kad se ima u vidu sve veći broj domaćih terorističkih napada koje je FBI osujetio bez tih istih sredstava.

Odmah posle 11. septembra, vlada Sjedinjenih Država pokušala je da navede FBI da se prema islamskom terorizmu postavi više kao što bi to radila CIA, razdvojivši skupljanje obaveštajnih podataka od konkretnih zločina. Još koliko prošle godine, savetnici su insistirali na tome da FBI treba da provodi više vremena određujući odakle bi potencijalni islamistički teroristi mogli da dođu, što se svodi na izradu profila, iako su agenti FBI podneli izveštaj kako su izvukli vrlo malo koristi iz te aktivnosti.

Penzionisani funkcioner FBI zadužen za kontraterorizam Dejvid Gomez tvrdi da je FBI otišao predaleko u prihvatanju ove obaveštajne uloge, udaljivši se od direktnog sprečavanja napada ili istrage o već počinjenim zločinima. "Teroristički čin ćete sprečiti ako se ubacite među teroriste, sprovedete nadzor, regrutujete ljude u okviru organizacije, regrutujete autsajdere da se infiltriraju u grupu, pokrećete tajne operacije", kaže on. "To je drugačija vrsta aktivnosti od tradicionalnog sakupljanja obaveštajnih podataka."

Ovaj pristup mora da se primeni bez preteranog oslanjanja na praćenje internet komunikacije, jer u odsustvu ljudskog učešća, ono nužno ne pomaže u sprečavanju napada. Gomez tvrdi da se FBI u međuvremenu previše oslonio na tehnološke igračke. "Izgubili smo sposobnost da pričamo sa ljudima, da regrutujemo ljude, da vodimo istrage protiv njih", kaže Gomez. "Ne podučavamo više informativnim razgovorima, već samo surovim ispitivanjima. Ljudi se suviše oslanjaju na elektroniku i internet, a ne uče se veštinama međuljudske komunikacije." To odražava paralelnu zabrinutost da je i CIA preusmerila naglasak sa sposobnosti da sakupi obaveštajne podatke direktno od ljudi.

Važnost ljudskog učešća došlo je do posebnog izražaja u Evropi, gde je slučaj za slučajem pokazao kako su vlasti znali za ekstremiste koji će izvršiti napade, ali nisu imale dovoljno ljudstva da ih tesno prate i u tome spreče. (Doduše, neke evropske zemlje bi mogle i malo bolje da dele svoje obaveštajne podatke, kao što se pokazalo tokom istrage posle napada u Parizu.)

Najvažnije od svega, međutim, jeste to da je 14 godina od globalne objave "rata terorizmu" tokom kojih je postignuto malo toga, došlo krajnje vreme – bar za Amerikance – da se vrate razmišljanju o ovim napadima kao o zločinima, a ne Terorizmu. To je delimično tačno zato što su u Sjedinjenim Državama (kao što je to primetio predsednik Obama) sve vrste zločina počinjenih vatrenim oružjem veća pretnja – da ne pominjemo to što velika većina nasilnih ili agresivnih zločina ostaje nerešena zato što je država opsednuta samo jednom vrstom napada. I Džerman i Gomez tvrde da bi FBI trebalo da se usredsredi na same zločine za koje su politika ili ideologija samo motivacije. I zaista, neki zločini, kao što su trgovina oružjem ili pljačka, mogu postaviti temelje za veće terorističke napade. Džerman još tvrdi da ćete usredsređivanjem na inače nerešene zločine na kraju zaustaviti terorizam kog takvi zločini omogućuju. "Usmeravajući se na zaključivanje nerešnih nasilnih zločina spasićete više života i nenamerno sprečiti više terorističkih napada nego što će masovni nadzor ikad uspeti", kaže on.

Dosadašnja federalna reakcija na upad desničarskih paravojnih snaga u prirodni rezervat u Oregonu mogla bi da pruži korisne lekcije. Iako je okupacija tek u ranoj fazi, vlada je izgleda rešena da umiri situaciju, ne samo da bi sprečila gubitke života, već i da bi umanjila atraktivnost okupatora. To je dramatično drugačiji pristup od onog koji federalne vlasti obično primenjuju prema islamističkom terorizmu ili nenaoružanoj građanskoj neposlušnosti. Ali njena prednosti je u tome što prema ovim ljudima može da se odnosi kao prema naoružanim upadačima na tuđ posed, a ne prema pokretu koji bi, kad bi se na njega ostrvili, mogao da privuče druge.

Moramo da prestanemo da dozvoljavamo teroristima da nas terorišu, jer od toga postaju samo jači. Ako se prema njima ophodimo kao prema kriminalcima, kao što su to druge masovne ubice, možda ćemo početi da se bavimo suštinskim uzrocima svih vrsta napada vatrenim oružjem i usput spasti silne živote.

Marsi Viler je nezavisna novinarka koja prati nacionalnu bezbednost i građanske slobode, kao i saradnica X-Lab-a, ekspertske grupe za politiku prema tehnologiji.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu