U 25. godini sam odigrao prvi tiket u životu i, naravno, pukao

Kao i svako normalno ljudsko biće, gotovo celog života razmišljam o parama. Verovatno zato što sam jedan od likova koji kad čuju Baneta MVP-a kako izgovara "Pare te muče, zaboravi na to" požele da zapale SOKOJ i ugase internet . Mislim da sam prvi put stekao neku blagu predstavu o novcu i njegovoj ulozi negde sredinom devedesetih kada mi je ćale objasnio da ne možemo da zadržimo Segu još jedan dan jer to košta sto dinara. Verovatno tih, za to vreme velikih, sto dinara nisu bili pravi razlog vraćanja Sege u ilegalni video klub, nego ćale nije hteo da mu deca još jedan dan provedu buljeći u 2D igrice koje izazivaju epi napade. A i Đorđević je igrao basket, pa je bezveze bilo da tv bude zauzet. Uglavnom, tada sam tih sto kinti doživeo kao neko merilo. Sega je bila sto kinti, čokolada neki deo od tih sto kinti, a Lego kocke verovatno više sto kinti na jednom mestu. Kako sam rastao, tako se menjao i kurs, pa sa sto dinara više nije mogla ni da se izvadi članska karta u video klubu, Milka je smanjila gramažu čokolade sa standardnih sto na osamdeset, a meni je trebala kinta za garderobu, stripove, Exit i ostale gluposti. Jedino sam Lego nastavio da kupujem.

Na studijama ekonomije sam krenuo ozbiljnije da razmišljam o lovi, jer valjda se ekonomija time u osnovi bavi. Nažalost, moje mentalne sposobnosti mi nisu pomogle da bilo šta razumem, pa sam dao pedalu nakon godinu i po dana. Zatim sam upisao Filozofski na kom sam, kao i svi ostali studenti, samo maštao o parama. Ali izboksovao sam neku stipendiju, počeo honorarno da pišem, pa kroz čitave studije uopšte nije bilo frke.

Po završetku studija, pored standarndih pitanja šta ću pod milim bogom da radim sa svojim životom i kukanja u sebi zašto nisam upisao stomatologiju i nastavio porodični posao, zapitao sam se kako ću da rešim svoju finansijsku situaciju. To pitanje je uvek lebdelo negde u vazduhu, ali sam ga ipak ostavio za kraj studija. Ne zato što sam očekivao da me neko kidnapuje i odveze na posao samo zato što sam dobio diplomu (prestao sam da koristim diplomu kao argument za bilo šta još od kada sam osvojio pohvalnicu za učestvovanje u igrama bez granica na Zlatiboru), samo sam bio klasično neorganizovan i mislio da kliknem na postpone kada je odgovornost za sopstveni život u pitanju.

Pre nekoliko dana sam uzeo da analiziram situaciju: završio sam sa osnovim studijama, izduvao ga za jake mastere i nisam imao stalan posao. Šanse da sa završenim fakultetom i bez zaposlenja dobijem američku vizu za jednu šljakersku sezonu su bile nepostojeće, a sumnjam da bih preživeo ilegalnu transatlantsku plovidbu u teretnjaku. U Kanadi bih morao stalno da se izvinjavam i nosim sliku Džastina Tridoa, a kada bih otišao u Kinu, umro bih iste sekunde, ne od gladi koliko od straha da ne izbije neka epidemija koju po difoltu prošire Azijati (jebi ga, čitao sam Svetski rat Z, znam o čemu pričam).

U nedostatku alternativa, odlučio sam da probam da zarađujem kao dobar deo Srbije. Rešio sam da isprobam novi co-working prostor – kladionicu.

Znam da danas možete da odigrate tiket bukvalno na sve. Možete da se kladite ko će pobediti na Roštiljijadi, da pogađate tačan datum Šumaherovog oporavka ili vrednost Siniše Malog u bitkoinima. Iako bih najradije prisustvovao borbi petlova među članovima Roteri kluba ili zvižducima navijao za najbržeg kera kao sredovečni junak nekog Parsonsovog romana, shvatio sam da su mi najveće šanse da napravim neku lovu ako se kladim na fudbal. Ali postojao je jedan problem. Ja nemam pojma o fudbalu.

Okej, znam da je Mijatović promašio penal kad smo igrali protiv Holandije jer mi je ćale zabranio da zalepim njegov poster u sobi, pa sam to morao da uradim kod babe. Znam i da postoje dva Ronalda (maneken i onaj pravi Ronaldo) i da Mesi u originalnoj reklami ne jede Chipsy nego Lays, koji je jednako sranje. Tako da, ako bih sam odigrao tiket, postoje samo dva moguća epiloga: ili pucam ili osvajam 212 dinara zato što sam igrao na pobedu Barselone nad Čukaričkim (da li je takva utakmica uopšte moguća?). Potreban mi je bio stručni konsultant, pa sam iscimao kolegu V, koji mi je delovao da zna dosta o tome jer je tokom studija stalno pominjao neke tekme, iako nisam znao da li govori o pravom fudbalu ili PES-u.

Ispostavilo se da je V pravi profesionalac. Zamolio me je da mu dam petnaest minuta fore, a zatim mi poslao kilometarsko uputstvo. Dok sam skrolovao kroz čet prozor, imao sam utisak da čitam prvi verziju scenarija za The Big Short. Prvo me je uputio u kladioničarske slengove, lige koje se najviše prate, a onda je prešao na kombinacije za tiket. Kec, dvojku i X sam odmah skopčao, ali kada je krenuo da mi objašnjava nove igre, osećao sam se kao na pismenom iz matiša. Mislim, jebo te, GG4+? S kim se dopisujem, sa Tjuringom?

Kada sam pomislio da nema komplikovanijih stvari od enkriptovane kombinacije golova, tip je prešao na kvote. Taj termin mi je malo poznat od ranije jer su ortaci imali običaj da kažu da se kvote da ja nađem devojku kreću od minimalnih do nepostojećih . Ipak, objašnjenja koja je dao V su bila isuviše kompleksna za kretena poput mene koji je hteo samo koju crvenu preko. Na kraju mi je napisao da što je kvota veća, veća je i kinta, na šta sam ja zadovoljno odgovorio "Ma da, kapiram, pičkin dim".

Kolega je bio baš kul i mislio je da je objašnjavanjem osnovnih kladioničarskih forica završio posao, ali mi smo zapravo tek počeli. Trebalo je da sastavimo tiket, tj. on da ga sastavi, a ja samo to da prepišem na papir. Prema njegovim rečima, najbolji dani za tekme su subota i nedelja, ali pošto je bio ponedeljak kada smo započeli našu misiju, morao sam da igram Beloruse. Nikada u životu nisam pogledao Belorusiju na globusu, a sada je trebalo da uložim novac i nadam se da će Stanislav uvaliti go u nekoj vukojebini. Igrali su Minsk i Torpedo Zhodino (potpuno wtf imena za mene, nisam znao da li igram fudbal ili Cossacs) i V je rekao da na prvi pogled izgleda kao neatraktivan meč. Brate, igra se u Belorusiji, šta može da bude atkraktivno u Belorusiji? Iako je prvobitni plan bio da se igra prelaz iz dvojke u keca, nakon kraće konsultacije (koju je zapravo činilo moje paranoisanje i preklinjanje da igramo neku siguricu), odlučili smo da upišem X-X.

Zatim smo prešli na Holanđane drugoligaše. V kaže da je tu prava žurka, a ja mu verujem jer ono, Holanđani, žurka, wohoo. Za meč Breda – Eindhoven sam igrao 1-1, a Willem II vs. Almere City 5 +. V mi objašnjava da su Willem II večiti luzeri, uvek na dnu u prvoj ligi, a pri vrhu u drugoj, a ja se samo pitam kako jedan tip može u glavi da ima toliko informacija o Holanđanima i Belorusima, a da nije manijakalno depresivan . Tiket smo ukrasili braćom Rusima (CSKA Moskva – Krasnodar kec) i meni dragim Englezima (Brighton -Shefield isto kec). Za Brajton znam od ranije, to je ona mesto gde je Fetboj Slim vrteo muziku pred nekoliko desetina hiljada izgorelih Britanaca , pa je igranje keca bio nekako patriotski čin.

V se zatim bacio na računanje. Uz uloženih sto kinti (Sega na jedan dan tamo devedesetih), dobitak je 19 soma. Meni je delovalo kao laka zarada, a V mi je dodatno napunio glavu o početničkoj sreći, kladioničarskim talismanima i mesečevim menama. Proverio je da li sam sve lepo napisao i poželeo mi sreću, a ja sam znao da sada stupa najzajebaniji deo. Prelezak iz bezbednog virutelnog sveta u realan, potpuno nepredvidiv i opasan – moj konačni odlazak u kladionicu.

Nisam imao predstavu šta bi trebalo da uradim. V je, shvativši da ne postoji nikakva šansa da se snađem sa onim listama, rekao da samo odnesem papirić na kom sam naškrabao kombinacije. Okej je to, ali šta sa ostalim uputstvima. Šta da obučem da bih se uklopio? Beltona trenerke? Prsluk? Šta ako tiket bude suviše dobar, ako me provale da sam lažnjak? Da li će me prebiti u slepoj ulici kao Džejmsa Franka u 22.11.63. ? Uživao sam u toj sceni jer ne postoji kadar u kom me Franko nije terao da se ugušim plinom, ali ne mislim da zaslužujem isto. Ja ne putujem kroz vreme da bih ševio bibliotekarke i ubijao ljude po ambarima. Samo hoću svojih 19 hiljada.

Izabrao sam kladionicu u kraju koja se nalazi pored servisa za bajs u kojem radi jedan lik koji me gotivi, pa kapiram da bi dotrčao sa francuskim ključem kao Mad Max da me brani ukoliko bih počeo da vrištim. Isprva me je bilo sramota da uđem. Ne vidim ništa loše u klađenju sve dok ne postanete tip koji žvaće bensedine u iscepanim gaćama ispred televizora na kome je uključen teletekst, ali mi je kladionica oduvek nekako bila mesto za neke kul i zajebane likove. A ja sam genetski predodređen da budem lejm.

Ušao sam unutra i zatekao iznenađujuće prijatnu atmosferu. Osim muzike, koja je bezveze u većini kafića, sve je bilo kul i nekako domaćinski. Ekipe različitih uzrasta su pričale među stolovima na kojima je stajala kafa, kisela ili pivo. Prišao sam do pulta i čekao svoj red za uplatu. Za stolom levo od mene sedeo je tip koji je ispisivao tiket brzinom telegrafiste tokom građanskog rata. Ispred mene u redu stajao je stariji čovek u košulji sa kravatom i beretkom na glavi. Kao da je član SANU, a ne da je došao da rekreativno odigra tiket. Kada sam došao na red, dao sam dečku što radi papirić iz blokčeta sa kombinacijama i pitao da li je može to da mi završi, jer ja ne znam o čemu se radi, prvi put sam ovde i poslali su me da im uplatim. A ko me je poslao? Moj slepi prijatelj klaioničar? Keva koja me je naterala da vratim 20 dinara koje sam uzeo drugaru na jambu u drugom razredu osnovne?

Tip na kasi mi je za 30 sekundi otkucao tiket. Sa uloženih sto kinti, konačni dobitak iznosio je 19.182 dinara. A sada je sledio najdosadniji deo, čekanje rezultata.

Da dugujem dileru ili sakupljam novac za transplantaciju koštane srži, verovatno bih se ulogorio u kladionici sa unapred spremljenim testamentom i pištoljem sa jednim metkom, ali kako mi je lova trebala za novi Xbox, samo sam se pokupio i otišao u Mekdonalds. Nekoliko puta sam na telefonu proverio i uspeo da vidim da sam pogodio Breda – Eindhoven iz keca u kec, ali ostalo me je napinjalo da gledam.

Kada sam uveče došao gajbi, iscimao sam druga, slikao mu tiket i zamolio ga da mi proveri rezultate dok ja tražim torent za seriju, jer realno, snalazio sam se na sajtovima za kladžu jednako dobro kao Tasovac na pres konferencijama.

- Prvu si prošao - javio mi je drugar.

To sam već znao, pa nisam bio nešto super uzbuđen.

- I drugu si prošao.

Odlično, Holanđani su sjajno radili posao.

- I treću si prošao.

Ovde sam mu se već izdrao i pitao da li me zajebava. Šta god da je bilo u pitanju, ekspertiza kolege koji mi je pomogao da sastavim tiket ili početnička sreća o kojoj je govorio, stvaralo je dobar osećaj. Uzeću kintu , pomislio sam.

- Četvrtu si pukao.

E jebi ga. A dobro, šta sam mogao da očekujem.

- Petu si prošao.

Ne mogu da verujem. Pukao sam jednu utakmicu od pet i to me je prodao jebeni Brajton. Toliko od mog patriotskog keca. Sad sam već krenuo da osećam razočarenje. Ajde da sam pukao sve, da su me ispalili svi mogući potplaćeni Belorusi koji treniraju sa jagnjećim glavama umesto lopti, ali da me zajebe Fetboj Slim na domaćem terenu. Kako možeš da izgubiš od Šefilda? Tako se zove onaj lik iz Dadilje, njegov batler je bolji od njega u svemu.

Krenuo sam da osuđujem samog sebe, da se pitam zašto sam uopšte pristao da ubacim razmažene Engleze među potpune ludake poput Holanđana i (Belo)Rusa. Hteo sam da ponovo zovem V, da sastavimo novi tiket ili jednostavno da vežbamo. Da me uzme za šegrta, da mu oštrim olovku i dosipujem pivo. Hteo sam lovu, ali sam pre svega hteo pobedu, svih pet pogodaka.

A onda sam shvatio da se navlačim na nešto sa čim nemam veze. Sa svetom kome uopšte ne pripadam. Za one likove tamo, ja sam bio Mari Le pen među simpatizerima Borka Stefanovića, Džejmi Oliver na žurci povodom nove nagrade Entoni Bordejna, Kit Ričards na Prinsovoj sahrani. Kul su oni, iskreno se divim njihovom osećaju za kombinatoriku, memoriji, strpljenju i mudima ali ja sam previše plašljiv, smotan i anti-sportista za njih. Jedina stvar na koju bih ja mogao da se kladim jeste koliko love može da zaradi novi Star Wars ili koliko sekundi će trajati sledeći cameo Stena Lija. A i tad bih sto posto pukao.

Na kraju, bio je ovo jedan rolerkoster. Izgubio sam samo sto kinti i sat vremena svog života, ali sa druge strane, da sam uzeo onih 19 soma, bila bi žurka. Okej, ne prava žurka, ali ono, uzeo bih dva litra kole, XL smoki i gledao novi Top Gear . Svejedno, dugujem V ćevape i pivo kad dođe u grad i ovim putem ga ponovo podsećam na to.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu