​Kako sam otišao u Ameriku kao spasilac, a završio u kamionu

Nisam iz očaja otišao u Ameriku. Ne mogu da kažem da me je neka muka naterala da kupim kartu u jednom pravcu, jer nisam imao usran život u Srbiji. Išao sam na putovanja, skijanja, muzičke festivale i generalno je sve bilo kul, jedino što nisam video šansu da se u skorije vreme osamostalim. Uhvatio sam sebe u toj odvratnoj kolotečini kako studiram DIF, čisto da bih imao na konto čega da jedem i spavam kod roditelja na gajbi. Ali te iste studije su mi bile i odličan bekgraund za odlazak u SAD. Realno, sada ne vidim neki drugi razlog zbog kojeg bi neko upisao DIF u Srbiji.

Otišao sam u agenciju koja šalje spasioce iz Niša u Ameriku. Agencije u ostalim gradovima nude i druge poslove (šankeri, bejbisiting), ali iz Niša uglavnom idu gardovi, što nije loše, ali je opet najgluplje zanimanje kojim čovek može da se bavi ovde. Tada nisam imao problem sa tim, ionako je trebalo da radim na bazenu samo par meseci.

Intervju u američkoj Ambasadi je bio smešan. Mislim, nije bilo klovnova, niti su zaposleni opušteni kao bartenderi, ali pored gomile ljudi koja se zentala kao da traže politički azil, ja sam bio opušten, znajući da je to sve čista formalnost. Barem su mi tako pričali ljudi koji su već zapalili preko bare. Žena za šalterom me je pitala zašto sam upisao DIF (eto, čak ni njima nije bilo jasno), a ja sam joj rekao da od malena volim sport i da mi generalno dobro ide. U tom trenutku sam bio demonstrator na plivanju, plus sam je slagao kako treniram klince (maši ručicama). Čak i da me je uhvatila u laži, verovatno bih joj bio simpatičan zbog Felpsa. Dodao sam i da sam dugo trenirao vaterpolo (još jedna apsurdna aktivnost, prema mišljenju prosečnog Amera).

- Za koga ćeš da navijaš u finalu? Za Zvezdu ili Radnički? – pitala me je službenica.

Od svih pitanja koja sam šatro spremao za intervju, jedino na ovo nisam znao da odgovorim. Kakav vaterpolo, jebo te, nemam pojma o čemu se radi.

- Pa ja sam Grobar, tako da ću za Radnički,ono, protiv Zvezde! – odgovorio sam, razmišljajući da li je ovo trik pitanje i igra li se uopšte navedena utakmica.

Posle par minuta mi je poželela srećan put i lep provod u Americi. Za tri nedelje je trebalo da budem u Vašingtonu.

Kada dolazite u SAD preko Work&Travel agencije, to je klasična studentska priča, maltene kao ekskurzija. Dočekaju vas na aerodromu, imate gajbu, posao, fiksnu platu i sređen socijalni broj. Iako sam mislio da ću prvo da upoznajem grad, idem na žurke i duge šetnje, čim sam sleteo, ubacili su me u mašinu. Odspavao sam tu noć, pokušavajući da se izborim sa džetlegom i ujutru me je već čekala obuka (kao da sam sleteo u vojnu bazu), koja nije mogla nikako da me spremi za ono što je sledilo. A sledilo je nekoliko meseci bleje na bazenu.

Radio sam na malom bazenu u super kraju Vašingtona. Na posao bih dolazio biciklom, isplivao na početku dok još nema gužve, a ostatak dana odmarao uz knjigu. Ali ne zato što sam neodgovorni jebivetar, nego zato što ništa drugo nisam mogao da radim. Nije bilo talasa, vrtloga i ajkula, bio sam na bazenu veličine terena za mini golf. Koleginica mi je bila neka Čehinja, jer navodno ovi iz agencije nisu hteli Srbe da stavljaju zajedno, kako bismo vežbali engleski ili šta već, a možda sa razlogom ne žele više od jednog Srbina na radnom mestu.

Na bazenu sam upoznao mnogo ljudi, među kojima je bio jedan kul tip koji je tu redovno dolazio sa klincem. Ispostavilo se da mu je žena Mađarica, da baš gotivi Srbiju i da je više puta bio na Exitu. Dao mi je svoju vizit kartu na kojoj se jasno video logo Stejt departmenta i pitao šta planiram da radim ovde.

- Ništa, ovde sam samo leti i vraćam se u Srbiju da završim fakultet. – odgovorio sam kao iz topa. Rekli su nam da ako planiramo da ostanemo ovde, nikome ne govorimo o tome, a mene je još pitao državni službenik u kupaćim gaćama.

Rekao mi je da bi bilo šteta da ne dođem opet i predložio mi da se javim njihovoj kancelariji u Beogradu, da se pozovem na njega i gledaće da mi naprave neku šemu za školarinu.

Važi, burazeru, pomislih u sebi. Čim se ti okreneš, kopam ti ja tunel do Čikaga. Bolje da se odmah slikamo za uspomenu, jer ovo je verovatno poslednji put da me vidiš.

Dok sam radio kao gard, zarađivao sam nekih 300 dolara nedeljno, što se ovde smatra bukvalno džeparcem. Nakon što sam primio platu, otišao sam u autlet (ono što je njima autlet, nikada neće ni doći u Srbiju) i kupio dva para patika. Seo sam u kafić u samom tržnom centru , i dok sam čekao piće, shvatio sam koliko je zapravo sati ovde. Jebote, radio sam nedelju dana i kupio dva para patika! Zapitao sam se šta bi bilo da imam neku pravu šljaku, a sa druge strane, šta bi bilo da sam još uvek kod kuće u Srbiji. Dedukcija je prosta stvar.

Kako se sezona na bazenu završavala, tako sam i ja spremao svoj odlazak u Čikago, svoj Great escape. Dva ortaka su bila tamo i ponudili su se da mi pomognu da stanem na noge, jer šljakati kao student u Americi jedno, a izboriti se za opstanak među svim gušterima je nešto sasvim drugo .

U Srbij se Čikago često naziva "našim gradom", što, hvala bogu, nikako nije. Tačno je to da ima dosta Srba, ali većina njih živi po predgrađima gde ne postoji apsolutno ništa osim stambenih objekata. Walk distance je naučna fantastika, kola se pale da se ode do marketa. Te priče o srpskim komunama su glupost. Navodno svako želi da ti pomogne, a zapravo bi da te "bratski" zaduži i drži u šaci što duže može. Svi srpski prevaranti (osim Dinkića) su u Čikagu. I svi misle da su Amerikanci jebeno glupi. Ali da vam odam jednu tajnu, oni nisu nimalo glupi, samo su ljubazni i ako žele, mogu sve da nas progutaju kako hoće.

Još pre dolaska u Ameriku sam čuo priče o vožnji kamiona i nenormalnim zaradama. Svako je imao rođaka ili drugara koji su zapalili i uzimali preko 10 hiljada dolara mesečno jezdeći Amerikom. Mnogi su otvorili svoje firme i postali ozbiljni igrači, pogodivši mesto i trenutak, i obrtali ogroman keš. Kratko sam radio na vratima noćnog kluba, proveravajući klincima lične karte (kao da me bolelo dupe za to), a proveo sam i neko vreme na građevini, okružen meksikancima i ostalim nesrećnim slučajevima, a onda sam shvatio da je vreme i ja da sednem za volan metalnog čudovišta.

Jebalo me je to što nisam imao dozvolu. Ajde što nisam imao položeno za kamion, nego što nisam imao nijedan dokument na osnovu kog bih mogao da se prijavim da polažem. Ranije je bilo lakše, ličnu kartu si mogao da izvadiš uz pomoć izvoda iz banke, računa za struju i socijalnog broja, ali su Ameri vrlo brzo to provalili. No, njuške iz Čikaga su videle da na osnovu F1 studentske vize može da se izvadi lična karta. Skinuli smo formular, fotošopom ubacili lažno ime i naziv univerziteta. Ovo je deo u priči kada mi ljudi obično kažu "SEREŠ!", ali da, forica je prošla i nekoliko nedelja kasnije sam se u DMV-u prijavio za polaganje za kamion. Kakav Frenk Ebignejl, a?

Vožnja kamiona deluje jednostavno, zahvaljujući onim kretenskim emisijama na History kanalu , ali zapravo ume da bude baš zajebano. Ja sam u Srbiji vozio kola samo po gradu, a sada sam se našao u transformersu koji je težio 40 tona sa prikolicom. Ovo samo u teoriji ima sličnosti sa vožnjom automobila. Kao da vozite sa prvog sprata kuće, a okrećete volan veličine bunara. I da, vučete nedeljne zalihe hrane za Džeja Lenoa pozadi.

Ali položio sam i to nekako (jebi ga, nisam mogao da isfotošopiram skretanje u kružnom toku) i ortak me je ubacio u njegovu firmu. Objasnili su mi kako da popunjavam log buk, radim PTI (proveravanje kamiona pre puta) i da treba da vozim maksimum 11 sati dnevno, 3 sata je odlazilo na sipanje goriva, utovar i istovar robe i 10 sati bi mi ostalo za san. Ali to su takve gluposti. Ako želiš te pare o kojima svi pričaju, ako želiš da, makar tokom slobodnih dana, živiš kao car, moraš da se odrekneš par sitnica. Sna, higijene i bilo kakve predstave o normalnoj ishrani. Naravno, ček ublaži sav bol, ali treba dočekati taj prvi u mesecu. Sve u svemu, moraš žestoko, pedal to the metal .

Početak je bio baš zajeban. Bio sam nov, nisam umeo da se organizujem, a kamiondžijske forice koje sam pokupio sa filmova nisu baš palile u realnom svetu. Jedva sam stizao da jedem bilo šta, a kamoli nešto normalno. Multitaskovao sam do maksimuma. Obično bih jeo jedan te isti odvratni sendvič iz Subveja, prljavih ruku, dok točim gorivo u nekoj pripizdini. To je takozvani kamiondžijski začarani krug – jedeš kao stoka na 60 stepeni, dok ti sa tela sliva znoj koji vonja na to što si prethodnih dana jeo, a jeo si sranja, realno. Čak i kada bi utovar prošao bez problema, makar bi me GPS zajebao i odveo u mesto gde auto-put mogu samo da sanjam. Prolazio bih kamionom, gledajući u ekran uređaja koji traži signal, dok jeleni pored mene piju vodu.

Amerikancima je vožnja kamiona način života. Imaju mašine opremljene kao tur bas Roling Stonsa u kojima žive sa ženom i dva psa. Ja sam od opreme u kamionu imao samo ajped, a od ljubimaca jedino Toking Toma na istom. Na svu sreću, truck parkinzi sa tuševima i restoranima su na svakom koraku, pa to olakšava situaciju, mada vremenom, kao i sve na auto-putu, i toga bude preko glave.

Tovar mi se razlikovao od šljake do šljake. Mahom su to bile dosadne gluposti, angažovale bi nas velike kompanije ili pošte. Prevozio sam razne industrijske materijale, tone papira, hranu… Nekada bi mi zadatak bio da u prikolici od 20 metara prevezem dva stola za ručavanje. Naravno, sumnjao sam da se radi o pranju love, ali nisam zalazio u to. Bio sam kao Stejtam u Transporteru , ne interesuje me šta je u paketu.

Jednom sam prevozio Amazonov teret, puna prikolica ajfonova. Svi su me pitali da li sam uspeo da "slučajno zagubim" neki, ali ja to nisam uradio iz dva razloga. Prvo, Amazon radi maltene kao ispostava FBI-a, prate pošiljku i prebroje maltene svaku foliju za ekran tokom isporuke. Drugo, zarađivao sam toliko da sam svakog meseca mogao da bacam ajfon sa mosta i kupujem novi u sledećem gradu.

Vremenom sam se uigrao. Nakon par meseci sam kupio svoj kamion, spavao dovoljno i hranio se bolje , ali i vozio kao pro. Dešavalo se da mesec dana budem na putu, što je bilo baš iscrpljujuće. Kada dođete kući nakon mesec dana vožnje po stejtovima, menjanja klime i nadmorske visine iz dana u dana, osećate se kao da ste došli iz svemira. Sa druge strane, to ima i svojih prednosti. Video sam više Amerike nego što će 95 odsto Amerikanaca videti za ceo život. Bio sam u svim stejtovima na kopnu (osim Mejna, jebi se Kingu) i obišao u neke od najluđih destinacija. Da mi je neko pre 10 godina rekao da ću doći kamionom u Las Vegas i noćiti u Flamingu, rekao bih mu da ne sere. Ili da ću tim istim kamionom seći Petu aveniju, prolazeći pored Luj Viton butika. Posetio sam i neke predele koje sam siguran da ne bih nikada video kao običan turista. Realno, koje su šanse da ako dođete u SAD na 10 dana završite u Montani?

A video sam i onu drugu Ameriku, sumornu, raspalu i konzervativnu. Nakon tehno eksplozije na Movementu, Detroit postaje grad duhova, što mi je na neki čudan način i prijalo da vidim, jer me je podsećalo na Niš. Nekadašnji industrijski centar, sada je samo napuštena betonska tvrđava u kojoj se par miliona ljudi cvrči na suncu i pita šta još uvek radi tu. U Baltimoru sam preživeo The Wire, dok sam u Nort Dakoti bio opkoljen rednekovima. Izgoreli poput jastoga, sa šerpa-frizurama, brisali su znoj sa čela o izbledele tregerašice i sumnjivo me gledali. Provale te odmah da nisi Amer. Čak i da si Amer, vide da nisi njihov jer ne izgledaš kao da si nastao iz incesta. A šta sam prvo pročitao kada sam guglao Nort Dakotu? Najveći broj serijskih ubica je odatle. Prijatno iskustvo, nema šta.

Vozio sam 11 meseci, a onda rešio da iskuliram malo i prodam kamion. Bilo mi je malo muka od takvog života, previše love sam pucao na popravke i hteo sam malo duže da provodim u Čikagu, koji sam već komotno nazivao svojim domom. Radio sam u restoranu , u međuvremenu sam kupio auto, pa sam krenuo da vozim Uber. Posao je fleksibilan, a u konzumerističkom društvu kao što je Amerika, postoji brdo promocija u ovom poslu koji mi omogućavaju da zaradim sasvim solidnu lovu.

Trenutno čekam intervju za zelenu kartu. Više uopšte ne dovodim u pitanje svoj ostanak ovde. Prosto nemam nameru da se vraćam kući, nema šanse. Razmišljao sam da nađem neku foru, oženim se za papire, ali bi me to koštalo preko 20 hiljada dolara, koji bi me oterali nazad u kamion na godinu dana, što nikako sebi ne želim. Tako da sam našao drugi način da legalno ostanem. Koji? Dođite, pa ćete videti. Mogu i konsalting za dođoše da radim, što da ne.

Dopada mi se ovde. Sa 26 godina sam izgradio sebi neki život o kome bi samo mogao da sanjam u Srbiji. Nakon prvog stana u Čikagu koji je gledao na mentalnu ustanovu i bolnicu za odvikavanje, gde mi je prva "normalna" zgrada bio Mekdonalds okupiran džankijima, promenio sam nekoliko stanova i sada živim u sasvim pristojnoj gajbi u Downtown-u. Znam da radim kao stoka, ali takođe znam da svakoga dana vidim rezultate, kako na računu, tako i u životnim lekcijama. Što je najbitnije, imam više energije i volje nego ikada u životu da guram dalje. Upisaću školu septembra, a verujem da ću neko vreme provesti i u drugom gradu. Njujork je recimo do jaja. Ne toliko zbog nebodera, prodavnica i ostalih sranja iz serije Seks i grad, već zbog energije i ljudi koji na keca pričaju sa tobom kao da te znaju čitav život i zajebavaju se. Los Anđeles je isto super, ali za njega još uvek nisam spreman. Tamo su svi glumci i scenaristi. Od šankera, do radnice na info pultu.

Na kraju, kada pogledam sve, zahvalan sam i tom jebenom kamionu. Iscedio me je, ali me je i izoštrio i zadržao ovde. Da nije bilo kamiona, ne znam šta bih radio. Verovatno bih zaglavio u nekom baru u El Eju, ložeći turiste da sam scenarista.

Ma da, sigurno bih ostao ovde…

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu