Raj za vaše preminule skejt daske nalazi se u Kragujevcu

Od malena me proganja pitanje gde skejt daske odlaze kada umru. Ako pakao za daske postoji, to je ugao tvoje sobe gde stoje naslagane jedna na drugu, obavijene večnom idejom da "ćeš od njih već nešto napraviti". Isto bi se moglo reći i za tvoju prvu dasku koju si tako ponosno okačio na zid i koja svakoj koju prevariš da uđe u tvoju sobu pokazuje da si jako kul tip.

A raj za daske? E, to sada definitivno postoji i nalazi se u radionici Aleksandra Nikolića - Džige u Kragujevcu. Džiga je ortak koga sam upoznao na nekim proputovanjima dok se đirala daska. Međutim, on je ljubav prema dasci podigao na veći nivo i oformio mali, kućni brend Sk8rings, te se pod tim imenom bacio na proizvodnju ručno pravljenih drvenih narukvica, prstenja i nakita od recikliranih skejt dasaka.

U jednom trenutku, njegove proizvode mogli ste da nađete po svim skejtšopovima u zemlji, dok ih je još bilo i van Beograda. Onda mi se učinilo da ga neko vreme nema i pomislio sam da se ta priča završila kao i sve ostale zdrave, kreativne ideje u Srbijani. Međutim, slava Fejsbuku, gde sam se nedavno i uverio da Džiga ne da nije odustao, već je ponovo otišao korak ispred. On ne prestaje da osmišljava nove načine kojima će našim izlomljenim daskama udahnuti novi smisao. Dasketina na čijoj šmirgli si izdrljao dva para patika a ivicama izrovario sopstvene cevanice, posle malo Džigine magije reinkarnira se u obliku prstena na nečijoj ruci, naočara za sunce ili ručno napravljene gitare.

Nazovimo to što on radi "kreativnom reciklažom skejt dasaka u Srbiji". Kreativno? Reciklažno? Skejt? Srbija? Previše je nepovezanih varijabli u ovoj jednačini. Šta sam drugo mogao osim da iscimam Džigu da nam objasni kako se on to snalazi.

VICE: Ćao Aleksandre. Hvala na vremenu za nas. Reci mi na početku, kako je Sk8rings nastao?

Aleksandar Nikolić - Džiga: Cela priča je počela 2008. godine. Vozio sam skejtbord više od 10 godina. Pošto sam po prirodi kreativan čovek i volim svašta da pravim i stvaram, došao sam na ideju da napravim nešto od starih skejt dasaka koje sam vozio. Prvi proizvod je bilo skejt prstenje. Uz nesebičnu pomoć jednog ovdašnjeg stolara, napravio sam ih u nekoliko veličina. Drveno prstenje je uniseks, i momci i devojke ga nose. Nastavio sam sa kreiranjem narukvica, minđuša, ogrlica. Nakit koji pravim je više orijentisan ka ženama. Kupci naočara nisu samo ljudi koji voze skejt ili su vozili, nego su to ljudi koji, pre svega, prepoznaju neki novi dizajn, moderne tehnologije, uz recikliranje starih dasaka. To je ideja koja je danas dosta zastupljena u svetu, recikliraš nešto staro da bi dobio nešto novo.

Ono što daje draž nakitu od skejt dasaka su slojevi u boji koje daska ima. Skejt daske su napravljene od 7 slojeva kanadskog javora (eng.maple). Uglavnom, daske imaju poneki sloj u boji, a neke nemaju, tako da su one manje atraktivne. U početku je sve ovo bio neki mali hobi. Vremenom su se razvijale nove ideje, novi projekti, tako da se posao proširio.

Gde nabavljaš sve te daske?

Daske uglavnom nabavljam od lokalnih vozača. Mada je scena u Kragujevcu pukla skroz, u drugim gradovima ima skejtbordinga i skejt dasaka. Tu su vozači iz Kruševca, Gornjeg Milanovca, Niša, Kraljev i Beograda od kojih nabavljam daske. Uglavnom plaćam daske novcem ili mojim proizvodima. Jednom sam čak nabavio daske iz Austrije od jednog lika. Slučajno smo se skontali nešto preko Fejsbuka i on mi pošalje po drugaru 30 komada.

Kad nabavim daske, tek onda kreće cirkus. Treba skinuti šmirglu sa daske što je neki put skoro nemoguće, imam neke daske sa kojih nisam uspeo da je skinem. Generalno govoreći, Srbija je jedna mala scena za skejtbord. Skejt kultura je u velikoj meri nerazvijena. Valjda je vlastima uvek bolje da naprave još jedno fudbalsko igralište, mada se na njima retko ko igra.

Šta su sve tvoje ruke napravile od starih dasaka?

Prvi proizvod je bilo skejt prstenje, pa narukvice, pa minđuše. Nakon toga, počeo sam da eksperimentišem sa raznim oblicima. Pravio sam podmetače za čaše, tunele za uši u dosta veličina, šnale za kosu.

Pre dve godine sam napravio svoju CNC glodalicu. Godinu dana pre toga sam se jurio sa nekim likom koji ima mašinu da mi odradi neke naočare i batalio to. Rešio sam da napravim svoju CNC mašinu. Našao sam nacrte na internetu, protumačio, a neke delove osmislio sam sam jer sam po profesiji diplomirani mašinski inženjer. Elektroniku sam kupio preko neta. Kad je sve to stiglo, pomogao mi je jedan kolega da ugradimo svu tu elektroniku i mašina je proradila. Nakon jedno mesec dana uhodavanja, napravio sam svoje prve skejt naočare.

Prošle godine sam došao na ideju da pravim maske za iPhone telefone. Pravio sam kompletne maske za iPhone 4/4s i 5/5s. Prodao sam uglavnom sve što sam napravio ali dalje nisam radio te iste maske zbog nedostatka vremena. Takođe, teško je i uhvatiti korak sa tehnologijom, stalno se pojavljuju novi modeli telefona.

Najnoviji projekat je izrada gitare od skejt dasaka. Ideja se javila odavno, sigurno pre jedno dve, tri godine. Nije moja originalna ideja. Video sam neke slike na netu i razmišljao dosta dugo kako odraditi električnu gitaru koja bi bila, pre svega, funkcionalan instrument, a potom i pravo remek delo.

Nabavio sam polovnu električnu gitaru i od nje iskoristio vrat i elektroniku. Telo gitare sam celo pravio na CNC mašini od lipovog drveta (eng. basswood). E, onda je otpočeo pravi kreativni proces. Celu gitaru sam oblepio malim parčićima skejta, debljine tri milimetara i tako napravio mozaik na telu i glavi vrata gitare. Lakiranje je odradio jedan lokalni majstor za gitare. Na kraju, instrument izgleda i zvuči vrhunski. Mislim da će mi biti žao kad je prodam, zvuči čudno, ali tako je.

A evo i kako zvuči gitara od skejtborda

Kapice potenciometara za gitaru su takođe od skejt daske i to prodajem sad kao poseban proizvod. Mnogo dobro izgleda kad se neka standardna gitara kastomizuje sa ovim kapicama.

Dosta je to cimanja. Kako je in the business?

Cela priča je poprimila velike razmere kad sam napravio CNC mašinu. Biznis se onda proširio na proizvodnju naočara za sunce od skejt dasaka. Finansijski aspekt poslovanja ne može još uvek u potpunosti da se sabere. Ima zarade, ima i ulaganja. Pre nekoliko godina sam dosta stvari prodavao u jednom skejt šopu u Italiji. Trajalo je to neke dve godine i onda je stalo.

Sada imam onlajn šop i priča se polako zaokružuje. Kupci najviše traže naočare za sunce i prstenje. Stvari uglavnom prodajem u inostranstvu, u Americi i Evropi. Potražnje ima i na domaćem tržištu, ali manje. Pre svega, kada kažem ljudima da naočare koštaju recimo od 3,500-4,000 din mnogi odustanu. Naravno, narod je i dalje slabo zainteresovan za handmade stvari. Većina ne zna ni šta je ručni rad, ni koliko je tu vremena uloženo. Prva reakcija je uvek, ma šta, ima naočara na ulici za 500 kinti.

Kažeš da i dalje malo naroda kapira šta je to ručni rad. Šta li bi tek onda moglo da se kaže za reciklažu? Koliko se, prema tvom mišljenju, potencijal reciklažnog drveta u kreativne svrhe koristi u Srbiji?

Pada mi na pamet samo pravljenje novih predmeta i nameštaja od starih drvenih kuća, u narodu poznatih kao kačara. To je uglavnom hrastovo drvo i kao neki finalni nameštaj ili proizvod izgleda vrhunski. Ima ljudi, a i firmi, koje koriste ovu ideju i prave nove proizvode. Ali mislim da se za neki kreativan proces reciklaže drvo kod nas vrlo slabo koristi.

Džigo, hvala na razgovoru.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu